Luterova reformacija

Povezani članci

• Izrael napao iranske ciljeve u Siriji
• Odnosi Turske i SAD napetiji nakon smrti taoca u Iraku
• London: “Protest u kutijama” u znak podrške stanovnicima Gaze
• Velika abdikacija
• Pelosi: Skupi energenti su mala cijena u odnosu na žrtvu Ukrajinaca
• Macronu opala podrška na 54 posto

Dana 31. oktobra 1517. nemački sveštenik Martin Luter zakucao je na vrata katedrale u Virtembergu slavnih 95 teza o reformi crkve. Četiri veka kasnije, posle iskustva sa nacizmom, Tomas Man objašnjava zašto ne voli Lutera.

Martin Luter, džinovska inkarnacija nemačkog bića, bio je izvanredno muzikalan. Ja ga ne volim, otvoreno to priznajem. Čisto nemačka kultura, ono separatističko anti-rimsko, anti-evropsko, meni strano i kada se javlja kao evangelička sloboda i duhovna emancipacija, specifično luteranska, kolerično-grubijanska grdnja, pljuvanje, bešnjenje, ono robusno, povezano sa masivnim sujeverjem, verom u demone, duhove i čudesa – sve to izaziva u meni instinktivnu odbojnost.

Ne bih poželeo da sam gost za Luterovom trpezom. Osećao bih se kao u kući zmaja ljudoždera iz bajke. Uveren sam da bih sa Leom X, Đovanijem de Medičijem,¹ljubaznim humanistom, koji je za Lutera bio “ta đavolova svinja, taj papa”, daleko bolje izašao na kraj. Isto tako ne prihvatam kao neminovnu suprotnost između snage naroda i građanske pristojnosti, antitezu o narodskom Luteru i pedantu Erazmu.²Gete je prevazišao tu suprotnost, izmirio je. On je uljuđena snaga naroda, urbana demonija, duh i krv ujedno, naime umetnost. Sa njim je Nemačka u ljudskoj kulturi načinila silan korak napred – ili je mogla da ga učini, jer se uvek više držala Lutera nego Getea.

Ne poričem da je Luter bio velikan u najnemačkijem smislu i stilu, veliki i nemački u dvojakom značenju: kao oslobodilačka i retardirajuća snaga, kao konzervativni revolucionar. On nije samo regenerisao crkvu, on je spasio hrišćanstvo. Uobičajilo se u Evropi da se nemačkom duhu upućuje prekor da je nehrišćanski, paganski. To nije tačno. Nemačka je hrišćanstvo shvatila vrlo ozbiljno. U Nemcu Luteru je hrišćanstvo, na jedan detinji i seljački način, shvaćeno ozbiljno u vreme kada više nigde nije uzimano ozbiljno. Luterova revolucija je konzervirala hrišćanstvo – kao što je Nju dil³konzervirao kapitalističku privrednu formu, iako to niko ne priznaje.

Ne osporavam veličinu Martina Lutera! Njegova zasluga ne sastoji se samo u tome što je svojim velikim prevodom Biblije stvorio nemački jezik, koji su onda Gete i Niče doveli do savršenstva, nego i u tome što je razbijanjem sholastičkih okova i obnovom savesti omogućio slobodu istraživanja, kritike, filozofske spekulacije. Time što je vaspostavio autonomiju čovekovog odnosa prema Bogu, unapredio je evropsku demokratiju, jer načelo “svako svoj sveštenik” uistinu je demokratija.

Nemačka idealistička filozofija, profinjavanje psihologije putem pietističkog ispitivanja savesti, te, konačno, samoprevazilaženje hrišćanskog morala iz morala, iz najradikalnije istinoljubivosti – jer to je bilo delo (ili nedelo) Ničeovo – sve to dolazi od Lutera. On je bio junak slobode – ali u nemačkom smislu, jer on nije bio u stanju da razume slobodu. Ne mislim na slobodu hrišćanina, nego na političku slobodu, slobodu državljanina, građanina – prema njoj ne samo da je ostao ravnodušan, nego su mu njena nastojanja i zahtevi bili odvratni iz dna duše.

Četiri stotine godina posle njega, prvi predsednik Nemačke Republike, jedan socijaldemokrata, izgovorio je sledeće reči: “Mrzim revoluciju kao greh”.⁴ To je čisto luteranska, čisto nemačka izjava. Tako je Luter mrzeo ustanak seljaka koji bi, onako evangelistički inspirisan, da je pobedio, celu nemačku istoriju mogao da usmeri u srećnijem pravcu, u pravcu slobode; ali Luter u njemu nije video ništa drugo do kompromitaciju svoga dela, duhovnog oslobođenja, pa je, koliko god je mogao, pljuvao po njemu i obasipao ga kletvama. Rekao je da seljake treba pobiti kao besne pse, a kneževima je poručio da ubijanjem i tamanjenjem seljačke stoke mogu da osvoje nebesko carstvo. Za tužan ishod ovog prvog pokušaja nemačke revolucije, za pobedu kneževa sa svim njenim posledicama, dobar deo odgovornosti snosi Luter, nemački čovek iz naroda.

Njegovo antipolitičko podaništvo, taj proizvod muzikalno-nemačke introvertnosti i zatvorenosti nije samo za naredna stoleća odredilo podaničko držanje Nemaca pred kneževima i svakom drugom vlašću. Ono je pre svega zaslužno za monumentalan i prkostan, čisto nemački raskorak između nacionalnog impulsa i ideala političke slobode. Jer reformacija je, kao i kasnije pokret protiv Napoleona, bila nacionalistički oslobodilački pokret.

Zašto nemačka težnja za slobodom uvek mora da se izmetne u unutrašnju neslobodu? Zašto je na kraju morala da se pretvori u atentat na slobodu svih ostalih, na Slobodu samu? Zato što Nemačka nikada nije imala revoluciju i nije naučila da pojam nacije objedini sa pojmom slobode. “Nacija” je rođena u francuskoj revoluciji, ona je jedan revolucionaran i slobodarski pojam koji uključuje čitavo čovečansko, pa u unutrašnjepolitičkom smislu podrazumeva slobodu, a u spoljnopolitičkom Evropu. Sva prijemčivost francuskog političkog duha počiva na ovom srećnom jedinstvu, a sav nemački patriotski entuzijazam, sa svojom skučenošću i odbojnošću, zasniva se na činjenici da se to jedinstvo nikada nije ostvarilo. Može se reći da je sam pojam “nacija” u svojoj istorijskoj povezanosti sa pojmom slobode sasvim stran Nemcima. U tom smislu Nemci nisu nacija. Pogrešno je na njihovu otadžbinsku strast primeniti reč “nacionalizam” – to znači govoriti u francuskom duhu i stvarati nesporazume. Ne bi trebalo dve različite stvari nazivati istim imenom. Nemačka ideja slobode je narodnjačko-antievropska, uvek veoma blizu varvarskog, ukoliko se baš otvoreno i deklarativno ne preokrene u varvarstvo, kao što je to slučaj ovih dana.

Uzmite čuvenu osobinu Nemaca koju označavamo sa teško prevodivom rečju Innerlichkeit. Ona znači: nežnost, duboko osećanje, potpunu povučenost od sveta, obožavanje prirode, najčistiji oblik mišljenja i savesti. U njoj su sadržane sve bitne crte visoke lirike i svet ima mnogo toga da zahvali toj nemačkoj Innerlichkeit. Iz nje izviru nemačka metafizika, nemačka muzika, a naročito ono čudo od nemačkog Lied’a. Veliko istorijsko delo nemačke Innerlichkeit bila je i Luterova reformacija – nazvali smo je oslobodilačkim delom, pa je, znači, ipak bila nešto dobro. Ali očevidno je da je tu svoje prste umešao i đavo.

Reformacija je Zapadu donela religijsko raspolućenje, što je nesumnjivo nesreća, a Nemačkoj Tridesetogodišnji rat koji ju je opustošio i u kulturnom pogledu unazadio, načinivši od Nemačke, usled nemorala i širenja pošasti, nešto sasvim drugo i gore nego što je ona bila u srednjem veku. Erazmo Roterdamski, koji je napisao Pohvalu ludosti, jedan skeptični humanista sa malo sklonosti ka Innerlichkeit, dobro je uviđao probleme reformacije. “Kada budeš video da je u svetu nastala strašna zbrka”, rekao je, “onda se seti da ju je Erazmo predskazao.” Ali po svom duševnom sklopu, nasilni grubijan iz Virtemberga nije bio pacifista; bio je ispunjen onom nemačkom spremnošću za afirmaciju tragične sudbine i izjavljivao da je spreman da krv koja će poteći “primi na sebe i svoju savest.”

Odlomak iz predavanja “Nemačka i Nemci” Tomasa Mana, održanog 29. maja 1945. u Vašingtonu.

Sa nemačkog preveo Tomislav Bekić

Biblioteka Nesanica, Vršac, 1999.

Peščanik.net