Odlazi Britanija, ostaje Mađarska

Povezani članci

• Maduro odlučio da ne šalje delegaciju na pregovore sa oponentima
• Izrael – ustavni udar
• Iranska policija nastavlja s represijom na univerzitetima, uhapšeno najmanje 40 studenata
• Mora sve toplija – organizmi u njima sve ugroženiji: Prethodnih dana oboreni temperaturni rekordi u vodama širom sveta
• Kriza u Zimbabveu: Mugabe neće da se povuče
• Protesti hiljada Rumuna protiv poreskih propisa

Mantra bivše britanske premijerke Tereze Mej – brexit znači brexit – zaslužuje mesto u udžbenicima filozofije kao rečenica s najmanje značenja ikada, a koja sadrži reč „znači“. Ne treba da se zavaravamo da ćemo, kada jednom konačno otkrijemo hoće li između UK i EU važiti minimalni trgovinski sporazum, ili neće biti nikakvog sporazuma, tada saznati i šta brexit u stvari znači. Proći će najmanje pet godina, a možda i deset, pre nego što ugledamo obrise novih odnosa između ostrva i kontinenta. Do tada bi EU mogla biti jedna prilično drugačija zajednica, a UK možda neće ni postojati.

Na sledećem referendumu koji će se verovatno održati u narednih nekoliko godina, Škotlanđani će odlučivati da li žele da napuste 300 godina staru uniju sa Engleskom, da bi se opet pridružili evropskom savezu. Ako izglasaju nezavisnost, uprkos pratećim ekonomskim nedaćama, UK će praktično prestati da postoji. Svaki britanski političar koji želi da Škotska ostane sa Engleskom morao bi smesta da ponudi drugačiji, federalni model britanske unije kao alternativu nezavisnosti. Tada bi izbor bio ili kraj UK ili novo Federalno kraljevstvo Britanije. (Federalno ujedinjeno kraljevstvo bi imalo neprikladnu skraćenicu.)

Put od referenduma 2016. do tvrdog brexita bio je posut prekršenim obećanjima, počev od teksta koji je Boris Džonson napisao za Daily Telegraph četiri dana kasnije, u kom je bezbrižno tvrdio da će „i dalje biti slobodne trgovine, kao i pristupa jedinstvenom tržištu“ i izjave ondašnjeg ministra trgovine Lijama Foksa da će trgovinski sporazum sa Evropskom unijom „biti jedan od najlakših u ljudskoj istoriji“. Na vrhuncu kognitivne disonance, brexiteri su uspevali da spoje dve nespojive misli: da je Evropa zlokobna francusko-nemačka zavera za potčinjavanje Engleske napoleonskoj imperiji; kao i da će ti isti novi napoleoni (po naredbi nemačke automobilske industrije) sigurno dati UK privilegovan, neograničen pristup jedinstvenom tržištu, kako bi Britanci dobili i jare i pare.

Pitanje sada glasi hoće li između Britanije i EU sada nastupiti dinamika konvergencije ili divergencije. Svaka održiva alternativa aktuelnoj populističkoj vladi bila bi sklonija mekom brexitu. To podrazumeva pragmatičnu i kompetentnu vladu konzervativaca s novim liderom kao što je Riši Sunak, aktuelni ministar finansija. Ili još bolje, vladu laburista Kira Starmera – ili koalicije koju bi vodili laburisti. U tom slučaju bi se, po logici ekonomskog interesa, Britanija postepeno ponovo približila Evropskoj uniji, sektor po sektor, pitanje po pitanje.

S druge strane, tvrd brexit znači da će Britanija morati da potraži alternativni poslovni model. Kao što je vakcina Oksford-AstraZeneka pokazala, Engleska i Vels još uvek imaju značajne prednosti: finansijske usluge, odlični univerziteti, biotehnologije, veštačka inteligencija, alternativna energija, kreativne industrije. Ekonomija će biti manja nego što bi bila bez brexita, ali vremenom bi mogla da izgradi novi, konkurentan profil. To ukazuje na divergenciju. Zla krv i uzajamne optužbe oko brexita bez sporazuma, ako dođe do toga, verovatno bi neko vreme ometali razvoj saradnje u drugim oblastima, kao što su spoljna i bezbednosna politika.

Na budućnost brexita podjednako će uticati razvoj događaja na kontinentalnoj strani Kanala. Ljudi u Nemačkoj, Francuskoj ili Italiji danas retko pominju brexit – ne samo zato što im se tema smučila, već i jer se EU sprema za dve ogromne krize, o kojima će se svakako raspravljati na evropskom samitu ove nedelje. EU mora hitno da progura svoj impresivni novi budžet i paket za oporavak od 1,8 biliona evra, jer će bez toga sanacija štete posle kovida biti teža, dok bi tenzije između severa i juga evrozone mogle ponovo buknuti. Da bi EU u tome uspela, mora da prevaziđe pretnju vetom koju upućuju Mađarska i Poljska, čime ucenjuju ostatak EU da odustane od predloženog uslovljavanja fondova vladavinom prava. (U međuvremenu su budžet i paket mera ipak usvojeni; prim. prev.)

Iluzorne su tvrdnje da bi brexit zapravo mogao da bude od koristi Uniji jer bi, kada se otarase tog neprijatnog anglo-saksonskog klijenta, druge zemlje članice mogle mirno da nastave s daljim integracijama. Letos je dogovor oko budžeta i fonda za oporavak postignut tek na kraju maratonskog petodnevnog samita, zbog žestokog otpora „škrte četvorke“ (Austrija, Danska, Švedska i Holandija) u kom je holandski premijer Mark Rute igrao ulogu Margaret Tačer.

U poređenju s onim što mađarski i poljski premijeri, Viktor Orban i Mateuš Moravjecki sada rade svojim EU partnerima, Tačer deluje kao nežna eurofilka. Možda bivša britanska premijerka jeste vikala „hoću svoje pare“, ali je bar britanski neto doprinos evropskom budžetu bio ogroman. Pošto je isposlovala svoj povraćaj, snažno je pogurala jedan od centralnih projekata evropske integracije – jedinstveno tržište; prihvatanje tog „ravnopravnog igrališta“ (tipično britanska metafora) Unija sada zahteva od Britanije.

Nasuprot tome, Mađarska i Poljska su ogromni neto korisnici budžeta i fonda za oporavak, koji bi zajedno činili više od 6% BDP-a Mađarske. Istovremeno, odbijaju da prihvate neke prilično neznatne uslove o vladavini prava, bez kojih će EU postepeno prestati da bude savez demokratija i zajednički pravni poredak.

Time mađarski i poljski lideri poručuju nemačkim i holandskim poreskim obveznicima: blokiraćemo vam preko potrebne transfere za zemlje sa juga evrozone kao što su Italija i Španija, teško pogođene kovidom, ako nam ne dopustite da i dalje koristimo ogromne sume vašeg novca bez ikakvih ograničenja. U Mađarskoj to znači da se novac iz EU fondova troši na održavanje Orbanovog sve manje demokratskog režima, da ne pominjemo verovatnu korist za njegovu porodicu i prijatelje.

Ako im ova bestidna ucena uspe, populističke, ksenofobne, nacionalističke partije na vlasti u Mađarskoj i Poljskoj mogu da nastave da rade šta im je volja, da to pozamašno naplate i, povrh toga, da grizu nemačke i holandske ruke koje ih hrane.

Da li je to korak ka mađexitu ili poljexitu? Nisu toliko glupi. Dok Džonson samo priča o jaretu i parama, Orban ih stvarno ima.

Neposredna pretnja Evropskoj uniji nije mogućnost da Mađarska i Poljska krenu za Britanijom, već to što će one ostati punopravne članice kluba, mada uporno krše njegova najvažnija pravila. Teško je reći šta je veća opasnost za budućnost EU: demokratska Britanija koja je otišla ili nedemokratska Mađarska koja ostaje.

The Guardian, 10.12.2020.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net