Migrantska kriza u Davosu

Povezani članci

• Sve je počelo u Šeik Džari
• Salvini ‘ne želi’ imunitet, ali očekuje izborni trijumf
• Papa pozvan da održi govor pred američkim Kongresom
• Izrael i Evropska unija postigli dogovor
• Kraj Ujedinjenih nacija?
• SAD uvele sankcije Rusiji: Na spisku velike kompanija i ruska elita

Kako procenjujemo nejednakost? Ona nekada podrazumeva da neki ljudi nemaju dovoljno hrane. Tokom ove zime na severnoj hemisferi ona znači i to da neki ljudi umiru zato što ne mogu da se ugreju. Na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, lideri sveta bi trebalo da razmotre problem sve većeg broja bespomoćnih migranata koji umiru od hladnoće po ovom vremenu. Znamo za žrtve iz Iraka, Avganistana, Sirije i Somalije, a moguće je da će ih biti još u sumornom arhipelagu improvizovanih naselja – parkirališta, skladišta i drugih mesta na kojima se okupljaju migranti, od Bugarske do Lamanša.

Tokom poslednje tri godine, Međunarodna organizacija za migracije (IOM) – agencija Ujedinjenih nacija za migracije – prikuplja podatke o umrlim migrantima i izbeglicama za svoj projekat Migrant koji nedostaje. Izračunali smo da ih nedostaje 18.501. Većina se udavila u Sredozemnom moru i stradala na drugim smrtonosnim mestima. Prošle godine zabeleženo je gotovo 7.500 nastradalih migranata širom sveta, a taj broj će sigurno porasti kada se obrade i poslednji meseci 2016. Skoro 17 muškaraca, žena i dece nestalo je u svakom od prethodnih 1.096 dana – gotovo jedan čovek svakog sata. Naravno, ima dana u kojima ne umre nijedan migrant – i onih kada stradaju stotine.

Vreme je da prestanemo sa brojanjem i započnemo promenu, počev od načina na koji se odnosimo prema migraciji u celom svetu. Svetom vlada kuga nejednakosti – između onih koji imaju dovoljno hrane i grejanja i onih koji to nemaju. Masovna migracija u Evropu će se nastaviti i narednih decenija. Ekonomisti predviđaju da će se raspoloživa radna snaga na kontinentu smanjivati zbog opadanja stope nataliteta i brzog starenja domaćeg stanovništva. Evropa se suočava sa nedostatkom radnika koji se izražava milionima i koji će trajati bar do 2050. godine. Budući da će se afričko stanovništvo u tom periodu verovatno udvostručiti (a nije verovatno da će afričke ekonomije stvarati radna mesta dovoljno brzo da bi mogle da apsorbuju toliki priliv radno sposobnih), te dve suprotnosti – Evropa koja stari i mlada Afrika – privlačiće se uzajamno. Pritom, evropskim građanima je potrebno vratiti osećanje da su granice Evrope bezbedne.

Oni trenutno imaju suprotan utisak, što znači da na tome treba raditi. Treba podsticati regularnu migraciju, jer je iskustvo pokazalo da se time direktno smanjuje neregularna migracija. Onima koji beže od rata možemo da pomognemo privremenim statusom koji tražiocima azila obezbeđuje sigurnost, ali ne trajno. Možemo da prihvatimo mlade radnike i damo im kratkoročne radne vize, a da kvalifikovanijim migrantima ponudimo studentske vize – to bi nam se na duži rok isplatilo jer bi popunilo potrebe za radnom snagom i istovremeno stvorilo veće prihode za migrantske porodice u narednim godinama.

Što više zarade regularni migranti, to će više neregularnih ostajati kod kuće. Taj model podele bogatstva je uvek uspešno funkcionisao, počev od irskih, skandinavskih i sredozemnih migrantskih talasa koji su krenuli iz Evrope u prvoj deceniji 19. veka, kada je mogućnost da hiljade ljudi zarade u Americi uticala na milione ljudi da ostanu kod kuće. To se ponovo dogodilo posle 1989, kada su Poljaci, Rumuni i građani drugih postkomunističkih zemalja nagrnuli (ne uvek sa legalnim radnim vizama) na poslove u Evropi, čime su svojim porodicama omogućili da plaćaju stan i hranu kod kuće – i sprečili da se njihove demokratije u povoju uruše u haos.

Danas preveliki deo sveta vidi rešenje u sprečavanju migracije uprkos nesumnjivom dokazu da restriktivna migraciona politika pogoduje samo krijumčarima ljudi koji se bogate. Migranti plaćaju između 500 i 2.500 evra da bi rizikovali život prelazeći Sredozemno more; ta svota je višestruko veća od troškova kriminalnih organizacija kada potrpaju svoje žrtve u bezvredna plovila. Tako je i prošle godine izgubljeno na hiljade života. Da li to zaista želimo?

Evropa traga za sveobuhvatnim migrantskim planom koji kreatorima politika godinama izmiče. Pojedine zemlje napravile su velike pomake. Takva je nemačka incijativa da se u Turskoj izdvoje migranti koji mogu da dobiju status tražilaca azila pre nego što preduzmu opasni prelaz preko Sredozemnog mora. Evropska unija sada radi sa IOM-om u 14 afričkih zemalja na spasavanju života širenjem informacija o smrtnim opasnostima koje čekaju neke od najsiromašnijih migranata na svetu već pri prelasku Sahare, pre pokušaja prelaska mora.

Industrijski magnati koji se sastaju sa šefovima država u snežnom Davosu mogli bi da razmisle kako da iskoriste ogromna sredstva privatnog sektora za rešavanje pitanja migracije. U globalizovanom svetu najveće korporacije imaju slobodu da unajmljuju najbolje i najpametnije, ali oni su manjina. Suviše poslodavaca – mala preduzeća, farmeri – bore se sa sve većim restrikcijama na granicama, koje na kraju povećavaju troškove uvezene radne snage. A to pogoduje samo bogaćenju krijumčarskih bandi.

Potrebno je da kriminalce izbacimo iz ovog posla tako što ćemo smanjiti tražnju za njihovim uslugama. Možemo da stavimo naglasak na okupljanje porodice – prebaciti teret novih pridošlica na one koji su najbolje opremljeni da ga nose: njihove rođake koji su se već snašli. Možemo pustiti delatnosti kojima je očajnički potrebna niskokvalifikovana radna snaga – poljoprivredu, usluge čišćenja, staračke domove – da plate prelazak i takse koje bi evropske države uvele za dovođenje legalnih radnika.

Migranti bi rado platili troškove legalne migracije. Sigurni smo u to zato što vidimo koliko su voljni da plate svoj ilegalni ulazak u druge zemlje. Prošle godie 7.500 ljudi platilo ga je životom.

Autor je generalni direktor Međunarodne organizacije za migracije (IOM) pri Ujedinjenim nacijama.

William Lacy Swing, The Guardian

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net