Novi Raspućin

Povezani članci

• Biden zatražio strože zakone o oružju u SAD
• Europska unija godišnje gubi 10 milijardi eura zbog korupcije
• Pad očekivanog životnog vijeka, obrazovanja i prihoda, navodi UN
• Le Drijan: Asad je pobijedio u ratu
• Sukobi u Peruu povodom pomilovanja Fujimorija
• Kako će pandemija koronavirusa završiti? Svijet se suočava s tri scenarija ‘završne igre’

Foto: Predrag Trokicić

Rat Rusije protiv Ukrajine ne teče po planu, najblaže rečeno. Jevgenij Prigožin, šef privatne vojne kompanije Wagner Group, sve otvorenije i sve oštrije javno napada vojni vrh Rusije. Kako mu to polazi za rukom u trenutku kada Kremlj agresivno suzbija svaki pokušaj drugačijeg mišljenja?

Od početka „specijalne vojne operacije“ u februaru 2022, predsednik Vladimir Putin je nekoliko puta menjao postavljene ciljeve. U početku su to bili „denacifikacija“ i „demilitarizacija“ Ukrajine (tako što će se čitava zemlja okupirati), da bi se onda ciljevi ograničili na „oslobađanje“ regiona Donbasa na istoku. Govorio je i o odbrani „istorijskih granica“ Rusije i uporno ponavljao da ga je zapad primorao da napadne Ukrajinu.

Promene u retorici su odraz zbivanja na bojnom polju – pre svega brojnih teškoća, grešaka i loših procena ruske vojske. Najkraće rečeno, Putin pokušava da sačuva obraz. Ali Prigožin – od koga Putinovi uspesi na ratištu sve više zavise – nimalo mu ne pomaže u tome.

U opširnom intervjuu koji je dao pro-kremaljskom političkom blogeru Konstantinu Dolgovu, objavljenom 24. maja, Prigožin je kritikovao specijalnu vojnu operaciju. Umesto da je denacifikuje, operacija je Ukrajinu „proslavila“ širom sveta. Umesto da je „demilitarizuje“, operacija je postigla upravo suprotno: „Ako su nekada imali 500 tenkova, sada imaju 5.000. Ako su nekada imali 20.000 dobrih boraca, sada ih imaju 400.000.“

Odgovornost za to Prigožin pripisuje ruskim elitama, naročito najvišem vojnom rukovodstvu, koje otvoreno optužuje da nije dovoljno posvećeno ovom ratu. Upozorio je da bi se obični Rusi, frustrirani izostankom napretka, uskoro mogli pobuniti. Po njegovom mišljenju, jedino rešenje je pojačavanje ratnih napora, uvođenje ratnog stanja i sprovođenje „novog talasa mobilizacije“. U protivnom, „mogli bismo da izgubimo Rusiju“.

Prigožin ne greši kada dovodi u pitanje posvećenost ruskih elita ratnim naporima. Početkom juna, Konstantin Zatulin, poslanik Putinove partije Jedinstvena Rusija, tvrdio je nešto slično, govoreći da su „mnogi ciljevi operacije izgubili smisao… da nema rezultata“. Zatulin veruje da Rusija treba da se pregrupiše i nastavi ratnim putem, ali u komentarima izražava zapanjenost ponašanjem samog vrha vlasti u Kremlju. Praktično kompletan kabinet – uključujući i ministra odbrane Šojgua, omiljenu Prigožinovu metu – najradije bi izbegao dalju eskalaciju i moguće je da vojska već radi na strategiji koja to treba da omogući.

To je pragmatičan izbor. Veći deo ruske vladajuće klase veruje da Rusija ne može „pobediti“ u ovom ratu. Što rat bude duže trajao, to će Rusija više ličiti na Severnu Koreju, na zemlju spremnu da žrtvuje sve – životni standard, bezbednost, čak i suverenitet, usled sve veće zavisnosti od Kine koja želi ruske resurse – da bi izašla u susret opsesijama svog vladara.

Ali Prigožinu takav ishod ne bi smetao. On želi da Rusija odustane od materijalne udobnosti (iako se sam bogati od rata) u ime neke mitske „jedinstvene zemlje-civilizacije“ koju Rusija i takozvani Ruski svet predstavljaju. Po njegovom mišljenju, odbijanje ruske elite da bez ostatka prihvati ratnu politiku je neoprostivo, naročito ako se ima u vidu sve veći broj civilnih žrtava na ruskoj teritoriji. U tome nije usamljen.

Neprestana propaganda možda nije ubedila obične Ruse da se pridruže ratnim naporima, ali je uspela da izazove njihov bes. Kada sam bila u Moskvi u januaru, još je bilo moguće izraziti nezadovoljstvo postupcima Kremlja – makar u relativno privatnom okruženju. Sada su neprijatelji na sve strane, kao u doba Staljina. Prijatelji i susedi prijavljuju jedni druge, a konobarice u kafićima prisluškuju goste.

Neki od nezadovoljnih Rusa svuda vide neprijatelje i čini se da se ne bi protivili punoj militarizaciji ruskog političkog i ekonomskog sistema. I dalje podržavaju Putina, ali zbog otezanja rata počinju da sumnjaju u njegovu moć. Da li to znači da revolt koji Prigožin zamišlja – a izgleda i priželjkuje – postaje sve verovatniji?

Da bismo na to odgovorili moramo razmotriti pitanje Prigožinovog uticaja koji počiva na zastrašujućim zverstvima i ratnim uspesima njegove privatne vojne kompanije. Nezadovoljne Ruse verovatno privlači i njegova okrutna retorika („psi zaslužuju pseću smrt“, rekao je komentarišući video snimak pogubljenja maljem bivšeg pripadnika grupe Wagner koji je prešao na ukrajinsku stranu).

Činjenica da je Prigožinu dozvoljeno da kritikuje ratne napore Rusije bez posledica – dok je njegov sagovornik Dolgov otpušten odmah posle intervjua – samo produbljuje misteriju koja ga okružuje. U Petrogradu, njegovom rodnom gradu, turistima se nude vođene ture za obilazak Petrograda Nabokova i Puškina, a sada im je priključena i Prigožinova tura.

Ipak, taj novostečeni uticaj Prigožin ne koristi za napad na Putina. Naprotiv, napadajući rusku vojnu i političku elitu on odvraća pažnju sa čoveka na vrhu. Na kraju krajeva, Putin je saglasan sa mnogim Prigožinovim stavovima. Posle gotovo četvrt veka na vlasti, Putin nema kapaciteta da pokrene revoluciju. Ali rat u Ukrajini i često neobična retorika koju koristi pokazuju da će na to rado podstrekivati druge.

Prigožin ne pripada sistemu, mada mu služi. Po tome je sličan Grigoriju Raspućinu, „monaškom mistiku“ koji se sprijateljio i pre revolucije 1917. je snažno uticao na Romanove, poslednju rusku carsku porodicu. U oba slučaja, država je bila u krizi, a lideri od kojih se očekivalo da je iz krize izvedu nisu pokazali odgovarajuće sposobnosti rukovođenja, mada su bili u poziciji da izdaju naređenja. Zato su elementi s margine popunili nastalu prazninu, ne da bi pokušali da pogode šta šefovi žele i to izvršili, već da bi se nametnuli kao sila na koju se mora računati u situaciji kada nezadovoljstvo u masama raste.

Moguće je da se Putin identifikuje s Prigožinom, visoko ceneći doprinose njegove privatne vojske pokušaju da se uništi Ukrajina. Ali morao bi imati u vidu da Prigožinova nezavisnost, drskost i ambicija lako mogu narušiti stanje obamrlosti u društvu, stanje koje je neophodno za opstanak režima. Raspućin je tužno završio nakon što se sukobio s dekadentnim elitama. Možda Prigožin ide njegovim stopama.

Project Syndicate 

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net