Podrška Makronu

Povezani članci

• Pogrešan raspored časova
• Kabul: U napadu poginule 24 osobe, više od 40 povrijeđenih
• U Argentini počinje samit G20
• Neuspesi velikih sila na frontu
• Zvaničnici američke centralne banke kažu da ekonomija rapidno raste
• Izborni kolegij na strani Joe Bidena: Jesu li Trumpove šanse sve manje za drugi mandat?

On je meni poručio da ne želi da njegova generacija bude odgovorna za odlazak Grčke iz Evrope. Ja odbijam da budem deo levice koja je dozvolila da jedna rasistkinja postane predsednica Francuske.

Piše: Yanis Varoufakis

U drugom krugu francuskih izbora 2002. našli su se Žak Širak i Žan-Mari Le Pen, lider rasističkog Nacionalnog fronta. Levica je tada stala iza degoliste i konzervativca Širaka da bi se suprotstavila ksenofobnom nasledniku višijevskog kolaboracionizma. Danas, 15 godina kasnije, veći deo levice odbija da podrži Emanuela Makrona protiv Žan-Marijeve ćerke, Marin Le Pen.

Progresivci s razlogom imaju otpor prema liberalnom establišmentu koji je sa svoje strane naklonjen Makronu – bivšem bankaru bez iskustva u politici, izuzev kratkog mandata na mestu ministra ekonomije, industrije i digitalnih poslova. Levica ga se dobro seća kao ministra koji je radnicima oduzeo teško stečena prava i ispravno ga prepoznaje kao poslednju liniju odbrane establišmenta u borbi protiv Le Pen.

Lako mi je da prihvatim stav francuske levice da liberalne elite sa usponom Le Pen dobijaju ono što su zaslužile. Sada podržavaju Makrona i dižu galamu zbog „alternativnih činjenica“, neozbiljnih ekonomskih predloga i autoritarizma Marine Le Pen, Donalda Trampa, UKIP-a i sličnih – a 2015. su vodile besomučnu kampanju laži i ličnih napada protiv demokratski izabrane grčke vlade čiji sam bio član.

Francuska levica ne može i ne treba da zaboravi tu žalosnu epizodu. Ali njena odluka da održi ekvidistancu prema Makronu i Le Pen je opasna. Imperativ da se suprotstavimo rasizmu preteže nad protivljenjem neoliberalnim merama.

U vreme kada je imala više samopouzdanja, levica je razumevala da nas humanističke ideje obavezuju da sprečimo ksenofobe da se domognu poluga državne moći, naročito policije i bezbednosnih snaga. Situacija je slična onoj iz 40-ih godina prošlog veka i naša dužnost je da ne dozvolimo da se državnog monopola na legitimnu upotrebu sile dokopaju ljudi bez razumevanja za migrante, kulturalne i seksualne manjine, „drugog“.

Uverenje da će principi podele vlasti i vladavina prava sprečiti Le Pen da uperi državnu silu protiv najranjivijih – suviše je rizično. Prvih sto dana Trampove administracije i njen organizovani napad na ilegalne imigrante to potvrđuje.

Sećam se susreta sa socijalističkim ministrom finansija Francuske Mišelom Sapenom. Dok smo bili sami, bio je drugarski topao i duhovit, ali je na zajedničkoj konferenciji za medije nastupio kao tvrdokorni zastupnik mera štednje, uz Volfganga Šojblea, nemačkog demohrišćanskog ministra finansija. Na izlazu iz sale Sapen se opet prebacio na drugarski ton. Pitao sam ga, samo napola u šali: „Ko si ti i šta si uradio sa mojim Mišelom?“ Rekao mi je: „Janise, Francuska više nije ono što je bila“.

Sapen nije bio jedini pokoran pred evropskim autoritarnim establišmentom; slično se postavio i Zigmar Gabrijel, tadašnji predsednik nemačkih socijaldemokrata. I on je privatno bio moj drugar dok je javno podržavao Šojblea. Kada je sukob između grčke vlade i „Trojke“ (Evropska komisija, Evropska centralna banka i MMF) eskalirao, Sapen i Gabrijel su pomogli da se usvoje neke od najgorih i najagresivnijih mera kreditorske propagande protiv naše vlade.

Možda baš zato što nije dete iz epruvete socijaldemokratske stranačke politike, Makron je bio jedini ministar iz francusko-nemačke osovine koji je rizikovao sopstveni politički kapital pritekavši u pomoć Grčkoj 2015. Kako pišem u svojoj novoj knjizi (i skorašnjem komentaru u Le Mondu), Makron je smatrao da odnos ministara finansija evrozone i Trojke prema našoj vladi i, što je još važnije, našim građanima, šteti interesima Francuske i Evropske unije.

U sms poruci kojom je potvrdio svoju spremnost da interveniše i okonča gušenje Grčke, rekao mi je da se trudi da ubedi Olanda i Gabrijela da nađu rešenje. Kraj ove poruke glasi: „Ne želim da moja generacija bude odgovorna za odlazak Grčke iz Evrope“.

Naravno, Makronovi napori su bili uzaludni, jer se evropsko socijaldemokratsko vođstvo, naročito Oland i Gabrijel, u potpunosti stavilo na stranu konzervativnog establišmenta u nameri da uguši svaki otpor predatorskim zajmovima i merama štednje koje su samo produbljivale recesiju. Rezultat je bio to da su oba ova političara u međuvremenu izgubila svaki kredibilitet u svojim nestrpljivim javnostima, dok Makron nije. Moj veliki strah je da će, čak iako on pobedi, Le Pen ipak uspeti da kontroliše dinamiku francuske politike – naročito ako Makron ne podrži i ne promoviše Progresivnu internacionalu koja je Evropi neophodna.

Moja neslaganja sa Markonom su ogromna, ali tačke u kojima se slažemo su takođe važne. Mi se slažemo da je evrozona neodrživa, ali se ne slažemo oko toga šta treba učiniti pre nego što EU počne ozbiljno da razmatra političku uniju. Slažemo se da nemilosrdna usmerenost ka kompetitivnosti uništava EU, ali se ne slažemo oko toga kako sprovesti investicije velikih razmera neophodne da se pojača njena produktivnost.

Slažemo se da je prekarni rad, zasnovan na tezgarenju, pretnja društvenom blagostanju, ali se (duboko) ne slažemo oko toga kako proširiti zaštitu povremenim radnicima a da se pritom zaštićeni radnici i sami ne pretvore u privremene. Slažemo se da je potrebno stvoriti pravu evropsku bankarsku uniju, ali se ne slažemo oko potrebe da se finansijski duh vrati u bocu. Iznad svega, nedostaje mi dokaza da ubedim svoje drugove iz DiEM25, Pokreta za demokratiju u Evropi, da poveruju u Makronovu sposobnost i spremnost da se sukobi sa establišmentom koji sprovodi propale politike koje su i dovele do uspona Le Pen.

Uprkos svim ovim ogradama, podržavam Makrona. Onako kako je on meni poručio da ne želi da njegova generacija bude odgovorna za davljenje Grčke, ja odbijam da budem deo generacije levičara koji su dozvolili da jedna fašistički opredeljena rasistkinja postane predsednica Francuske. Naravno, ako Makron pobedi i postane samo još jedan u nizu funkcionera evropskog dubokog poretka, moji drugovi i ja ćemo mu se suprotstaviti jednako energično kao što se sada suprotstavljamo – ili bi trebalo da se suprotstavimo – Le Pen.

The Guardian

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net