ENG
Lamenti u Davosu
Autor/ica 👤Branko Milanović
Povezani članci
- Novinarske organizacije podržale globalnu akciju za oslobađanje Juliana Assangea
- U Čileu referendum o novom Ustavu
- Maduro: Hugo Čavez je vaskrsnuo u liku novog pape!
- Meksiko ubija novinare
- Vijeće sigurnosti UN-a raspravlja o eskalaciji tenzija između Izraela i Palestine
- Tramp čestitao Erdoganu na rezultatu referenduma
Stog upamti: voljan sam da ti pomognem
i u tom biću odlučan i vrlo brz,
a vrlo spor. (Euripid, Hekaba)
Hiljade ljudi se sjatilo u Davos. Njihovo zajedničko bogatstvo meri se stotinama milijardi dolara (možda je i blizu jednog biliona). U istoriji sveta nije zabeležena takva koncentracija bogatstva po kvadratnom metru. I ove godine, kao prethodnih šest ili sedam, jedna od tema kojima će se baviti industrijalci, milijarderi i poslodavci sa sve četiri strane sveta biće – nejednakost…
Usputno, na marginama zvaničnog programa, pomenuće monopolski i monopsonski položaj svojih kompanija, kako ucenjuju državne uprave da bi izbegli plaćanje poreza, kako zabranjuju organizovanje radnika u svojim firmama, kako koriste državnu hitnu pomoć za prevoz radnika koji se onesveste od vrućine (zbog štednje na troškovima klimatizacije), kako primoravaju zaposlene da koriste socijalnu pomoć ili kako se bore za poreske stope od 0 do 12 odsto (od Trumpa do Romneya).
Ako dolaze iz zemalja u razvoju, verovatno će u jednom času razmeniti iskustva o tome kako odložiti isplatu nadnica za nekoliko meseci i u međuvremenu najpovoljnije investirati novac, kako uštedeti na standardima zaštite na radu, kako otkupljivati privatizovane kompanije za kikiriki ili pretakati sredstva na ofšor račune na Karibima.
Za sve to vreme će se neprekidno brinuti zbog siromaštva i nejednakosti, centralnih tema naše epohe. Ipak, iz nekog razloga oni ni ovoga puta neće uspeti da pronađu dovoljno novca, vremena ili lobista za usvajanje politika za koje se zalažu u zvaničnom delu programa: povećanje poreza za 1% najbogatijih i velika nasledstva, obezbeđivanje pristojnih nadnica, smanjenje razlika u dohotku između direktora i radnika, veće ulaganje u državno školstvo, olakšan pristup finansijskim sredstvima za srednju i radničku klasu, ujednačavanje oporezivanja kapitala i rada, suzbijanje korupcije u javnim nabavkama i privatizacijama.
Budući da su u nagovaranju vlada da nešto preduzmu povodom rastuće nejednakosti bili sasvim neuspešni – da li zbog toga lamentiraju? – ne treba da nas iznenađuje to što se ništa ne postiže. Sprovode se politike koje imaju upravo suprotno dejstvo: Trump je, kao što je obećavao ili pretio, izdejstvovao istorijsko smanjenje poreza za bogate, dok Macron podleže čarima poznog tačerizma. Ništa dobro se ne događa ni u ekonomijama u razvoju (jedini važan izuzetak je kampanja za suzbijanje korupcije u Kini).
Bizarno je to što povratak na industrijske odnose i poreske politike s početka 19. veka predvode ljudi kojima su usta puna jednakosti, poštovanja prava, participacije i transparentnosti. Niko od njih verovatno ne bi glasao za Zakon o gospodarima i slugama ili za prinudni rad. Ali sticajem okolnosti se dogodilo da je jezik jednakosti upregnut u jaram politika strukturne nejednakosti kakve nisu viđene u poslednjih pola veka ili više.
I zaista, mnogo je profitabilnije sazivati konferencije za novinare i izlagati nebulozne planove da se 90 odsto bogatstva za ko zna koliko godina i uz ko zna kakve računovodstvene mahinacije podeli u humanitarne svrhe, nego pošteno platiti svoje snabdevače i radnike ili odustati od prodaje podataka o korisnicima. Jeftinije je na kola zalepiti nalepnicu o fer trgovini nego se lišiti usluga povremeno i privremeno angažovane radne snage.
Oni ne žele da daju plate od kojih se može živeti, ali će rado pomoći filharmonijski orkestar. Organizuju radionice o transparentnosti u državnoj upravi, ali zabranjuju sindikate. Sledeće godine će se ponovo okupiti i možda oboriti rekord u koncentraciji dolarskog bogatstva po kvadratnom metru. Teme u konferencijskim salama i na marginama skupa biće iste. I to će se ponavljati unedogled… sve dok mu ne dođe kraj.
Autor/ica 👤Branko Milanović
