Nisu krivi ljudi

Povezani članci

• Zajednička izjava u Teheranu: Iran dozvolio da bude istražen rad njihovih rudnika i reaktora
• Moldavska policija tvrdi da je osujetila zaveru grupe koju podržava Rusija
• Novi napadi Boko Harama na sjeverozapadu Nigerije: Veliki broj stradalih
• Guterres: Sve češće rušenje palestinskih objekata
• Japan evakuira stanovnike s udaljenog otoka nakon erupcije vulkana
• Na putu prema trgovinskom ratu

Ljudi su najgori.

Varijacije na ovu temu pojavljivale su se širom društvenih medija kada je australijski lanac supermarketa Kouls odlučio da se vrati na upotrebu plastičnih kesa, uz izgovor da je ljudima potrebno „više vremena da se naviknu na promenu“.

Zatim je izašao specijalni broj Njujork tajms magazina, gde se u suštini ponavlja isti argument, samo na mnogo višem nivou.

U svom dugačkom i fascinantnom eseju, Natanijel Rič objašnjava da ključna otkrića nauke o klimi nisu nova. Već osamdesetih godina prošlog veka, naučnici su shvatili kako funkcioniše globalno zagrevanje i kako se ono može zaustaviti.

Danas se u atmosferu svakodnevno upumpavaju tako velike količine ugljenika da je, kaže Rič, „sada najbolji scenario dugoročna katastrofa“. Ali klimatske promene su mogle biti zaustavljene na samom početku. „Gotovo ništa nam nije stajalo na putu“, piše Rič, „izuzev nas samih“.

Drugim rečima, problem su bili žitelji.

Mase su žudele za komforom, bez obzira na posledice. Insistirale su na svojim automobilima na benzin, na svojim klima uređajima i svojim plastičnim kesama iz Koulsa, čak i kada su ih očajni stručnjaci molili da promene navike.

I sada smo tu gde smo – u situaciji u kojoj klimatske promene mogu učiniti delove planete nenastanjivim.

Ali na čemu se zasniva ova samouverena tvrdnja da su žitelji nezainteresovani za sudbinu planete?

„Ljudi“, kaže Rič, „povezani u globalne organizacije, demokratije, industrije i političke partije ili ponaosob, nisu u stanju da žrtvuju svoj luksuz zarad predupređivanja kazne koju će platiti buduće generacije.“

Zvuči kao činjenica, ali je to zapravo argument, povezan sa ključnim kontroverzama političke ekonomije. Šenon Osaka je skrenula pažnju na to da Rič parafrazira esej „Tragedija zajedničkog“ Gareta Hardina, gde Hardin tvrdi da će preveliki broj stanovnika planete u kombinaciji sa individulnim sebičnim interesima neizbežno rezultirati uništenjem zajedničkih resursa.

Ali Hardinova teza nije neoboriva kako to tvrde njeni zastupnici. Marksistički geograf Dejvid Harvi konstatuje da je navodna nemogućnost zajedničkog postala „neoborivi argument za superiornu delotvornost privatnih imovinskih prava“ samo zato što su desničari generalizovali specifične istorijske uslove, pretvarajući ih u navodno nepromenljive zakonitosti.

U stvarnosti, međutim, kako je pokazala Elinor Ostrom u istraživanju za koje je nagrađena Nobelovom nagradom, mnoge postojeće zajednice su bile sposobne za kooperativno očuvanje zajedničkih resursa i zajedničke imovine, upravo na način koji Hardin smatra nemogućim.

Australijanci bi pre svih morali biti toga svesni: važne knjige Brusa Paskoa, Bila Gemidža i drugih izlažu načine na koje su australijski domoroci održavali „najveće imanje na svetu“ tokom nekih 60.000 godina.

Načelno gledano, Ričov esej naturalizuje i esencijalizuje specifične političke i ekonomske uslove koji su osamdesetih učinili borbu protiv klimatskih promena tako teškom.

U svom izvrsnom odgovoru na Ričov esej, Naomi Klajn piše:

„Jedva da se može zamisliti gori trenutak u ljudskoj evoluciji za suočavanje sa teškom istinom da udobnosti savremenog potrošačkog kapitalizma polako ali sigurno podrivaju naseljivost naše planete. Zašto? Zato što su ’80-e bile apsolutni zenit neoliberalnog poduhvata, vrhunac ideološkog uspona ekonomskog i društvenog projekta koji je svesno demonizovao kolektivno delanje u ime oslobađanja ‘slobodnog tržišta’ u svakom aspektu života.“

To je, konačno, bilo razdoblje u kojem su i levica i desnica prigrlile tržište ne samo kao neizbežno već i kao poželjno, kao instituciju bezmalo čudesne efikasnosti koju treba po svaku cenu uvesti u svaki aspekt ljudskog ponašanja. Dobili smo privatizaciju, deregulaciju i princip „korisnik plaća“; odrekli smo se javnog vlasništva i planiranja. Nova situacija je dovela do toga da kolektivne institucije – političke partije, radnički sindikati, građanska udruženja, pa čak i sportski klubovi – počnu da propadaju zbog svoje inkompatibilnosti sa društvom atomizovanih individua koje se međusobno sreću samo kao učesnici novčanih transakcija.

U tim uslovima teško je okriviti običnog Mileta i Milenu za to što nisu uspeli da budućnost pretpostave sadašnjosti. Suština neoliberalizma bila je u univerzalizaciji onoga što ekonomisti nazivaju „racionalnom maksimizacijom profita“. Postali smo društvo pobednika i gubitnika, u kojem grabite sve što možete – ili ostajete pregaženi u prašini.

U svakom slučaju, sa propadanjem tradiconalnih mehanizama politike obični ljudi su izgubili gotovo svaku moć da utiču na odlučivanje. Sindikati, partije i parlamenti koji su nekada imali barem neki uticaj na tržište i sami su u sve većoj meri usvajali tržišne principe, a privatna potrošnja je počela da se tumači kao legitimniji izraz naših preferencija nego glas na izborima.

Učinke tog pogleda na svet možemo videti danas u Australiji – a borba oko plastičnih kesa predstavlja tipičan primer.

Ne bi trebalo da bude teško zaustaviti groteskno umnožavanje plastičnog otpada. Kako sam već ranije pisao, američki proizvođači su usvojili pakovanja za jednokratnu upotrebu tek posle Drugog svetskog rata, i to zbog ogromnih profita koje im je to donosilo. Potom su se godinama grčevito borili da naviknu inicijalno neprijateljski nastrojenu javnost na zagađenje kao posledicu ove prakse.

Vlada koja ozbiljno reši da se oslobodi epidemije toksične mikroplastike, mogla bi, sasvim očigledno, da oporezuje one koji proizvode i prodaju robu upakovanu na taj način. Kazneno oporezivanje ne samo da bi obeshrabrilo upotrebu pakovanja za jednokratnu upotrebu, već bi se moglo iskoristiti i za finansiranje oporavka već ugroženih ekosistema.

Umesto toga, debata o upotrebi plastičnih kesa prebacuje teret na individualne kupce. Odgovornost za smanjivanje plastičnog otpada nije na vladama ili multinacionalnim kompanijama ili instituacijama koje poseduju realnu moć, već je na užurbanom roditelju koji na putu s posla hoće da reši problem porodičnog ručka.

Po svojoj prirodi, potrošačke kampanje imaju najviše smisla za one koji se nalaze na relativno privilegovanim pozicijama. Ako na raspolaganju imate pristojan prihod, onda ste verovatno već navikli da birate šta kupujete, pa vam nošenje sopstvene reciklirane torbe u supermarket ne predstavlja preveliki napor.

S druge strane, ako jedva sastavljate kraj s krajem, čak i skromna dodatna cena može vam izgledati kao kap u prepunoj čaši. Kada gigantski supermarket, čiji rukovodioci zarađuje više nego što možete da zamislite i čiji ceo poslovni model počiva na navlačenju potrošača da kupuju što više robe umotane u plastiku, moralistički insinuira da ste, uprkos apsolutnom nedostatku društvene moći, upravo vi odgovorni za ubijanje kornjača, nije teško pretpostaviti kako ćete reagovati.

Da li bi iko u takvoj situaciji mogao da se iznenadi zato što se sukob oko plastičnih kesa pretvorio u novi okršaj u kulturnim ratovima, potpirujući gnev prema gradskim elitama i njihovoj „razularenoj političkoj korektnosti“?

Bes koji su iskazali neki kupci ne dokazuje da su obični Australijanci groteskna čudovišta nezainteresovana sa sudbinu okeana. Naprotiv, on je pokazao da određena vrsta strategije za zaštitu prirodne sredine – strategije koja se fokusira na potrošače umesto na institucije koje oblikuju njihovu potrošnju – može proizvesti uslove za desničarski protivudar.

Međutim, evo kako zaista stoje stvari. Dok je Kouls tvrdio da su potrošači razlog za povratak na plastične kese, interna prepiska do koje je došao Ferfaks govori sasvim drugu priču.

Šta god da je pisalo u njihovom zvaničnom saopštenju, predstavnici ovog supermarketa su upravnicima svojih prodavnica objasnili da se na plastične kese vraćaju da bi se kupci što brže proterali kroz red na kasi. Kouls je želeo da profitira na uspehu svoje promotivne akcije „Mala prodavnica“, tokom koje su „mušterije dobijale umanjene replike svakodnevnih proizvoda, umotane u plastiku“.

Drugim rečima, povratak na upotrebu plastičnih kesa bio je motivisan profitom – on nije imao nikakve veze sa običnim ljudima. I to je važno imati na umu.

Ako pripišemo uništenje planete ljudskoj prirodi, to u suštini znači da smo odustali od borbe. Isto tako, ako optužujemo sve ljude na planeti, dopuštamo pravim krivcima da se nekažnjeno izvuku, i ne pravimo razliku između multinacionalnog industrijskog zagađivanja ogromnih razmera i penzionera koji je naprosto zaboravio da ponese svoju recikliranu torbu u supermarket.

U sadašnjoj sumornoj političkoj klimi, progresivci se neretko mogu osetiti izolovanim. Lako je okupljati se u prostorima u kojima levičarske ideje imaju prođu i kukati nad zaostalošću koja caruje svuda oko nas. Mnogi liberali su zapravo internalizovali desničarske ideje o konzervativizmu masa. Oni vide građanstvo kao mračni rezervoar rasizma, seksizma i predrasuda, a postojeće progresivne politike vide pre svega kao način da spreče narodne mase da iskažu svoje navodne predrasude i mržnju.

Međutim, bezmalo svaki princip koji progresivci danas smatraju neupitnim ustanovljen je zahvaljujući zalaganju običnih ljudi, najčeše u sukobu sa žestokim protivljenjem bogatih, obrazovanih i moćnih. Bilo je puno prilika – od „zelenih blokada“, preko blokiranja izgradnje hidroelektrane na reci Frenklin, pa sve do protesta u Džabiluci – da se uverimo da Australijanci pokazuju da jesu zainteresovani za prirodu kada im se ponude smislene metode borbe za očuvanje prirodne sredine.

Ljudi nisu najgori. Oni predstavljaju jedinu nadu za spas naše planete – vreme je da to primimo k znanju.

The Guardian

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net

Foto: Etienne Laurent/EPA