Politika gneva

Povezani članci

• Požari u Australiji progutali gotovo 2.000 kuća, šteta blizu 500 miliona dolara
• Dogovor za oslobađanje otetih
• Žene širom Novog Zelanda iz solidarnosti s muslimankama nosile marame
• Pandemija i populizam: Šok sa desnice još bi mogao doći
• Katalonci stupaju u generalni štrajk
• Simbolični udar bubnja

Jedino iznenađenje u vezi sa populističkim talasom koji potapa razvijene demokratije je to što kasni. Još pre 20 godina je bilo jasno da će nespremnost mejnstrim političara da ponude lek za neizvesnosti i nejednakosti našeg hiperglobalizovanog doba otvoriti prostor za demagoge sklone lakim rešenjima. Tada smo imali Rossa Perota i Patricka Buchanana, a sada Donalda Trumpa, Marine Le Pen i ostale slične njima.

Iako se istorija nikada sasvim ne ponavlja, njene pouke su upotrebljive. Prisetimo se da je prvo doba globalizacije, koje je dostiglo vrhunac u deceniji Prvog svetskog rata, proizvelo još ozbiljniju političku reakciju. To je istorijski sažeto pokazao moj kolega sa Harvarda Jeffry Frieden. Na vrhuncu zlatnog standarda, kaže Frieden, glavni politički akteri su zanemarili socijalne reforme i nacionalni identitet i priroritet dali međunarodnim ekonomskim vezama. U međuratnom periodu su se pojavila dva pogubna odgovora na to stanje: socijalisti i komunisti su tražili socijalnu reformu, a fašisti potvrdu nacionalnog identiteta.  Oba puta su iz globalizacije vodila u ekonomsko zatvaranje (i nešto daleko gore).

Današnja reakcija neće otići tako daleko. Koliko god da su bili teški, poremećaji izazvani velikom recesijom i krizom evra blede u poređenju sa Velikom depresijom. Razvijene demokratije su izgradile – i zadržavaju (uprkos nedavnim teškoćama) – široke mreže socijalne sigurnosti u vidu osiguranja za slučaj nezaposlenosti, penzija i porodičnih dodataka. Svetska ekonomija počiva na institucijama koje funkcionišu na međunarodnom nivou – kao što su Međunarodni monetarni fond i Svetska trgovinska organizacija – kakvih nije bilo pre Prvog svetskog rata. I na kraju, ekstremistički politički pokreti kao što su fašizam i komunizam uglavnom su diskreditovani.

Ipak, tenzije između hiperglobalizovane ekonomije i sila društvene kohezije su stvarne i političke elite će skupo platiti to što ih ignorišu. Kao što sam rekao u svojoj knjizi iz 1997. Da li je globalizacija otišla predaleko?, internacionalizacija tržišta roba, usluga i kapitala pogoduje kosmopolitskim, profesionalnim, kvalifikovanim grupama i razdvaja ih od ostatka društva.

Ovaj proces je produbio dve vrste političkog jaza: identitetski (povezan sa nacionalnom, etničkom ili verskom pripadnošću) i dohodovni (u vezi sa pripadanjem određenoj društvenoj klasi). Tako su populisti postali privlačni. Oni na desnici kao Trump u prvi plan stavljaju politiku identiteta. Oni sa levice kao Berni Sanders ističu povećane razlike između bogatih i siromašnih.

I u jednom i u drugom slučaju postoji lako prepoznatljivi “drugi” na kojeg se može usmeriti gnev ljudi. Jedva sastavljate kraj sa krajem? Naravno, Kinezi vam otimaju poslove. Uznemirava vas kriminal? Meksikanci i drugi imigranti preneli su svoje gangsterske obračune u našu zemlju. Terorizam? Muslimani, ko bi drugi. Politička korupcija? Šta drugo da očekujete kada velike banke podmazuju naš politički sistem? Za razliku od mejnstrim političara, populistima je lako da imenuju krivce za sve ono što tišti ljude.

Naravno, političari na vlasti su kompromitovani prostom činjenicom da su na vlasti. Pored toga, parališe ih njihov glavni narativ koji odiše nepreduzimljivošću i bespomoćnošću. Oni za stagniranje plata i rast nejednakosti krive tehnološke sile van naše kontrole, a globalizaciju i njena pravila predstavljaju kao deo nužnih procesa. Lek koji nude – investiranje u obrazovanje i veštine – ne donosi brze plodove.

Današnje stanje svetske ekonomije jeste proizvod eksplicitnih odluka naših izabranih vlada. One su odustale od Opšteg sporazuma o tarifama i trgovini (GATT) i napravile mnogo ambiciozniji i nasrtljiviji WTO. A uskoro će odlučivati i o tome da li da se ratifikuju budući megatrgovinski sporazumi kao što su Transpacifičko partnerstvo i Transatlatsko trgovinsko i investiciono partnerstvo.

Naše vlade su ukinule regulative u oblasti finansija i podržale prekograničnu pokretljivost kapitala. One su odbile promenu takvih politika, uprkos velikoj globalnoj finansijskoj krizi. Kao što nas podseća Anthony Atkinson u svojoj izvanrednoj knjizi o nejednakosti, čak ni tehnološke promene nisu imune na uticaj vlasti: kreatori politike zaista mogu da utiču na njih, u smislu veće ili manje zaposlenosti i jednakosti.

Populizam je privlačan zato što daje glas gnevu isključenih. Populisti nude veliki narativ i konkretna, mada pogrešna i često opasna rešenja. Mejnstrim političari neće povratiti svoj uticaj sve dok ne ponude ozbiljna rešenja i ne obezbede prostor za nadu. Ne smeju se i dalje skrivati iza tehnologije ili nezaustavljive globalizacije; moraju biti hrabri i preduzeti krupne reforme domaće i globalne ekonomije.

Jedna lekcija istorije je ona o opasnostima neobuzdane globalizacije, a druga ona oprilagodljivosti kapitalizma. New deal, država blagostanja i kontrolisana globalizacija (u režimu Breton Vudsa) dali su tržišno orijentisanim ekonomijama novu životnu snagu i proizveli poratni procvat. Ta postignuća nisu rezultat sitnih promena i doterivanja, već radikalnog institucionalnog inženjeringa. Umereni političari, hvatajte beleške na časovima istorije.

Dani Rodrik, Social Europe

Prevela Slavica MIletić

Peščanik.net