Mir za Ukrajinu

Izdvajamo

• Već čujem optužbe za zapadnjačku aroganciju – ili još gore za „služenje Putinu“ – koje sustižu svakoga ko pokuša da upozori na opasnosti narativa o konačnoj pobedi Ukrajine. „Ko si ti da govoriš Ukrajincima šta treba da rade?“, glasi uobičajeni refren. Poštujući pravo kritičara na drugačije mišljenje, na takve primedbe ovde neću odgovarati, već ću se fokusirati na pitanje kako možemo pomoći Ukrajincima.

Povezani članci

• Stranka desnog centra GERB dobija bugarske izbore, pokazuju izlazne ankete
• Vojnik IDIL-a obezglavio britanskog humanitarca Alana Henninga
• Istoričar medicine o postupanju sa pandemijama: „To je strah od nepoznatog“
• 30 godina nakon 09/11: Koliko Njemački bi trebala imati Europa?
• Makedonija: Počinje suđenje pritvorenim demonstrantima
• Savjetnica Trumpa i portparolka Bijele kuće dala ostavku

 Foto: Алесь Усцінаў/Pexel

Odbijanje pregovora sa Hitlerom 1943. godine bila je moralna obaveza svake progresivne osobe. Kompromis sa nacistima da bi se okončao rat bio bi neoprostiv. Civilizovani ljudi imali su na raspolaganju samo jednu mogućnost: nastaviti borbu dok savezničke trupe ne uđu u Hitlerov bunker. S druge strane, insistiranje na konačnoj vojnoj pobedi nad Rusijom kao jedinom prihvatljivom rešenju i odbijanje poziva na mirovne pregovore danas su ozbiljna greška.

Zemlje koje su se 1943. borile za konačnu pobedu nad nacistima direktno su učestvovale u ratu i njihovi vojnici, u mnogim slučajevima i civili, bili su na prvim linijama fronta. Zapad se danas ponaša onako kako su se Sjedinjene Države ponašale u Drugom svetskom ratu pre napada na Perl Harbor: drži se po strani i nastavlja da naoružava i podstiče one koji direktno učestvuju u sukobima. U takvoj situaciji, očekivati od Ukrajinaca konačnu pobedu u ratu sa Rusijom, dok NATO čak i ne razmišlja o mogućnosti angažovanja kopnenih ili vazdušnih snaga, bilo bi licemerno i neodgovorno.

Pošto je jasno da ulazak u Putinov bunker negde u Moskvi ne može biti deo razumnih planova zapada, moramo se zapitati kako bi ta konačna pobeda Ukrajine trebalo da izgleda? Naravno, Ukrajinci sanjanju o potiskivanju ruskih trupa tamo gde su bile pre 24. februara – što je malo verovatno, uprkos isporukama savremenog američkog naoružanja. Verovatnije je da će Putin, kada učvrsti pozicije na ukrajinskoj crnomorskoj obali i u istočnom regionu Donbasa, predložiti primirje. U takvom scenariju najverovatniji ishod su dugotrajni i iscrpljujući sukobi niskog intenziteta – situacija koja će biti mešavina onoga što se događa u Siriji i na Kipru.

Čak i u malo verovatnom slučaju da ukrajinski borci uspeju da potisnu ruske jedinice, poljuljani ruski režim bi našao načina da onemogući povratak iole normalnog života u Ukrajinu. Konačna ukrajinska pobeda moguća je jedino uz smenu režima u Moskvi. Kakvi su izgledi da Ukrajina i NATO ostvare takvu pobedu? I koliko je razumno kockati se budućnošću Ukrajine na takav način, ako se ima u vidu žalosna istorija dosadašnjih pokušaja smene režima u Rusiji?

Činjenice nas, zapravo, upućuju na razmišljanje u suprotnom smeru. Istina je da ratna dejstva na terenu ne idu u prilog Putinu, ali u ekonomskom ratu je bio uspešan. Istina je i to da ruski građani žive sve teže, obrazovana radna snaga napušta zemlju, a mnoge industrije ostaju bez rezervnih delova. Ali čak i tako, prema podacima Robina Brooksa iz Instituta za međunarodne finansije, Rusija ostvaruje ogroman suficit tekućeg platnog bilansa (suficit koji je u aprilu iznosio 95,8 milijardi dolara trebalo bi da do kraja godine dostigne 200-250 milijardi). Ne treba da nas čudi to što se rublja potpuno oporavila.

Ogromni prilivi omogućili su Putinovom režimu da bez teškoća finansira iscrpljujući rat u Ukrajini. Mnogi ruski građani će osiromašiti i ruska ekonomija je osuđena na stagnaciju. Ali na Putinovoj šahovskoj tabli građani Rusije su samo pioni čija žrtva se smatra prihvatljivom, možda i neophodnom da bi se nanela trajna šteta Ukrajini, dok se čekaju prve pukotine unutar NATO saveza – kada mediji na zapadu izgube interesovanje i okrenu se drugim temama.

U takvom kontekstu pozivi na konačnu pobedu Ukrajine guraju nas ka konačnom porazu za sve zainteresovane strane – osim možda za trgovce oružjem i naftnu industriju koju je ovaj rat vratio u život. Obećanja ukrajinskog ekonomskog čuda koje će finansirati Evropa ne zvuče uverljivo, ako se ima u vidu da Evropa već ima ekonomskih teškoća i da manje razvijeni deo sveta ulazi u spiralu gladi i migracija koju će pokrenuti obustava isporuke ukrajinskog i ruskog žita i đubriva. Mirovni pregovori su jedina stvar koja vodi pobedi – i povoljnijim ishodima za Ukrajinu, Evropu i čovečanstvo – i spasu od mnogih poraza koji nas čekaju u suprotnom slučaju.

Već čujem optužbe za zapadnjačku aroganciju – ili još gore za „služenje Putinu“ – koje sustižu svakoga ko pokuša da upozori na opasnosti narativa o konačnoj pobedi Ukrajine. „Ko si ti da govoriš Ukrajincima šta treba da rade?“, glasi uobičajeni refren. Poštujući pravo kritičara na drugačije mišljenje, na takve primedbe ovde neću odgovarati, već ću se fokusirati na pitanje kako možemo pomoći Ukrajincima.

Znamo da učesnici u ratu moraju biti štedljivi sa ponudama za mirovne pregovore, između ostalog i zato što se takve ponude tumače kao znak slabosti. Ipak, predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski nedavno je potvrdio da se ovaj rat ne može završiti bez pregovora: „Uprkos tome što nam ruše mostove, nadam se da svi mostovi nisu još porušeni“. Mi koji nismo direktno uključeni u sukob imamo zadatak da sukobljenim stranama pomognemo da zamisle kako bi taj ugovoreni mir mogao da izgleda i izgovorimo sve ono što oni ne smeju izreći pre nego što pregovori počnu.

Dobar kompromis je onaj koji sve uključene strane ostavlja pomalo nezadovoljnima, ali im u krajnjem ishodu pruža više nego bilo koja alternativa. Obe strane moraju dobiti više nego što su izgubile i tako sačuvati obraz. Poštujući želje i srčani otpor Ukrajinaca Putinovoj agresiji, mirovni sporazum bi morao uključivati povlačenje ruskih jedinica tamo gde su bile pre 24. februara. Za rešavanje problema sukoba u Donbasu i susednim oblastima, Sporazum iz Belfasta (kojim su rešeni „problemi“ u Severnoj Irskoj) može poslužiti kao koristan model. Takođe, da bi se otklonili strahovi od novih vojnih intervencija, treba ustanoviti demilitarizovanu zonu duž rusko-ukrajinske granice.

Da li bi Putin pristao na takvu ponudu? Možda, ako bi sporazumom dobio tri stvari. Putin će verovatno tražiti ukidanje sankcija. Takođe će tražiti da se problem aneksije Krima 2014. gurne pod tepih, a njegovo rešavanje ostavi za budućnost. Zahtevaće i bezbednosne garancije kakve mu mogu pružiti jedino Sjedinjene Države, i najzad mesto za stolom za kojim će se razgovarati o novim bezbednosnim aranžmanima za Evropu. Ukrajini su potrebne slične garancije od Sjedinjenih Država i Rusije, pa bi prijatelji Ukrajine trebalo da počnu da razmišljaju o takvom aranžmanu pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, a uz učešće Sjedinjenih Država i Evropske unije.

Naravno, niko ne može garantovati da bi se tako ugovoreni mir održao. Ali izvesno je da nam istorija neće oprostiti ako zaneti iluzijama o konačnoj pobedi to čak i ne pokušamo.

Project Syndicate, 23.05.2022.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 01.06.2022.