Nobel za mir u teškom vremenu za novinarstvo

Autor/ica 👤MASHA GESSEN 12.10.2021. u 12:25

Povezani članci

Foto: FB Novaya Gazeta

Nešto pre podneva u petak, Dmitri Muratov, 59-ogodišnji glavni urednik moskovskog dnevnog lista Nova gazeta, žustro se raspravljao sa Elenom Milašinom, jednom od vodećih novinarki lista. Milašina mu je upravo predala istraživački tekst o Beslanu od oko 150.000 karaktera (dužina 4-5 tekstova u Njujorkeru) što ga je, ispričao mi je Muratov, „zapanjilo više od svega što se posle desilo“. A posle se desilo to da ga je neko zvao sa nepoznatog broja u Norveškoj. Muratov je odbio poziv i nastavio da se svađa s Milašinom. Onda ga je pozvala sekretarica za javnost u Novoj gazeti, Nadežda Prušenkova. „Rekla je da je komitet za Nobelovu nagradu upravo objavio dobitnika Nagrade za mir. To smo mi.“

Ovogodišnjeg Nobela Muratov je podelio sa istraživačkom novinarkom i izvršnom urednicom sa Filipina Marijom Resom „za napore u odbrani slobodi izražavanja, što je preduslov demokratije i trajnog mira“, kako stoji u obrazloženju komiteta. Ali kad Muratov kaže „to smo mi“, ne mislio na sebe i Resu, već na sebe i zaposlene u Novoj gazeti. Već su počeli da većaju šta će raditi sa 10 miliona švedskih kruna (oko 1,15 miliona dolara). Između ostalog, redakcija pomaže deci sa spinalnom mišićnom distrofijom, pa će bar deo novca biti izdvojen za fondaciju koja pomaže pacijentima ove i drugih retkih bolesti. „Mi ćemo iskoristiti mali deo – recimo par stotina dolara – da napravimo žurku“, kaže Muratov. (Za sebe neće uzeti ništa.) Proslava neće biti priređena odmah. Većina zaposlenih se okupila veče pre proglašenja da obeleži 15. godišnjicu ubistva koleginice Ane Politkovske.

Novu gazetu je pre 28 godina osnovala grupa od oko 45 novinara. (Bivši sovjetski predsednik Mihail Gorbačov, drugi Rus koji je ikada dobio Nobelovu nagradu za mir, podržava list od osnivanja i još uvek u njemu ima mali udeo.) U početku, Muratov je izveštavao za novine iz prvog ruskog rata u Čečeniji, Politkovska je bila dopisnica Nove gazete za vreme drugog, a sad taj region pokriva Milašina. List je 2016. bio ruski partner u Panama papirima, ogromnom novinarskom projektu koji je razotkrio bankarske ofšor račune mnogih svetskih lidera. List traje duže od bilo kog drugog nezavisnog medija u Rusiji, a takođe mu je ubijeno i najviše novinara. Kada sam pitala Muratova šta misli za šta je nagrađen, umesto odgovora mi je naveo kome misli da je zapravo namenjena: istraživačkom novinaru Juriju Ščekočikinu otrovanom 2003, Politkovskoj ubijenoj 2006, istraživačkom novinaru Igoru Domnikovu prebijenom na smrt 2000, advokatu Stanislavu Markelovu koji je zastupao list u slučaju Dominkova, ubijenom 2009, mladoj reporterki Anastasiji Baburovoj koja je ubijena zajedno sa Markelovim, novinarki Nataliji Estemirovoj, koja je oteta i ubijena u Čečeniji 2009. „Nagrada je njihova, iako se Nobel ne dodeljuje posthumno“, kaže Muratov. Napadi na Novu gazetu i njene novinare traju i dalje: Milašina je fizički napadnuta, a početkom ove godine sedište lista u Moskvi je bilo kontaminirano otrovnom hemijskom smesom.

Bila je ovo strašna i opasna godina za ruske novinare. Nezavisni mediji su se i ranije borili za opstanak, ali nikad nisu bili izloženi tako surovom i dugotrajnom pritisku vlasti kao sada. Većina preostalih nezavisnih medija proglašena je „stranim agentima“, što je neka vrsta kaznenog žiga koji rasteruje oglašivače. Nekoliko ih je dobilo još goru oznaku „nepoželjne organizacije“ što ih je prinudilo na obustavu rada. Od jula ove godine, ruske vlasti su na svoj spisak „stranih agenata“ stavile još nekoliko desetina novinara, što je bizaran metod pravnog otuđenja koji ljude čini nezapošljivim, delom i zato što svaku svoju pisanu ili izgovorenu reč, u medijima ili na Tinderu, moraju da najave pravnom ogradom kojom saopštavaju svoj status stranog agenta. Određen broj novinara, izloženih krivičnom progonu ili u strahu od njega, otišlo je u egzil. Stoga je Nobelova nagrada za mir stigla u malu novinarsku zajednicu u Moskvi kao preko potreban dokaz da nisu sami na svetu. Ipak, neki se pitaju da li svet gleda u pravom smeru. Nova gazeta prolazi bolje od mnogih nezavisnih medija, bez parališućeg pravnog žiga.

Kada sam to pomenula, Muratov mi je izrecitovao kratku pesmu o krivici preživelih Aleksandra Tvardovskog. Pesma počinje ovako: „Znam da nije moja krivnja / Što se drugi nisu vratili iz rata“, a završava se stihom: „Nema to veze, ali ipak, ali ipak, ali ipak…“ Muratov nastavlja: „Vidi, hteo sam da zatvorim novine na današnji dan pre 15 godina“. Bio je to dan nakon ubistva Politkovske. „Shvatio sam da je rad u ovim novinama smrtonosan. Ali mi kolege nisu dale“.

Da bi novine opstale, Muratov, koji vodi redakciju 24 od njenih 28 godina postojanja, izbegava i državne i strane fondove. („Sad nam je Nobel pomrsio konce“, našalio se.) Sklapao je odnose sa moćnim ljudima koji su u stanju da zaštite medij: dok značajan deo podrške Novoj gazeti ide od pretplate i donacija preko 100.000 pojedinaca, među njenim najvećim privatnim investitorima nalaze se milijarder i bivši službenik KGB-a Aleksander Lebedejev (inače vlasnik britanskog lista Independent) i telekom tajkun Sergej Adonjev. Muratov je i član Javnog saveta u ministarstvu unutrašnjih poslova, što je uloga koju je povremeno koristio kada mu se novinari nađu u opasnosti.

Mnogi opozicioni aktivisti i novinari, kao i njihove pristalice, nadali su se da će Nobelovu nagradu dobiti utamničeni opozicioni političar Aleksej Navaljni. Nekoliko ruskih intelektualaca u egzilu pokrenulo je i kampanju s tim ciljem (Nobelov komitet prihvata nominacije iz akademskih krugova), a pridružio im se i bivši poljski predsednik Leh Valensa, koji je i sam nobelovac. Neki od njih nisu krili razočarenje odlukom komiteta. Konstantin Sonjin, profesor javnih politika na Univerzitetu Čikaga, napisao je na Fejsbuku da sumnja da je Nobelov komitet korumpiran, sugerišući da je izabrao Muratova kao kompromisnog kandidata, da ne bi uvredio Kremlj.

„Uveren sam da će on jednom dobiti Nobela“, kaže Muratov za Navaljnog. „Mora ga dobiti. Znam da bih ja glasao za njega, da sam član Nobelovog komiteta. Zaslužio je to svojom hrabrošću i ličnom žrtvom. A i time što ne shvata sebe preozbiljno“. Sve su to kriterijumi koje ispunjava i Muratov.

The New Yorker, 08.10.2021.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net