Miris sedamdesetih

Autor/ica 👤Pescanik.net 18.4.2020. u 11:27

Povezani članci

Miris sedamdesetih

Foto: Pescanik.net/Predrag Trokicić

Još je prerano za procene kako će se pandemija korona virusa dugoročno razvijati. Ali već je jasno da nas iza ugla možda čeka nova globalna recesija koja će se značajno razlikovati od onih iz 2001. i 2008.

Prvo, nova recesija će verovatno doći iz Kine i moguće je da je već počela. Kineska privreda je visoko zadužena i ne može priuštiti sebi dužu pauzu u ekonomskim aktivnostima, kao što to nije mogao ni Japan u periodu brzog rasta 80-ih godina prošlog veka. Stanovništvu, kompanijama i lokalnim upravama potrebna su sredstva za otplatu velikih dugova. Nepovoljna demografska situacija, sužavanje prostora za preuzimanje tehnološkog vođstva i predimenzionirana stambena izgradnja finansirana višekratnim programima stimulacija – da ne pominjemo sve centralizovanije odlučivanje – svi ti elementi najavljuju značajno usporavanje rasta u Kini u narednoj deceniji.

Takođe, za razliku od prethodne dve globalne recesije u ovom veku, pojava novog korona virusa, COVID-19, donosi mogućnost da do sloma ovog puta dođe na strani ponude. Da bismo pronašli sličan primer moramo se vratiti čak u doba naftne krize polovinom 70-ih godina. Da, strah od širenja zaraze odraziće se na tražnju za uslugama avio-kompanija i putničkih agencija; i ljudi će iz predostrožnosti verovatno početi više da štede. Ali, kada desetine miliona radnika prestanu da odlaze na posao (zbog blokada ili iz straha), kada globalni lanci snabdevanja počnu da pucaju, granice da se zatvaraju, a obim svetske trgovine da opada jer zemlje više ne veruju u objavljene zdravstvene statističke podatke, i strana ponude će biti veoma teško pogođena.

Velikom deficitnom potrošnjom koja se u ovom slučaju ne može izbeći, ugrožene zemlje će pokušati da ojačaju kapacitete sistema zdravstvene zaštite i održe ekonomiju u životu. Smisao štednje za crne dane jeste da imamo šta da trošimo kada crni dani stignu. Deficitna potrošnja u periodima ekonomskog buma opasna je upravo zato što umanjuje našu spremnost za pandemije, ratove, klimatske krize i druge događaje izazvane višom silom.

Rekao bih da kreatori državnih politika i mnogi ekonomski komentatori još ne shvataju na koji način će slom na strani ponude ovu recesiju učiniti drugačijom od prethodne dve. Za razliku od recesija izazvanih primarno padom tražnje, ekonomski pad uzrokovan poremećajem na strani ponude dovodi do oštrog pada obima proizvodnje i stvaranja brojnih uskih grla. U slučaju nestašica svega i svačega – što neke zemlje nisu videle još od redova za benzin 70-ih godina – inflacija bi mogla početi da raste umesto da pada, kao u prethodnim krizama.

Treba naglasiti da su polazni uslovi za obuzdavanje opšte inflacije danas izuzetno povoljni. Ali ako imamo u vidu da je gotovo izvesno da je glavni faktor u održavanju inflacije na niskom nivou u protekle četiri decenije bila globalizacija, duži period povlačenja u granice država, bilo zbog pandemije ili straha od moguće pandemije, u kombinaciji sa tekućim trgovinskim ratovima – siguran je recept za oživljavanje inflatornih pritisaka. Po takvom scenariju, rastuća inflacija bi dovela do skoka kamatnih stopa, što bi kreatore monetarnih i fiskalnih politika stavilo na teške muke.

Treba imati na umu da kriza koju je pokrenuo COVID-19 pogađa svetsku ekonomiju u trenutku kada su stope ekonomskog rasta već niske, a mnoge zemlje su prezadužene. Globalna stopa rasta 2019. godine iznosila je svega 2,9 odsto, što nije daleko od 2,5, stope koja se istorijski smatra indikatorom globalne recesije. Italijanska privreda je tek počela da se oporavlja kada se virus pojavio. Japan tone u recesiju izazvanu loše tempiranim povećanjem PDV-a, a Nemačka je opterećena političkim trzavicama. Sjedinjene Države su trenutno u dobrom stanju, ali verovatnoća izbijanja recesije pre održavanja izbora za Belu kuću i Kongres u novembru, donedavno procenjivana na svega 15 odsto, sada je mnogo veća.

Može se učiniti neobičnim to što korona virus nanosi veliku ekonomsku štetu čak i zemljama koje naizgled raspolažu svim potrebnim resursima i tehnologijama da se izbore sa epidemijom. Glavni razlog je to što su prethodne generacije bilo mnogo siromašnije od današnjih i nisu mogle da priušte sebi odsustvo sa posla dok traje epidemija. Radikalne mere koje ugrožavaju funkcionisanje ekonomije jednostavno nisu dolazile u obzir.

Događaji u Vuhanu, epicentru tekuće epidemije, bili su ekstremni, ali i poučni. Kineska vlada je praktično blokirala provinciju Hubei i proglasila vanrednu situaciju na teritoriji na kojoj živi 58 miliona ljudi. Građani nisu smeli da napuštaju domove osim u posebnim slučajevima. Državna uprava je nedeljama uspešno organizovala isporuke hrane i vode stanovnicima zatvorene provincije, što je poduhvat o kome neke siromašnije zemlje mogu samo da sanjaju.

I u drugim delovima Kine stanovnici glavnih urbanih centara kao što su Šangaj i Peking najveći deo vremena provode kod kuće da bi smanjili rizik izloženosti virusu. Mere koje preduzimaju vlade Južne Koreje i Italije nisu tako radikalne, ali veliki broj ljudi svojevoljno ostaje kod kuće, što se loše odražava na nivo ekonomske aktivnosti.

Izgledi za izbijanje globalne recesije dramatično su porasli, znatno više nego što su investitori i eksperti međunarodnih institucija spremni da priznaju. Kreatori državnih politika moraju shvatiti da su im pored kamatnih stopa i poreskih olakšica potrebne i mere usmerene na poremećaje u globalnim lancima snabdevanja. Za početak, Sjedinjene Države bi mogle da preispitaju i redukuju protekcionističke tarife i time malo smire tržišta, pokažu diplomatsku veštinu u odnosima sa Kinom i uštede koji dolar američkim potrošačima. Doba globalne recesije traži globalnu saradnju, a ne izolaciju.

Kenneth Rogoff, Project Syndicate, 02.03.2020.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 16.04.2020.