Opijumski rat u 21. veku

Povezani članci

• Bez bitnijeg napretka na sastanku ministara o Ukrajini
• Vođe Crvenih Kmera krivi za genocid
• Amerikanac osuđen zbog odavanja informacija o ciljanim ubistvima dronovima
• Evropski sindikati u Bruxellesu prosvjeduju protiv politike štednje
• Izraelski mediji: Netanjahu uskoro na saslušanju zbog korupcije
• Nered na mrežama i budućnost demokratije

Nakon najdužeg rata u svojoj istoriji, SAD su na ivici poraza u Avganistanu. Kako je to moguće? Kako je jedina svetska velesila mogla da ratuje 15 godina, da pritom angažuje 100.000 svojih vrhunski obučenih vojnika, žrtvuje 2.200 njihovih života, potroši više od hiljadu milijardi dolara na vojne operacije, protraći još rekordnih sto milijardi na “izgradnju nacije” i “obnovu”, pomogne da se razvije, finansira, opremi i obuči vojska od 350.000 avganistanskih saveznika, a da ipak nije u stanju da pacifikuje jednu od najsiromašnijih nacija na svetu? U 2016. godini izgledi za stabilizaciju u Avganistanu tako su obeshrabrujući da je Bela kuća nedavno odložilaplanirano povlačenje američkih snaga i odlučila da na neodređeno vreme ostavi oko 10.000 vojnika u toj zemlji.

Kad bismo presekli Gordijev čvor rata u Avganistanu, videli bismo da u američkom neuspehu leži najveći paradoks vezan za političke odluke u ovom veku: američku nezaustavljivu silu zaustavio je na njenim čeličnim tračnicama ružičasti cvet, opijumski mak.

Tokom više od tri decenije prisustva u Avganistanu američke vojne operacije uspevale su samo kad su se zgodno uklapale u nelegalnu maloazijsku trgovinu opijumom, a trpele su poraze kad joj nisu bile komplementarne. Prva američka intervencija počela je 1979. godine. Ona je uspela delimično zato što se surogat-rat koji je CIA pokrenula da bi isterala Ruse iz Avganistana podudario s načinom na koji su njeni avganistanski saveznici koristili sve rašireniju trgovinu drogom kako bi obezbedili sredstva za svoju decenijsku borbu.

S druge strane, tokom petnaestak godina neprestanih sukoba – od američke invazije 2001 – napori da se uspostavi mir nisu uspeli da oslabe talibansku pobunu uglavnom zato što Amerika nije mogla da kontroliše sve veći suficit proistekao iz trgovine heroinom. Pošto se u prvih pet godina američke okupacije proizvodnja opijuma popela s minimalnih 180 na neverovatnih 8.200 tona, činilo se da je avganistansko tlo zaista zasejano zmajevim zubima kao u starom grčkom mitu. Posle svake žetve maka nicao je nov rod tinejdžerskih boraca spremnih da se pridruže talibanskoj gerilskoj vojsci.

U svim fazama tragične, burne istorije Avganistana u prethodnih 40 godina – prikriveni rat ’80-ih godina, građanski rat ’90-ih i američka okupacija od 2001 – opijum je igrao neočekivano važnu ulogu u određivanju sudbine te zemlje. Jedan od gorkih sudbinskih preokreta istorije doveo je do ukrštanja jedinstvene ekologije Avganistana i američke vojne tehnologije, što je tu daleku, izolovanu naciju preobratilo u prvu istinsku narkodržavu na svetu – zemlju gde nelegalna droga dominira ekonomijom, definiše političke odluke i određuje ishod stranih intervencija.

Prikriveni rat (1979-1992)

Tajni rat koji je 80-ih godina CIA povela zbog sovjetske okupacije  Avganistana doprineo je pretvaranju nekontrolisanih avganistansko-pakistanskih graničnih područja u centar iz kojeg se širila globalna trgovina heroinom. “Na tom tribalnom području”, piše u izveštaju Stejt departmenta iz 1986. godine, “nema policijskih snaga. Nema sudova. Nema poreza. Svako oružje je dozvoljeno… Hašiš i opijum su često izloženi na vidnom mestu”. U to vreme trgovina opijumom već je uveliko uzela maha. Umesto da formira sopstvenu koaliciju lidera otpora, Agencija se oslonila na glavnu obaveštajnu službu Pakistana (ISI) i njene avganistanske štićenike koji su ubrzo počeli da vode glavnu reč u prekograničnoj trgovini opijumom.

Nije nikakvo čudo što je Agencija okretala glavu na drugu stranu dok je avganistanska proizvodnja opijuma rasla bez ikakve kontrole – 70-ih godina iznosila je 100 tona godišnje, a 1991. popela se na 2.000 tona. Upravo kad je delovanje CIA počelo da dobija zamah 1979. i 1980. godine, duž avganistansko-pakistanske granice uspostavljena je mreža heroinskih laboratorija. Taj region je ubrzo postao najveći svetski proizvođač heroina. Godine 1984. snabdevao je neverovatnih 60 odsto američkog tržišta i 80 odsto evropskog. U Pakistanu se broj heroinskih zavisnika od skoro nule (da, nule) u 1979. godini popeo na 5.000 u 1980, a do 1985. na 1.300.000 – ta stopa rasta zavisnosti toliko je visoka da su je Ujedinjene nacije nazvale “posebno šokantnom”.

Po izveštaju Stejt departmenta iz 1986, opijum je “idealna biljka za gajenje u ratom rastrzanoj zemlji jer ne zahteva velike investicije, brzo raste, lako se prevozi i prodaje”. Pored toga, klima u Avganistanu toliko odgovara toj biljci prilagođenoj umerenim uslovima da je njen rod u proseku dva do tri puta veći nego u regionu Zlatnog trougla u jugoistočnoj Aziji, koji je ranije bio glavni centar trgovine opijumom. Kako je nemilosrdni rat između surogata CIA i SSSR-a izrodio najmanje tri miliona izbeglica i poremetio proizvodnju hrane, avganistanski zemljoradnici počeli su, “u očajanju”, da se okreću opijumu jer je njegova proizvodnja lako donosila tako “visok profit” da je mogla da pokrije sve cene hrane koje su neprestano rasle. Tada su se, po izveštaju Stejt departmenta, pripadnici otpora umešali u proizvodnju i prodaju opijuma kako bi “obezbedili hranu za stanovništvo pod svojom kontrolom i finansirali kupovinu oružja”.

Pošto su početkom 80-ih godina pojačali otpor, mudžahedini su počeli da stvaraju oslobođene zone unutar Avganistana i dopunjavaju finansiranje svojih operacija sakupljanjem poreza od seljaka koji su proizvodili unosni opijumski mak, naročito u plodnoj dolini Helmand, nekadašnjoj žitnici južnog Avganistana. Konvoji s oružjem koje je CIA slala pripadnicima otpora u regionu često su se vraćali u Pakistan natovareni opijumom – ponekad, kako je pisao New York Times, “uz saglasnost pakistanskih ili američkih obaveštajnih oficira koji su podržavali otpor”.

Kad bi preneli opijum preko granice, mudžahedinski borci su ga prodavali pakistanskim rafinerijama heroina u Severozapadnoj graničnoj provinciji, zoni prikrivenog rata, pod upravom generala Fazlija Haka, bliskog saveznika CIA. Procenjuje se da je 1988. godine samo u provinciji Kiber bilo 100 do 200 rafinerija heroina. Dalje na jugu, u okrugu Koh-i-Sultan u pokrajini Baludžistan, Gulbudin Hekmatijar, omiljeni doušnik CIA, kontrolisao je šest rafinerija koje su veliki deo opijumske žetve iz doline Helmand prerađivale u heroin. Kamioni Nacionalne logističke jedinice pakistanske vojske, sa sanducima oružja koje je slala CIA, stizali su iz luke Karači u to granično područje i tu ostavljali tovare heroina koji su zatim odnošeni u luke i na aerodrome odakle su slati na svetska tržišta.

U maju 1990, pri kraju prikrivenih operacija, Washington Post je izvestio da je Hekmatijar, glavni doušnik CIA, istovremeno i glavni švercer heroina. Američki zvaničnici, pisao je Post, dugo su odbijali da istraže tvrdnje da Hekmatijar diluje heroin, a da to radi i pakistanski ISI, “zato što je američki program vezan za narkotike u Avganistanu bio podređen ratu protiv sovjetskog uticaja u toj zemlji”.

I zaista, Čarls Kogan, tadašnji rukovodilac operacija CIA u Avganistanu, kasnije je otvoreno progovorio o odlukama Agencije: “Naš glavni zadatak bio je da nanesemo što više štete Sovjetima”, rekao je 1995. godine na australijskoj televiziji. “Nismo imali ni sredstva ni vremena da istražujemo trgovinu narkoticima. Mislim da nema potrebe da se zbog toga izvinjavamo… Da, bilo je neslaganja što se tiče droge. Ali glavni cilj je postignut. Sovjeti su napustili Avganistan.”

Avganistanski građanski rat i uspon talibana (1989-2001)

Tokom vremena takva “potajna” intervencija (o njoj se inače otvoreno pisalo i njome hvalisalo) stvorila je crnu rupu geopolitičke nestabilnosti koja nikad nije začepljena ni prevaziđena.

Budući da se nalazi na obodu monsunskog područja, gde kišni oblaci stižu gotovo isceđeni, Avganistan se nikad nije oporavio od dotad neviđenog pustošenja koje je pretrpeo u vreme prve američke intervencije. Kad je 1979. godine prvi put izbio rat, izuzev navodnjavanih oblasti kakva je, na primer, dolina Helmand, polusušni planinski predeli već su bili osetljiv ekosistem u kojem je prilično brojno stanovništvo jedva opstajalo. Kako se između 1989. i 1992. godine rat stišavao, alijansa na čijem čelu je bio Vašington u suštini je napustila zemlju, a da nije preuzela nikakvu odgovornost ni za mirovni sporazum ni za finansiranje obnove.

Vašington je naprosto okrenuo glavu na drugu stranu kad je izbio surovi građanski rat koji je za sobom ostavio milion i po mrtvih, tri miliona izbeglica, razorenu ekonomiju i odabrano društvo vojnih zapovednika spremnih da se bore za moć. U tim godinama žestokih građanskih borbi avganistanski seljaci su uzgajali jedini plod koji je odmah osiguravao dobit – opijumski mak. Za vreme građanskog rata ’90-ih godina prinos opijuma, koji se u eri prikrivenog rata ’80-ih godina udvadesetostručio (sa 100 na 2.000 tona), dodatno se udvostručio.

Razvoj trgovine opijumom u tom mučnom periodu treba posmatrati kao odgovor na ozbiljnu štetu koju su nanele dve decenije ratovanja. Kada se u ratom razorenu zemlju vratilo tri miliona izbeglica, opijumska polja bila su bogomdana za dobijanje posla jer je za njihovo obrađivanje bilo potrebno devet puta više radnika nego za odgajanje žita, tradicionalne sirovine Avganistana. Pored toga, trgovci opijumom mogli su brzo da akumuliraju kapital u količinama dovoljnim da seljacima daju gotovinske avanse koji su im bili i te kako potrebni i nadmašivali su polovinu njihovih godišnjih prihoda. Pokazalo se da je ta vrsta kredita omogućila mnogim siromašnim seljanima da prežive.

U prvoj fazi građanskog rata, od 1992. do 1994, nemilosrdni lokalni vojni zapovednici širom zemlje koristili su kako oružje tako i opijum u borbi za prevlast. Odlučan da u Kabulu, glavnom gradu Avganistana, na vlast dovede svoje saveznike Paštune, Pakistan je uz pomoć ISI isporučivao oružje i novac svom glavnom štićeniku Hekmatijaru. On je postao nominalni predsednik vlade frakcijske koalicije čije su trupe dve godine tukle i reketirale Kabul u borbama koje su za sobom ostavile grad u ruševinama i oko 50.000 mrtvih Avganistanaca. Pošto Hekmatijar ipak nije uspeo da osvoji glavni grad, Pakistan je potražio podršku od talibana, fundamentalističkog pokreta izniklog iz militantnih islamističkih škola.

Posle osvajanja Kabula i preuzimanja kontrole nad velikim delom zemlje, talibanski režim je podsticao uzgajanje opijuma, nudio vladinu zaštitu u poslovima oko izvoza i sakupljao preko potreban porez kako od proizvodnje opijuma tako i od heroina dobijenog njegovom preradom. Izveštaji UN pokazuju da su u toku prve tri godine nakon osvajanja vlasti talibani uvećali prinose opijuma na 4.600 tona, što je iznosilo 75 odsto tadašnje svetske proizvodnje.

Međutim, u julu 2000. godine, kad je razarajuća suša ušla u drugu godinu i masovna glad zahvatila ceo Avganistan, talibanska vlada je neočekivano zabranila uzgajanje opijuma kako bi navodno zatražila međunarodno priznanje i pomoć. Po izveštajima UN-a, prinosi opijuma u 10.030 sela opali su za 94 odsto, to jest iznosili su samo 185 tona.

Tri meseca kasnije talibani su u sedište UN-a u Njujorku poslali delegaciju, na čelu sa zamenikom ministra spoljnih poslova Abdurom Rahmanom Zahidom, koja je trebalo da se nagodi da talibani dobiju diplomatsko priznanje, a da u zamenu za to zabrana proizvodnje droge ostane na snazi. Umesto toga, UN su nametnule režimu nove sankcije zbog pružanja zaštite Osami bin Ladenu. S druge strane, Amerika je nagradila talibane humanitarnom pomoći od četrdeset tri miliona dolara iako je podržala UN u kritici vezanoj za Bin Ladena. U svojoj najavi te pomoći u maju 2001. godine državni sekretar Kolin Pauel pohvalio je “zabranu uzgajanja maka”, rekao da Amerika “pozdravlja tu odluku talibana” i pozvao režim da “poradi na fundamentalnim pitanjima” koja razdvajaju njihove dve zemlje, a to su “podrška terorizmu i kršenje međunarodno priznatih standarda ljudskih prava, naročito u postupanju prema ženama i devojkama”.

Rat protiv terorizma (2001-2016)

U želji da se osveti za napade od 11. septembra, Vašington je posle deset godina ignorisanja Avganistana ponovo obratio pažnju na tu zemlju. Samo nekoliko nedelja kasnije, u oktobru 2001, Amerika je počela da ga bombarduje, a zatim je otpočela “invaziju” koju su predvodili domaći vojni zapovednici. Po rečima reportera New York Timesa, talibanski režim je pao “tako iznenađujućom brzinom i tako neočekivano da su vladini zvaničnici i komentatori strategije… teško mogli to da objasne”. Iako su američki napadi naneli znatnu fizičku i psihološku štetu, mnoga druga društva izdržala su i daleko teža bombardovanja, a da se nisu slomila na taj način. Unazad gledajući, čini se da je zabrana opijuma ekonomski iscrpla talibane i njihovoj teokratiji ostavila praznu ljušturu koja se raspala čim su bačene prve američke bombe.

U prethodne dve decenije Avganistan je stalno uvećavao deo resursa – kapitala, zemlje, vode i radne snage – koji je ulagao u proizvodnju opijuma i heroina. Do trenutka kad su talibani stavili tu proizvodnju van zakona avganistanska poljoprivreda bila je gotovo isključivo posvećena uzgajanju jedne biljke – opijumskog maka. Trgovina drogom obezbeđivala je najveći deo poreskih prihoda, skoro sve prihode od izvoza i veliki deo radnih mesta. U tom smislu, pokazalo se da je iskorenjivanje opijuma bilo čin ekonomskog samoubistva koji je ionako oslabljeno društvo doveo na ivicu propasti. U izveštaju UN-a iz 2001. godine tvrdi se da je zabrana proizvodnje opijuma “rezultirala ozbiljnim gubitkom prihoda 3,3 miliona ljudi”, 15 odsto stanovništva, među kojima 80.000 seljaka, 480.000 najamnih radnika i miliona onih koji su od njih zavisili.

Američko bombardovanje trajalo je celog oktobra 2001, ali je CIA potrošila i dodatnih sedamdeset miliona dolara “za direktne isplate na terenu” kako bi mobilisala svoje stare saveznike, koaliciju plemenskih vojnih zapovednika, od kojih je očekivala da će poraziti talibane, a predsednik Džordž V. Buš je taj trošak kasnije okarakterisao kao “najbolju” pogodbu u istoriji. Da bi se dočepala Kabula i drugih važnih gradova, CIA je novcem potpomagala vođe Severne alijanse koju talibani nikad nisu u potpunosti porazili. Vođe su, zauzvrat, dugo imale prevlast u trgovini drogom na području severoistočnog Avganistana koje su kontrolisali u vreme vladavine talibana. U međuvremenu, CIA je pomoć zatražila i od grupe paštunskih vojnih zapovednika, čije su snage jačale i koji su bili aktivni kao krijumčari droge u jugoistočnom delu zemlje. Tako je, kad su talibani pali, već bio postavljen temelj za ponovno uzgajanje opijuma i trgovinu drogom velikih razmera.

Pošto su Kabul i drugi glavni provincijski gradovi zauzeti, CIA je brzo predala operacionu kontrolu vojnim savezničkim snagama i civilnim zvaničnicima zbog čijih će neodgovarajućih programa suzbijanja droge sve veći profit od trgovine narkoticima u narednim godinama biti prepušten prvo tim vojnim zapovednicima, a kasnije uglavnom talibanskim gerilcima. U prvim godinama američke okupacije, čak pre nego što se talibanski pokret iznova konstituisao, prinos opijuma je narastao na 3.400 tona. Brzinom, dotad neviđenom u istoriji, ilegalna proizvodnja droge dovela je do rasta bruto domaćeg proizvoda od 62 odsto, što je prosto neverovatno. Prvih nekoliko godina američke okupacije sekretar odbrane Donald Ramsfeld poricao je “sve brojnije znake da se novac od droge prebacuje talibanima”, a CIA i američka vojska “pravile su se da ne vide aktivnosti najviših vojnih zapovednika vezane za drogu”.

Krajem 2004, pošto je skoro dve godine bila gotovo nezainteresovana za taj problem i prebacivala kontrolu nad opijumom britanskim saveznicima, a obuku policije Nemcima, Bela kuća se odjednom našla pred zabrinjavajućim obaveštajnim podacima CIA da sve intenzivnija trgovina drogom jača talibane. Uz podršku predsednika Buša, državni sekretar Pauel predložio je agresivnu strategiju u borbi protiv narkotika koja bi u nekim seoskim područjima Avganistana uključivala i defolijaciju iz vazduha, kao što je to rađeno u Vijetnamu. Tome se usprotivio američki ambasador u Avganistanu Zalmaj Kalilzad, a podržao ga je lokalni saveznik Ašraf Gani, tada ministar finansija (a sada predsednik) Avganistana, koji je upozorio da bi, bez strane pomoći od dvadeset milijardi dolara namenjene stvaranju “istinske alternative za zarađivanje za život”, takvo iskorenjivanje opijuma doprinelo “širenju siromaštva”.

Vašington je napravio kompromis i angažovao privatne vojne organizacije poput DynCorpa da obuče avganistanske timove za ručno uništavanje opijumskih polja. Međutim, istakla je dopisnica New York Timesa Karlota Gol, to je već 2005. godine postalo “krajnje neozbiljno”. Dve godine kasnije, kad su se i talibanska pobuna i uzgajanje opijuma sinergično proširili, američka ambasada opet je izvršila pritisak na Kabul da prihvati uništavanje maka iz vazduha na način sličan onome koji je Amerika finansirala u Kolumbiji. Pošto je predsednik Hamid Karzai to odbio, taj važni problem ostao je nerešen.

Po izveštaju UN-a Afganistan Opium Survey 2007, godišnji prinos opijuma porastao je za 24 odsto i dostigao rekordnih 8.200 tona, što čini 53 odsto bruto domaćeg proizvoda i 93 odsto svetske ilegalne potražnje. Važno je to što se u izveštaju konstatuje da su talibani “počeli da izvlače iz trgovine drogom sredstva za oružje, logistiku i plaćanje naoružanog naroda”. Istraživanje sprovedeno za Američki institut za mir utvrdilo je da je 2008. godine talibanski pokret imao 50 laboratorija za proizvodnju heroina na svojoj teritoriji i kontrolisao 98 odsto polja opijumskog maka u zemlji. Te godine je navodno sakupio 425 miliona dolara ubiranjem “poreza” na trgovinu opijumom i svaka nova žetva donosila mu je sredstva potrebna za regrutovanje mladih boraca po selima. Svaki od tih budućih gerilaca mogao je da računa na platu od 300 dolara mesečno, što je daleko više od onoga što bi zaradio radeći u polju.

U želji da suzbije širenje pobune, Vašington je sredinom 2008. godine odlučio da u Avganistan pošalje još 40.000 američkih vojnika i tako poveća savezničke snage na 70.000 vojnika. Shvatajući koliko je prihod od opijuma važan za regrutaciju talibanskih boraca, američko Ministarstvo finansija formiralo je agenciju Afghan Threat Finance Cell i 60 njenih analitičara priključilo borbenim jedinicama, zaduživši ih da osmišljavaju strategiju za sprečavanje trgovine drogom.

Kao što tvrdi jedan iskusni analitičar, ti civilni eksperti, koji su se nalazili na licu mesta i služili se kvantitativnim metodama “analize društvene mreže” i “modeliranja mreža uticaja”, često su “ukazivali na hawala brokere [seoske kreditore] kao najvažnija čvorišta unutar mreže pobunjene grupe”, što je podsticalo američke vojnike da preduzimaju “kinetičke akcije – oni bi bukvalno šutiranjem oborili vrata kancelarije hawala brokera i prekinuli operaciju”. Tako kontroverzni postupci mogli su “privremeno obezvrediti finansijsku mrežu pobunjeničke grupe”, ali se to postizalo “po cenu uznemiravanja celog sela”, jer je dobijanje legitimnih kredita, koji čine “veliku većinu posla hawala brokera, zavisilo od zajmodavca”. Otuda je podrška talibanima opet rasla.

U periodu do 2009. godine gerilci su se tako brzo širili da se nova Obamina administracija rešila da izvrši novu “ofanzivu” američkih snaga čiji je broj povećan na 102.000 vojnika. Nakon više meseci raspoređivanja snaga, nova vojna strategija zvanično je primenjena 13. februara 2010. godine u Mardži, malom trgovačkom mestu u provinciji Helmand. Kad su helikopteri u talasima i obavijeni oblacima prašine sleteli na obode Mardže, stotine marinaca potrčale su kroz polja napupelog opijumskog maka ka dvorištima ograđenim zidovima od blata. Iako su njihova meta bili lokalni talibanski gerilci, marinci su zapravo zauzimali središte globalne trgovine heroinom. U okolnim okruzima uzgajano je 40 odsto svetske ilegalne proizvodnje opijuma i veliki deo trgovine odvijao se u samoj Mardži.

Nedelju dana kasnije komandant američkih snaga general Stenli Makristal sleteo je helikopterom u mesto, zajedno s avganistanskim potpredsednikom Karimom Kalilijem, kako bi medijima predstavio novu strategiju protiv pobunjenika koja će, rekao je reporterima, sto posto uvesti mir u sela kakvo je Mardža. Jedino što se to nikad nije desilo jer je trgovina opijumom pokvarila njegovu računicu. “Čak i da dođu s traktorima”, doviknula je jedna avganistanska udovica horu seljaka koji su klicali u znak podrške, “moraće da pređu preko mene i ubiju me pre nego što ubiju moj mak.” Jedan zvaničnik američke ambasade rekao mi je preko satelitskog telefona: “Ovaj rat se ne može dobiti ako se ne izborimo s proizvodnjom droge u provinciji Helmand.”

Pošto sam skoro šest godina posmatrao kako se ti događaji odvijaju, napisao sam za TomDispatch članak u kojem sam upozorio na predskazani poraz. “Dakle, izbor je prilično jasan”, rekao sam tada. “Možemo nastaviti da đubrimo tu neumoljivu zemlju još većom količinom krvi u surovom ratu s neizvesnim ishodom… ili možemo pomoći da se obnovi to drevno, sušno tlo ponovnim sađenjem voćnjaka, umnožavanjem stada, obnovom imanja, svega što su uništile decenije rata… dok prehrambeni proizvodi ne postanu održiva alternativa opijumu. Prosto rečeno, tako prosto da bi to i Vašington možda mogao da razume, narkodržavu možemo pacifikovati samo ako ona prestane da bude narkodržava.”

Obamina ofanziva, sa svojom strategijom napadanja gerilaca, a ignorisanja žetve opijuma koja je svakog proleća finansirala nove pobunjenike, ubrzo je doživela predskazani poraz. Krajem 2012. godine talibanski gerilci su, izvestio je New York Times, “iskusili i preživeli najveći pritisak koalicije na čelu s Amerikom”. Predsednik Obama je kao rok za završetak američkih borbenih operacija odredio decembar 2014; da bi se taj rok ispunio, otpočeto je brzo povlačenje savezničkih snaga i smanjene su vazdušne operacije, što je omogućilo talibanima da pokrenu masovne napade na severu, severozapadu i jugu zemlje, u kojima je poginuo rekordan broj avganistanskih vojnika i policajaca.

U to vreme, američki specijalni inspektor za Avganistan Džon Sopko dao je krajnje indikativnoobjašnjenje opstanka talibana. Iako je prethodnih godina potrošeno neverovatnih 7,6 milijardi dolara na programe “iskorenjivanja droge”, zaključio je on, “razumna računica kaže da nismo uspeli”. “Proizvodnja i uzgajanje rastu, zabrane i iskorenjivanje opadaju, finansijska podrška pobunjenicima raste, a zavisnost i zloupotreba dostigli su nivo bez presedana u Avganistanu.”

I zaista, u 2013. godini polja opijuma pokrivala su rekordnih 209.000 hektara, što je povećalo prinos za 50 odsto, to jest na 5.500 tona. Tako obilna žetva donela je tri milijarde dolara nelegalnog prihoda, od kojeg je, kako se procenjuje, na porez talibanima otišlo 320 miliona, više od polovine ubranog poreza. Američka ambasada potvrdila je te sumorne procene, a ilegalne prihode nazvala “božjim darom za pobunjenike, koji stiču dobit od trgovine drogom na svim nivoima”.

Brojke koje je posle opijumske žetve naveo UN pokazuju da se taj sumorni trend nastavio i da se površina pod makom proširila na rekordnih 224.000 hektara, a proizvodnja popela na 6.400 tona i dostigla gotovo najviši nivo u istoriji. U maju 2015. godine, suočen s činjenicom da se poplava droge izliva na globalno tržište iako su se američki troškovi za borbu protiv narkotika popeli na 8,4 milijarde, Sopko je slikom koju svaki Amerikanac razume pokušao da objasni šta se zapravo dešava: “U Avganistanu se opijumski mak gaji na oko 500.000 jutara ili oko 780 kvadratnih milja. To je isto kao da se gaji na više od 400.000 fudbalskih terena – zajedno s end zonama.”

U 2015. godini talibani su odlučno preuzeli borbenu inicijativu i činilo se da trgovina opijumom ima sve više udela u njihovim operacijama. New York Times je izvestio da je novi vođa pokreta Mula Aktar Mansur bio “jedan od prvih talibanskih zvaničnika upletenih u trgovinu drogom… a kasnije postao glavni sakupljač poreza na trgovinu narkoticima – što je donosilo ogroman profit”. Posle nekoliko meseci neumoljivog pritiska na vladine snage u tri severne provincije, prva velika operacija pod Mansurovom komandom bila je dvonedeljna opsada strateški važnog grada Kunduza, zgodno lociranog na “najlukrativnijim putevima droge… kojima se opijum prenosi iz južnih provincija, gde se mak obilato gaji, u Tadžikistan… Rusiju i Evropu”. Vašington je, po sopstvenom uverenju, bio prisiljen da naglo prekine dalje povlačenje borbenih snaga.

Usred užurbane evakuacije svojih regionalnih kancelarija u ugroženim severnim provincijama, UN je u oktobru objavio mapu na kojoj je pokazano da talibani “umnogome” ili “potpuno” kontrolišu više od polovine seoskih područja u zemlji, uključujući i ona gde ranije nisu bili u većoj meri prisutni. U roku od mesec dana talibani su otpočeli ofanzive širom zemlje, s ciljem da osvoje i zadrže teritorije, zaprete vojnim bazama na severu provincije Farjab i opkole sve oblasti u zapadnom Heratu.

Nije nikakvo čudo što su najžešće napadali provinciju Helmand, centar uzgajanja opijumskog maka iz kojeg je poticala polovina tadašnjih prinosa. Ta provincija je, pisao je New York Times, “zbog unosne trgovine opijumom bila od ključne važnosti za ekonomske planove pobunjenika”. Sredinom decembra, pošto su osvojili kontrolne punktove, povratili veliki deo provincije i razbili vladine bezbednosne snage, gerilci su stigli nadomak Mardže, srca trgovine heroinom i istog onog mesta gde se 2010. godine odvijala ofanziva predsednika Obame koju su mediji pomno pratili. Da se američke jedinice za specijalne operacije i vazdušne snage nisu umešale kako bi ohrabrile “demoralisanu” avganistansku vojsku, grad i provincija nesumnjivo bi pali. Početkom 2016, više od četrnaest godina nakon što je američka invazija “oslobodila” Avganistan, a pošto je Obamina administracija odustala od povlačenja vojnih snaga, Amerika je navodno počela da šalje “stotine” vojnika u miniofanzivu u provinciji Helmand kako bi podržala neodlučne vladine snage i uskratila pobunjenicima “ekonomsku dobit” od najproduktivnijih opijumskih polja na svetu.

Posle katastrofalnih borbi u 2015. godine, koje su, po rečima američkih zvaničnika, nanele “nepodnošljive” gubitke avganistanskoj vojsci, a po rečima zvaničnika UN-a, postavile “zaista užasan” rekord po broju civilnih žrtava, duga, oštra zima koja je zahvatila celu zemlju nije donela nikakav predah. Pošto su hladnoća i sneg usporili borbe na seoskim područjima, talibani su preneli operacije na gradove: u prvoj nedelji januara pet puta su strahovito bombardovali Kabul i druge važne urbane centre, a zatim je usledio samoubilački napad na policijsku stanicu prilikom kojeg je poginulo dvadeset policajaca.

U međuvremenu, po završetku žetve 2015. godine, uzgajanje opijuma je posle šest godina neprestanog rasta opalo za 18 odsto, površina opijumskih polja spala je na 183.000 hektara i prinos se strmoglavio na 3.300 tona. Iako zvaničnici UN-a veliki deo tog pada pripisuju suši iširenju gljivičnih oboljenja, uslovima koji se možda neće produžiti i na 2016. godinu, dugoročne prognoze i dalje su mešavina pozitivnih i negativnih predviđanja. U mnoštvu podataka objavljenih u izveštajima UN-a krije se i važna statistika: pošto je avganistanska ekonomija napredovala otkad je zemlja počela da prima međunarodnu pomoć, udeo opijuma u bruto domaćem proizvodu konstantno opada, tako da je od zastrašujuće cifre od 63 odsto u 2003. godini pao na 13 odsto u 2014. Uprkos tome, kaže se u izveštaju UN-a, “u mnogim seoskim područjima zavisnost zemljoradnika od proizvodnje opijata i dalje je velika”.

U provinciji Helmand “lokalne vlasti takođe su direktno umešane u trgovinu opijumom”, nedavno je izvestio New York Times. Pritom je “konkurencija između njih i talibana… prerasla u borbu za kontrolu nad trgovinom drogom”, a “seljacima je nametnut praktično isti porez kao onaj koji nameću talibani”; pored toga, “lanac” nelegalne dobiti proteže se sve do “zvaničnika u Kabulu… kako bi lokalne vlasti bile sigurne da imaju podršku s visokih mesta i nastavile da gaje opijum”.

Istovremeno, nedavna istraga Saveta bezbednosti UN-a utvrdila je da se talibani sistematski uključuju “u sve faze trgovine narkoticima”, ubiraju 10 odsto poreza na promet sirovog opijuma u provinciji Helmand, bore se za kontrolu nad laboratorijama heroina i “pojavljuju kao glavni garanti u izvozu sirovog opijuma i heroina iz Avganistana”. Times dodaje i da su talibani, pored toga što ubiraju porez na trgovinu, u tolikoj meri i tako direktno umešani u nju da ih je sad “teško razlikovati od narkokartela”. Bez obzira na budući razvoj stvari, jasno je da će opijum i u budućnosti ostati duboko isprepletan s ruralnom ekonomijom, talibanskom pobunom i korupcijom vlade i da sve to čini nerazmrsiv avganistanski čvor.

S prihodima od prošlih bogatih žetvi, talibani će bez sumnje biti spremni za novu sezonu borbi početkom proleća. Dok se otopljeni sneg sliva s planinskih padina i mak niče iz zemlje, izrastaju, kao i u prethodnih četrdeset godina, novi tinejdžerski regruti, spremni da se bore u pobunjeničkim snagama.

Presecanje avganistanskog Gordijevog čvora

Globalno gledajući, za većinu ljudi su ekonomska aktivnost, proizvodnja i razmena dobara glavna tačka dodira s vladom, kao što je to i novac sa štambiljem države koji nosimo u džepu. Ali kad je najvažnija roba ilegalna, politička lojalnost prirodno prelazi na skrivene mreže koje bezbedno prenose taj proizvod od polja do stranih tržišta i na tom putu obezbeđuju finansije, zajmove i zaposlenje. “Trgovina narkoticima truje avganistanski finansijski sektor i podstiče rast nelegalne ekonomije”, objašnjava Sopko. “To, zauzvrat, podriva legitimnost avganistanske države jer potpiruje korupciju, jača kriminalne mreže i daje važnu finansijsku podršku talibanima i drugim pobunjeničkim grupama.”

Posle petnaest godina neprestanog vođenja rata u Avganistanu Vašington je suočen s istim izborom koji je imao pre pet godina, kad su Obamini generali helikopterima poslali marince u Mardžu kako bi otpočeli ofanzivu. Kao i tokom prethodne decenije i po, Amerika može ostati zarobljena u istom beskrajnom ciklusu, naterana da se bori sa svakim novim rodom tinejdžerskih boraca koji svakog proleća, pod punim oružjem, niče iz opijumskih polja te zemlje. U ovom trenutku prošlost nam poručuje samo jednu stvar: na ovoj zemlji zasejanoj zmajevim zubima biće novog roda gerilaca – ove godine, sledeće i u godini posle nje.

Međutim, čak i u nemirnom Avganistanu postoje alternative koje možda mogu preseći Gordijevi čvor problema. Možda je vreme da se, kao prvi važan korak, prekine razgovor o budućem slanju vojnih snaga na teren i da predsednik Obama završi planirano povlačenje trupa.

A ulaganje makar malog dela onog silnog novca uzalud potrošenog na vojsku moglo bi u ruralnom Avganistanu da ponudi ekonomske alternative milionima seljaka čiji posao sad zavisi od opijuma. Taj novac mogao bi da pomogne u obnovi opustošenih voćnjaka, uništenih stada, zaliha semena i upropašćenih irigacionih sistema koji su pre ovih višedecenijskih ratova održavali raznovrsnu poljoprivredu. Kad bi međunarodna zajednica dala takvu podršku razvoju sela, smanjila bi zavisnost zemlje od nelegalne proizvodnje opijuma, koja danas iznosi 13 odsto bruto domaćeg proizvoda, i Avganistan možda više ne bio vodeća narkodržava i, ko zna, možda bi se posle dužeg vremena čak i taj godišnji ciklus prekinuo.

Alfred McCoy, TomDispatch

S engleskog prevela Slobodanka Glišić

Peščanik.net