Nemačka desnica i islam

Povezani članci

• Na tursko-sirijskoj granici izgrađen zid dug 764 kilometara
• Što donosi izvanredno stanje u Francuskoj: Od ukidanja radikalnih džamija, do stavljanja u kućni pritvor
• Počeli izbori u Irskoj
• Dunja Mijatović protiv izručenja Asanža
• Nedostatak slobodnog vremena može naneti više štete nego nedostatak novca
• Pozivi u Italiji za istragu o svešteničkom seksualnom zlostavljanju

„Danas kolju ovce i krave, a sutra decu hrišćana“, čulo se u centru Kelna na demonstracijama koje su štitili policija i ustav. Bio je to skup prijatelja haosa i neprijatelja demokratije. Njihov cilj je „odbrana Nemačke“ od salafista, a u stvari od svih muslimana i islama. Policijski sindikat je ovaj događaj ocenio kao „novi oblik nasilja“. Ali ono već dugo tinja među nama.

Nemačkom se širi islamofobija i sve dublje prodire u politiku i medije. Mržnja proizvodi nasilje: od proleća 2012. do proleća 2014. izvršeno je 78 napada na džamije, a izostala je masovnija solidarnost sa muslimanima koji žive u Nemačkoj. Ta mržnja se sada izlila na ulice. U Kelnu je izniklo seme mržnje koje su islamofobi davno posejali.

Nedavno se u izdavačkoj kući Springer dogodio neobičan incident. Kai Diekmann, glavni i odgovorni urednik Bilda povukao je jedan komentar iz nedeljnog izdanja Bild am Sonntag. U njemu piše: „Da li je religija prepreka za integraciju? Mislim da to nije pravilo, ali jeste kada je reč o islamu… Nije nam potreban uvozni rasizam, ni ono za šta se islam zalaže“. Diekman je odmah reagovao: „U Bildu i Axel Springeru nema mesta za paušalne i ponižavajuće izjave o islamu i ljudima koji veruju u Alaha.“

Odlično rečeno, ali nažalost pogrešno: upravo je Springerov Die Welt, u kome Diekmann nije urednik, postao uporište nemačkih islamofoba. Diekmann piše o „razlici između islama i brutalne ideologije islamizma“. Ljude koji pišu za Die Welt sve to prilično zabavlja: „Ako sada počnemo da povlačimo veštačke granice između islama i islamizma, onda sve što je loše nema nikakve veze sa islamom. Time bismo došli do veoma zanimljivih rezultata, jer u tom slučaju ni zagrevanje zemljine atmosfere nema nikakve veze sa klimatskim promenama, ekonomska kriza sa kapitalizmom ili Die Linke sa SED.“[1]

Ovaj sukob u Springeru je samo simptom daleko ozbiljnije pojave – nemačka buržoazija se ponovo javila za reč. Vreme je da konačno raskrstimo sa omraženim „humanizmom“. Tolerancija? Opasna. Imigracija? Propala. Multikulturalizam? Sprdnja.

Borba protiv islama u Nemačkoj je mešavina različitih pojava: sekularnog nepoverenja prema religiji, besa zbog seksizma u islamskim državama, socijalnog rasizma prema religiji izopštenih i pravog rasizma koji odbacuje islam kao strano telo. Na kraju se sve svodi na isto – predrasude prema svim muslimanima. Nova desničarska partija Alternativa za Nemačku cveta na ovom plodnom tlu.

Kada je Evropski sud za ljudska prava odlučivao o francuskoj zabrani nošenja burki, dvoje sudija je dalo izdvojeno mišljenje. Oni smatraju da u otvorenim evropskim društvima niko ne može da donese zakon kojim će sprečiti građane „da se osećaju šokiranima ili isprovociranima zbog nekog oblika kulturnog ili verskog identiteta“, koji odstupa od uobičajenih normi „stranih francuskom ili evropskom načinu života“.

Ali svako se sa svojim strahovima bori na svoj način. Nasilni salafist ide kod radikalnog propovednika, a nemački islamofob čita Die Welt ili takozvane autorske blogove poput Osovine dobra koji ima posebno brutalan i ciničan pristup. Jedna od kategorija u meniju ovog sajta je i „Stvari koje nemaju nikakve veze sa islamom“, u kojoj se skupljaju zastrašujuće priče o silovanjima i kamenovanjima na Bliskom istoku.

Čak i da su ove priče tačne, one ne predstavljaju istinu o islamu. Demagogija vodi ka pogrešnoj interpretaciji stvarnosti. Problem je u tome što smo već uhvaćeni u tu zamku. Borba protiv krivaca je posao policije i tajnih službi, ali one u Nemačkoj već uveliko tragaju za super-salafistom. Štutgartsko odeljenje nemačke tajne službe izdalo je uputstvo za otkrivanje neprijatelja: „To su muškarci koji se ne drže za ruke sa ženama i nose pantalone do članaka“. Pa nije svaki čovek u okračalim pantalonama salafist.

Zabrinutost zbog sloma arapskog sveta ne sme da dovede do novog rasizma. Svedoci smo bolnog raspada postkolonijalnih država. Međutim, većina muslimana živi u Indoneziji, Pakistanu, Indiji i Bangladešu. Problemi arapskog islama nisu nužno i njihovi.

U stvari, zločini islamizma imaju manje veze sa islamom od gluposti naše desnice sa nama.

peščanik.net