Neuspesi velikih sila na frontu

Izdvajamo

• Amerikanci ovih dana provode dosta vremena pokušavajući da odgonetnu šta pokreće Vladimira Putina. Neću se pretvarati da to znam, niti me to naročito zanima. Ali rekao bih ovo: Putinova invazija na Ukrajinu pokazuje da nije ništa naučio iz grešaka američke vojne politike posle 11. septembra. Hoćemo li mi naučiti nešto na njegovim greškama? Ne bih se kladio.

Povezani članci

• IDIL preuzeo odgovornost za napad u Parizu i zaprijetio Amerikancima i Britancima
• Savet bezbednosti UN bez dogovora o zajedničkoj deklaraciji o Siriji
• Kineski milijarder osuđen na 18 godina zatvora zbog “izazivanja svađa i nevolja”
• Žižek: Osovina poricanja
• Obama na godišnjem obraćanju Kongresu: Kriza je prošla, Unija je snažna
• Kako je izgledao doček Nove godine u zemljama širom svijeta

Foto: Pixabay

U Vašingtonu vlada konsenzus da se učinak ruske vojske u tekućoj „specijalnoj vojnoj operaciji“ Kremlja u Ukrajini može oceniti kao loš, možda i katastrofalan. Pitanje je: zašto? Čini se da se u američkim političkim krugovima, kako vojnim tako i civilnim, odgovor nameće sam od sebe. Putinova Rusija je tvrdoglavo ignorisala načela, prakse i metode koje su neophodne za uspeh u ratu, a koje su oružane snage Sjedinjenih Država u ovom veku dovele do savršenstva. Najkraće rečeno, odbijajući da ratuju na američki način, Rusi su se našli u situaciji da trpe teške gubitke od daleko slabijeg protivnika.

Istina, američki analitičari – naročito penzionisani oficiri koji ovih dana gostuju na nacionalnim televizijama – priznaju da postoje i drugi faktori koji su doprineli lošem učinku ruske vojske. Da, Rusi su bili zatečeni herojskim otporom Ukrajinaca koji u sećanje priziva Zimski rat 1939-1940, kada su Finci odbili napad mnogo veće sovjetske armije. Očekivanje da će Ukrajinci mirno stajati i posmatrati kako im okupatori zauzimaju zemlju pokazalo se kao pogrešno. Takođe, uvedene ekonomske sankcije zapadnih zemalja otežavaju Rusiji dalje vođenje rata. I svakako, velike količine modernog naoružanja koje saveznici i Sjedinjene Države isporučuju Ukrajini – hvala bogu za vojno-industrijski kompleks – značajno doprinose borbenoj moći ukrajinskih snaga.

Ipak, po mišljenju vodećih figura u američkoj vojsci, svi pomenuti faktori manje su važni od očigledne nesposobnosti (ili odbijanja) ruske vojske da primeni osnovna načela modernog ratovanja. Iznošenje takvih uopštenih sudova olakšano je činjenicom da zapadni komentatori raspolažu prilično ograničenim razumevanjem načina funkcionisanja ruskog vojnog rukovodstva. To je slično nagađanju šta Donald Trump zaista misli. Pošto to niko ne zna, svako mišljenje izneto sa dovoljno samouverenosti ostavlja utisak prelazne kredibilnosti.

Preovlađujuće autoreferencijalno objašnjenje loših performansi ruske vojske koje nude američki komentatori počiva na četiri ključne tačke:

* Prvo, Rusi ne razumeju vojnu doktrinu združenosti koja podrazumeva bešavnu integraciju kopnenih, vazdušnih i pomorskih snaga, ne samo na planeti Zemlji, nego i u sajberprostoru i svemiru.

* Drugo, ruske kopnene snage ne primenjuju načelo kombinovanog ratovanja koje su Nemci usavršili u Drugom svetskom ratu, a koje podrazumeva blisku taktičku saradnju oklopnih jedinica, pešadije i artiljerije.

* Treće, duga tradicija strogo hijerarhijskog komandovanja odozgo naniže onemogućuje ruskoj vojsci da fleksibilno reaguje na frontu; niži oficiri samo prenose naređenja koja stižu odozgo, bez prostora i podsticaja da pokažu sopstvenu inicijativu.

* Konačno, izgleda da Rusi ne poseduju čak ni najosnovnije razumevanje borbene logistike – svih onih mehanizama koji osiguravaju ravnomeran i pouzdan priliv goriva, hrane, municije, medicinske podrške i rezervnih delova neophodnih da se kampanja nastavi.

Takve kritike samoproglašenih američkih eksperata impliciraju da bi ruska vojska u Ukrajini prošla mnogo bolje da je obratila malo više pažnje na to kako američke snage rešavaju slične probleme. Činjenica da to nisu učinili – i možda ne mogu učiniti – dobra je vest za protivnike Rusije, naravno. Takođe, loš učinak ruske vojske implicitno potvrđuje vojnu superiornost Amerike čija vojska tako postaje merilo izuzetnosti o kakvoj drugi mogu samo da sanjaju.

Svođenje rata na formulu

To nas dovodi do pitanja koje naš bezbednosni establišment uporno zaobilazi: Ako su združenost, kombinovana taktika, fleksibilno komandovanje i logistika ključevi ratne pobede, zašto američka vojska – koja svega toga navodno ima u izobilju – nije uspela da odnese pobedu u sopstvenim ekvivalentima rata u Ukrajini? Na kraju krajeva, Rusija je zaglavljena u Ukrajini tek šest meseci. Amerika je u Avganistanu bila 20 godina i još ima trupe u Iraku, gotovo dve decenije posle katastrofalne invazije na tu zemlju.

Ili da parafraziramo pitanje: Zašto tumačenje ruskih neuspeha u Ukrajini proizvodi toliko samozadovoljnih komentara s jedne strane, dok se na drugoj strani neuspesi američke vojske potpuno ignorišu?

Možda je ignorisanje preteška reč. Svaki put kada američka vojska podbaci, odmah se nađe neko da neuspeh objasni greškama civilnih vlasti. Tako je bilo i u slučaju haotičnog povlačenja iz Avganistana u avgustu 2021. Kritičari su požurili da krivicu za debakl svale na predsednika Bidena, dok su komandanti koji su vodili kampanju 20 godina prošli bez prigovora. Štaviše, neki od bivših komandanata, poput penzionisanog generala i bivšeg direktora CIA Davida Petraeusa, poznatog i kao „Kralj David“, bili su veoma traženi gosti u TV emisijama na temu pada Kabula.

U tom slučaju, ako su učinci američke vojske u globalnom ratu protiv terorizma započetom pre više od dve decenije bili, blago rečeno, razočaravajući – što je i moj stav – zar odgovornost za to ne snose i bar četvorica predsednika, osam ministara odbrane (uključujući dva generala sa četiri zvezdice) i mnoštvo zamenika, podsekretara, pomoćnika i ambasadora koji su kreirali i sprovodili američke politike u tom periodu? Ako prihvatimo takav sud, zar to nije optužba za nekompetentnost čitave jedne generacije?

Isti argument ima i drugu stranu. To znači da su i generali koji su vodili ratove u Avganistanu i Iraku (i manje sukobe u Libiji, Somaliji i Siriji) verovatno patili od iste generacijske nesposobnosti. Pripadnici nekada sveprisutnog kluba obožavalaca Davida Petraeusa ponudiće njegov primer kao izuzetak. Ali vremenom čak i njegova postignuća na mestu glavnokomandujućeg u Bagdadu i zatim Kabulu počinju da gube sjaj. Pokojni „Stormin Norman“ Schwarzkopf. i general Tommy Franks, čije su „pobede“ u međuvremenu takođe prilično izbledele, verovatno bi saosećali s njim.

Dozvolite da ponudim jedno drugačije objašnjenje za slab učinak američkog vojnog establišmenta u 21. veku. Pravi problem nisu arogantni i neobavešteni civili ili generali koji nisu posedovali potrebne kvalitete ili jednostavno nisu imali sreće. Problem je u načinu na koji Amerikanci, naročito oni sa najviše uticaja na krugove zadužene za nacionalnu bezbednost, uključujući tu i novinare, eksperte, lobiste, lidere vojno-industrijskog kompleksa i članove Kongresa prihvataju rat kao privlačnu i isplativu alatku za rešavanje problema.

Vojni teoretičari odavno govore da je rat po svojoj prirodi fluidan, neuhvatljiv, hirovit, ispunjen neizvesnošću i slučajnostima. Ljudi koji se bave praksom rata kažu da su takvi opisi ispravni, ali nisu od koristi. Zato radije posmatraju rat kao proces koji je podložan spoznaji, proces kojim se može upravljati i koji može biti koristan – švajcarski nožić međunarodne politike.

Otuda među civilnim i vojnim zvaničnicima u Vašingtonu, da ne govorim o novinarima i intelektualcima zaduženim za razvoj politika, preovlađuje sklonost svođenju rata na frazu ili formulu (ili, još bolje, skup akronima), tako da sve što se može reći o ratu stane u slajd prezentaciju od pola sata. Potreba da se rat pojednostavi – da se svede na samu suštinu – nikako nije slučajna. Izbegavanje složenosti i višeznačnosti značajno olakšava marketing (to jest, izvlačenje novca iz Kongresa).

Kao primer možemo upotrebiti nedavno objavljeni dokument „Pripravnost i modernizacija vojske 2022“ koji su izradili propagandisti iz Vojne asocijacije Sjedinjenih Država, a koji opisuje pravac daljeg razvoja vojske Sjedinjenih Država. Dokument uvodi „osam funkcionalnih timova“ koji će se fokusirati na „šest prioriteta“. Ako se tražena sredstva odobre i uloži se potrebna energija, ovi timovi i prioriteti će osigurati, tvrdi se u dokumentu, da „vojska sačuva superiornost u svim domenima u budućim sukobima u odnosu na sve protivnike“.

Zanemaruje se neprijatna činjenica da superiornosti američke vojske u svim domenima nigde nije bilo onda kada nam je najviše trebala, prošle godine u Kabulu. Uprkos tome, vojno rukovodstvo je rešeno da do 2035. godine izgradi „transformisanu multidomensku armiju“ uvodeći mnoštvo novih sistema opisanih poplavom novih akronima: ERCA, PrSM, LRHW, OMVF, MPF, RCV, AMPV, FVL, FLRAA, FARA, BLADE, CROWS, MMHEL i tako dalje, bez kraja.

Možda vas neće iznenaditi što se u vojnim planovima i vizijama budućnosti nigde ne pominju troškovi. Niti se razmatraju moguće komplikacije, na primer, sukob sa protivnikom naoružanim nuklearnim glavama, komplikacije koje mogu srušiti planove za dominaciju u svim domenima.

Ipak, dokument zavređuje pažnju kao ilustracija prihvaćenog načina razmišljanja u Pentagonu. U njemu je dat omiljeni odgovor vojske na pitanje od najvećeg egzistencijalnog značaja – ne „Kako vojska može doprineti bezbednosti Amerikanaca?“ već „Kako sačuvati i ako je moguće povećati vojni budžet?“

U tom pitanju krije se i prihvaćena pretpostavka da očuvanje makar i privida bezbednosti za sve Amerikance podrazumeva vojsku globalnog zahvata i masovnog globalnog prisustva. Posle spektakularnih snimaka sa teleskopa James Webb, možda će u rečniku Pentagona globalno uskoro biti zamenjeno rečju galaktičko. U međuvremenu, dok održava 750 baza na svim kontinentima osim Antarktika, ta ista vojska bez razmišljanja odbacuje predloge da kao primarni zadatak prihvati da zaštiti Amerikance tamo gde žive – u granicama 50 država koje čine Sjedinjene Države.

Tako stižemo do suštine problema: militarizovani globalizam koji je Pentagon odabrao kao paradigmu na kojoj će razvijati svoje politike sve manje je održiv. Osim toga, vremenom taj projekat gubi smisao. Amerikanci jednostavno nemaju dovoljno duboke džepove da zadovolje budžetske potrebe Pentagona, tim pre što su u pitanju zahtevi koji zanemaruju najvažnije probleme sa kojima se danas suočavamo, kao što su bolesti, suše, požari, poplave i podizanje nivoa mora, da ne pominjem mogući slom ustavnog poretka. Pred takvim izazovima vojna prednost u svim domenima nije od velike koristi.

Za očuvanje sigurnosti i blagostanja naše republike nije nam potrebno još združenosti, kombinovane taktike, fleksibilnog komandovanja i logistike. Potreban nam je sasvim drugačiji pristup nacionalnoj bezbednosti.

Vreme je da se Amerika vrati kući

S obzirom na rizike s kojima se suočava američka demokratija, koje je predsednik Bidena precizno opisao u nedavnom govoru u Filadelfiji, naš primarni prioritet treba da bude otklanjanje štete na tkivu unutrašnje politike, a ne nova runda „nadmetanja velikih“ o kojoj grozničavo maštaju u Vašingtonu. Jednostavno rečeno, američki ustav je važniji od sudbine Tajvana.

Izvinjavam se: znam da je to svetogrđe. Ali došlo je vreme da preispitamo sve loše i dobre strane svetogrđa. Dok neki ozbiljni ljudi upozoravaju na mogućnost izbijanja građanskog rata, koji mnogi od naših dobro naoružanih sugrađana spremno iščekuju, možda treba iskoristiti ovaj trenutak da preispitamo neke od dugo podrazumevanih premisa na kojima je počivala politika nacionalne bezbednosti Sjedinjenih Država posle Drugog svetskog rata.

Još svetogrđa! Jesam li se upravo založio za politiku izolacionizma?

Daleko bilo! Umesto toga, spreman sam da prihvatim makar minimum odmerenosti i opreza, uz dužno poštovanje za činjenicu rata (umesto očaranosti ratom).

To je ćošak u koji se Pentagon saterao – i mi zajedno s njim: spremajući se za rat bilo gde, protiv bilo koga, u bilo kakvom sukobu, izgubili smo sposobnost za vođenje rata u stvarnom svetu. Otuda potreba da se improvizuje u hodu, kao što je bio slučaj u svakom sukobu od rata u Vijetnamu. Ponekad se sve dobro završi, kao u davno zaboravljenoj i manje-više besmislenoj invaziji na Grenadu 1983. godine. Ali najčešće nije tako, koliko god zdušno da se primenjuju načela združenosti, kombinovane taktike, fleksibilnog komandovanja i logistike.

Amerikanci ovih dana provode dosta vremena pokušavajući da odgonetnu šta pokreće Vladimira Putina. Neću se pretvarati da to znam, niti me to naročito zanima. Ali rekao bih ovo: Putinova invazija na Ukrajinu pokazuje da nije ništa naučio iz grešaka američke vojne politike posle 11. septembra.

Hoćemo li mi naučiti nešto na njegovim greškama? Ne bih se kladio.

Andrew Bacevich, TomDispatch, 13.09.2022.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 29.09.2022.