ENG
Manifest laburista – hrabar korak
Autor/ica 👤The Guardian
Povezani članci
- Neuspjeh krajnje desnice u drugom krugu francuskih regionalnih izbora
- Erdoan: U utorak ću izneti detalje istrage o smrti Kašogija
- Pariz: uhapšeno 14 anarhista, povrijeđeni policajci
- Britanci ne žele biti europski državljani
- Orban u trci za četvrti premijerski mandat u Mađarskoj
- Lideri Senata SAD dogovorili podizanje granice zaduživanja
Reč uredništva
U načelu, u Britaniji postoje dve vrste levičara: oni koji veruju da su tržišta nužno zlo i oni koji misle da su ona nepotrebno zlo. Manifest Džeremija Korbina Laburističku partiju svrstava među ove druge. Ova pozicija je razumljivo privlačna glasačima. Poverenje u institucije potkopano je još od finansijske krize 2008. godine, delimično i zato što se smatralo da su one na strani bogatih i moćnih, odgovornih za ekonomsku katastrofu. Bivši laburistički lider Ed Miliband bio je u pravu kada je rekao da se centar gravitacije pomerio ulevo i protiv slobodnih tržišta. Javnost je bila, i još uvek je neprijateljski raspoložena prema velikim bankarima i besna zbog visine direktorskih plata.
G. Miliband je izgubio izbore 2015. jer je doživljen kao opterećenje, a Laburistička partija kao simbol koji je izgubio svoj sjaj. Džordžu Ozbornu, tadašnjem glavnom strategu torijevaca, odato je priznanje za pobedu iz pogrešnih razloga. On je verovao da je veličina deficita kao mere ekonomske kompetentnosti zapečatila pobedu torijevaca; to je omogućilo da se održi mit o uspešnosti štednje. Da biste shvatili koliko je to irelevantno, uzmite u obzir da danas premijerka ne pominje fiskalni deficit, iako je on sada veći nego što je bio pre krize 2008. godine. Umesto toga, Tereza Mej je usvojila Milibandovu stambenu i energetsku politiku, kao i politiku korporativnog upravljanja, uprkos tome što su ih torijevci okarakterisali kao „marksističke“ kada su ih laburisti ponudili. Kako se čini da rukovodstvo konzervativaca prihvata mnogo više intervencija u ekonomiji nego što su tačeristi ikada prihvatali, laburistima treba čestitati na ponudi hrabrijeg plana.
Zbog toga manifest laburista treba pozdraviti dobrodošlicom. Od 2010. godine, prosečni glasač gledao je kako plate stagniraju a lični dug vrtoglavo raste. Mada torijevci petljaju oko tržišta, njihov cilj je još jedan saziv parlamenta koji će smanjivati troškove i podizati takse. Zaposleni se suočavaju sa još jednim periodom u kome će plate ostati niske, a stanarine rasti. Većina će provesti svoje zrele godine radeći kako bi svom stanodavcu omogućili da postane još bogatiji. Nasuprot tome, planovi laburista su veće zaduživanje za preko potrebne investicije i finansiranje veće potrošnje uz veće takse. To bi smanjlo rupe u zaštitnoj mreži države, sastavljenoj od Nacionalne zdravstvene službe, državnog školstva i socijalne zaštite, kroz koje sada propada preveliki broj ljudi.
Činjenica da se od laburista traži da se eksplicitno izjasne da li će finansirati opštine da roditeljima obezbede troškove sahrane svoje dece – samo pokazuje koliko zlonamerna zemlja smo postali. Laburisti slobodno mogu da se otisnu u velike teme jer, što je ironično, zaostaju u anketama i već su etiketirani kao ekstremisti. Oni nude razumnu mešavinu – zadržavanje Zakona o ljudskim pravima, keša za Sigurni početak, suspenziju prodaje oružja Saudijskoj Arabiji i polovinu mesta za žene u vladi. G. Korbin je kompromisno zaobišao osetljivo pitanje nuklearnog naoružanja, što ide u prilog laburistima. Mnogo je lošije to što je i u vezi sa brexitom njegov stav ostao mutan. On nema jasnu ponudu ni u vezi sa imigracijom. To ostavlja kandidate laburista bez spremnog odgovora na ovo ključno i neizbežno pitanje.
Pogledajmo koje su najprivlačnije politike iz ovog manifesta, one koje će se dobro odraziti u anketama: renacionalizacija železnica i vraćanje Kraljevske pošte u državno vlasništvo, uz plan da se obezbedi da pošte i dalje ostanu središta zajednica. I jedno i drugo je popularno, mada skupo. Neka od velikih obećanja iz ovog manifesta su više simbolična nego korisna. Cena energenata je previsoka, ali preuzimanje Nacionalne mreže u državne ruke tu neće pomoći. U tome bi se zaglavila bilo koja vlada, a posebno jedna do te mere nepripremljena kao što je vlada g. Korbina. Ukidanje školarina za univerzitete zvuči kao sjajna ideja, ali od nje bi najviše koristi imali diplomci koji najviše zarađuju. Laburističkoj vladi bi bilo bolje da potroši taj novac – oko 8 milijardi funti – kako bi preokrenula rastuće smanjenje beneficija zbog koga će porodice zaposlenih sa decom gubiti 3.000 funti 2020. godine. Ovi predlozi, kao i veće takse za one koji zarađuju preko 80.000 funti, služe samo isticanju vrlina ove partije. Vođstvo laburista će verovatno morati da se suoči sa svojim nezadovoljnim izbornim telom. Posvećenost „socijalističkim“ idejama koje provejavaju kroz ovaj radikalni dokument biće stavljena na probu. Politika bez programa je kao „Hamlet“ bez danskog princa. Partije pomoću programa menjaju svoje zemlje, ali i same sebe. To treba da bude cilj laburista i g. Korbina.
Autor/ica 👤The Guardian
