Obraćanje štrajkačima u Detroitu

Izdvajamo

• Braćo i sestre, dosta je dosta. Ustanimo zajedno da učinimo kraj korporativnoj pohlepi. Udružimo se da obnovimo uništenu srednju klasu. Izgradimo ekonomiju koja će služiti svima, a ne samo jednom procentu na vrhu. Hajde da svi zajedno – svaki stanovnik svake države ove zemlje – stanemo uz Ujedinjeni sindikat radnika u auto-industriji.

Povezani članci

• Šta se ne uči u izraelskim školama
• Norveška obilježava desetu godišnjicu Breivikovog krvavog pohoda
• Nasilje izaziva strah od nove intifade: Tisuće Izraelaca na skupu za mir s Palestincima
• „Svijet bi mogao učiti od Afrike“
• Tamura: Štete su goleme, ali japanske kompanije su jake, i to ih neće dotući
• 5.000 Britanaca pod policijskom istragom zbog Facebooka i Twittera

Foto: Bill Pugliano/Getty Images

Uprkos ogromnom rastu produktivnosti i činjenici da su plate direktora 400 puta veće od plate radnika, prosečna američka radnička porodica danas živi gore nego pre 50 godina.

Piše: Bernie Sanders

Hvala vam na pozivu. Čast mi je što sam danas ovde među vama. Dozvolite da zahvalim Ujedinjenom sindikatu radnika u auto-industriji (UAW) na svemu što preduzima da zaštiti ne samo svoje članove nego i sve pripadnike radničke klase u našoj zemlji. Cilj borbe koju vodite nisu samo prihvatljive nadnice, bolji uslovi rada i penzije za radnike u automobilskoj industriji. Ovo je i borba protiv korporativne pohlepe, jer ljudima na vrhu moramo pokazati da ova zemlja pripada svima nama, a ne samo nekolicini povlašćenih.

Rezultati poslednjeg Gallupovog istraživanja pokazuju da 75 procenata Amerikanaca podržava UAW. Ljudima se smučila ekonomija u kojoj se bogati beskrajno bogate dok radničke porodice jedva sastavljaju kraj s krajem i mnogi završavaju na ulici. Cilj borbe koja se vodi ovde na Srednjem zapadu jeste izgradnja ekonomije koja će raditi u korist svih nas, a ne samo u korist bogatih.

Želim da kažem nešto o problemu o kom se na televiziji i pod krovom Kongresa retko progovara. Američka ekonomija se danas nalazi u periodu nezapamćene dohodovne i imovinske nejednakosti. Sedmična zarada prosečnog američkog radnika danas je niža nego što je bila pre 50 godina. Drugim rečima, uprkos ogromnom rastu produktivnosti u automobilskoj industriji i drugim sektorima, uprkos činjenici da su plate direktora 400 puta veće od plate prosečnog radnika, uprkos rekordnim poslovnim profitima i stotinama milijardi dolara koje korporativna Amerika troši na isplate dividendi i kupovinu sopstvenih deonica, prosečna američka radnička porodica danas živi gore nego pre 50 godina.

Braćo i sestre, to je razlog i povod za ovaj štrajk. Zato svi radnici u Americi, oni u kancelarijama, oni u pogonima, i svi ostali, moraju stati uz UAW u ovoj borbi za pravdu.

U današnjoj Americi, u doba ogromne dohodovne i imovinske nejednakosti, trojica najbogatijih ljudi raspolažu sa više bogatstva nego čitava donja polovina američke populacije. Uprkos velikom bogatstvu naše zemlje, braćo i sestre, 60 procenata njenih stanovnika živi od čeka do čeka.

To znači da žive pod ogromnim stresom. Brinu hoće li uspeti da plate kiriju, hoće li imati dovoljno za hranu. Hoće li moći da plate lekara ako im se dete razboli? Brinu zbog visokih troškova odgajanja deteta i pitaju se hoće li ikada moći da ga pošalju na koledž. Odrastao sam u porodici koja je živela od čeka do čeka i znam ponešto o tome.

Živimo u najbogatijoj zemlji u istoriji sveta. Američke porodice, porodice radnika u auto-industriji, ne bi smele da budu pod takvom vrstom pritiska.

Ponoviću – kao što je Shawn [Fain] već ponovio mnogo puta – u poslednjih 50 godina dogodila se velika preraspodela bogatstva. Problem je u tome što je ta preraspodela tekla u pogrešnom smeru. Umesto da se bogatstvo preliva odozgo naniže, ono se prenosilo odozdo naviše. Cilj ovog štrajka, cilj radnika koji ga podržavaju širom zemlje, jeste da se taj trend preokrene. Ako vladajuće klase zemlje žele preraspodelu, preraspodelu će i dobiti.

Ponosan sam što danas stojim s vama ovde u Detroitu i zbog vaših predaka koji su se pobunili 1937. i pokazanom hrabrošću pomogli da se ova zemlja promeni. Ustali su protiv korporativne pohlepe svog vremena, protiv moći velikih korporacija, i pripremili teren za uspon srednje klase u Americi.

Evo nas u 2023. Prošlo je 86 godina. UAW je ponovo na čelu pokreta za obnovu i jačanje srednje klase. Na tome sam vam duboko zahvalan.

Želim da poručim nešto i direktorima General Motorsa, Forda i Stellantisa: pokušajte da zamislite ogromne finansijske žrtve koje su vaši radnici podneli za sve ove godine. Vreme je da obuzdate svoju pohlepu. Vreme je da zaposlene počnete da tretirate s poštovanjem koje zaslužuju. Vreme je da sednete za sto i napravite pošten dogovor.

Direktoru General Motorsa, Maryiju Barri, imam da kažem ovo: prošle godine si zaradio preko 29 miliona dolara. Otkako si postao direktor pre osam godina, isplaćeno ti je više od 200 miliona dolara. Imaš li ikakvu predstavu o tome kako izgleda preživljavanje tvojih radnika koji rade za 17 dolara na sat, što je prosečna početna plata radnika u auto-industriji? Kako izdržavati porodicu i plaćati račune uz zaradu od 20 dolara na sat?

Direktoru Stellantisa, Carlosu Tavaresu, imam da kažem ovo: posle prošlogodišnje povišice od 22 odsto, tvoja ukupna primanja premašuju 25 miliona dolara. Znaš li kako žive radnici angažovani na privremenim i povremenim poslovima? Posle godina i godina rada ne dobijaju stalno zaposlenje, zbog čega su im nadnice i beneficije znatno niže u odnosu na ono što dobijaju drugi radnici koji rade iste poslove. Možeš li zamisliti njihov život?

Direktoru Forda, Jimu Farleyu, imam da kažem ovo: prošle godine si primio 21 milion dolara. Pretpostavljam da ćeš jednog dana dobiti odličnu penziju, veliku otpremninu i mnoštvo drugih beneficija. Možeš li zamisliti kako je biti radnik koji je već star, čitav život je proveo radeći, a u banci nema dovoljno novca za odlazak u penziju?

Znam da mediji često nisu dovoljno jasni, blago rečeno, kada treba preneti sledeću poruku: nema ničega radikalnog u onome za što se UAW zalaže. U prvoj polovini 2023. godine velika trojka auto-industrije ostvarila je profit od 21 milijarde dolara, 80 odsto više nego prethodne godine. Drugim rečima, posao im ide prilično dobro. U poslednjih deset godina velika trojka je prijavila profit od 250 milijardi dolara samo u Severnoj Americi. Te iste kompanije su prošle godine potrošile 9 milijardi dolara – ne za poboljšanje uslova života i rada zaposlenih, već za isplatu dividendi i kupovinu sopstvenih deonica da bi se uvećalo bogatstvo već bogatih deoničara.

Dok se direktori i deoničari auto-industrije bogate kao da su pirati, radnici koji proizvode njihove automobile dobijaju preniske nadnice koje su decenijama opadale.

Svi znamo da su za radničku klasu u Americi posao u auto-industriji i članstvo u sindikatu nekada bili zlatni standard. Odlučili smo da vratimo to vreme. Nećemo se pomiriti s padom prosečne nadnice američkog radnika u auto-industriji od čak 30 odsto u poslednjih 20 godina. Ako se neko pita šta je povod za ovaj štrajk, to je povod.

Čitao sam u novinama da je štrajk loš za ekonomiju. Dozvolite da kažem nešto i o ekonomiji. Za ekonomiju je loše kada radnik u auto-industriji ne može da kupi automobil koji je proizveo. Za ekonomiju je loše kada radnik ne može da priušti sebi hipoteku za kupovinu skromnog doma. Za ekonomiju je loše kada radnik nema novca za odgajanje deteta ili ne može da uštedi dovoljno da ga pošalje na koledž. Za ekonomiju je loše kada radnik nema novca za lekove ili odlazak kod lekara.

Nema ničeg nerazumnog u zahtevu da radnici u auto-industriji najzad dobiju deo kolača rekordnih profita koji su rezultat njihovog rada. Ako je velika trojka mogla da izdvoji 9 milijardi dolara za isplatu dividendi i kupovinu sopstvenih deonica, onda može finansirati i program COLA koji će osigurati da nadnice prate rast troškova života. Krajnje je vreme da se ukine katastrofalni sistem zapošljavanja u dve kategorije. Vreme je da se ukine rad u statusu privremeno angažovanog radnika. To je veoma važno, jer će jedino tako svaki radnik dobiti pristojan penzijski plan koji osigurava dostojanstvenu penziju.

Radnici moraju imati pravo da stupe u štrajk svaki put kada kompanija najavi da će zatvoriti još jedan profitabilan pogon na teritoriji Sjedinjenih Država (dosad je već zatvoreno 65 takvih pogona).

I to nije sve. Kada u borbi sa egzistencijalnom pretnjom klimatskih promena – da bismo deci ostavili planetu na kojoj se može živeti – auto-industrija sagradi nove fabrike električnih vozila i baterija, radnici zaposleni u tim fabrikama takođe treba da uđu u UAW i dobiju nadnice i beneficije na koje imaju pravo članovi sindikata.

Braćo i sestre, direktori General Motorsa, Forda i Stellantisa, kao i njihovi najveći deoničari na Vol stritu, moraju shvatiti da ne mogu uzeti baš sve. Odbijamo da živimo u oligarhiji. Nećemo pristati na društvo u kom tako mali broj ljudi ima tako mnogo, dok tako mnogo ljudi ima tako malo.

Braćo i sestre, dosta je dosta. Ustanimo zajedno da učinimo kraj korporativnoj pohlepi. Udružimo se da obnovimo uništenu srednju klasu. Izgradimo ekonomiju koja će služiti svima, a ne samo jednom procentu na vrhu. Hajde da svi zajedno – svaki stanovnik svake države ove zemlje – stanemo uz Ujedinjeni sindikat radnika u auto-industriji.

Hvala vam.

Jacobin 

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net