Krv i brexit

Povezani članci

• Euro u odnosu na američki dolar pao na najniži nivo u dvadeset godina
• Štrajkovi u francuskim naftnim rafinerijama i skladištima
• Lavrov: Prijetnje i uvrede između SAD-a i Sjeverne Koreje ne donose ništa dobro
• Napad u Tel Avivu: Muškarac izbo devet osoba
• Kina usvojila novi zakon o zaštiti žena
• Rusi uzvraćaju udarac Amerikancima

Kad sanjam, uvek me jure ljudi s puškama – u kući, u šumi, na ulici. Ponekad me na kraju sna upucaju, ponekad ja nekog ubodem nožem. Dok sam bio mali u kući smo imali neregistrovanu pušku – dvocevku koju je moj otac držao ispod svog kreveta i sa kojom smo išli u lov na zečeve. U svojim snovima nikad ne vidim lice čoveka koga sam ubo nožem. I danas sanjam te snove. Možda su oni uobičajeni među ljudima poput mene, možda nisu. „Ljudi poput mene“ su ljudi koji su odrastali u Alsteru, koji su od malih nogu bili na oprezu, naučeni da u svemu traže znak šta nije u redu.

Živeli smo u Alster Midu u vreme serije ubistava po ulicama, takozvanih Nemira. Sećam se dojava o bombama, evakuacija i straha. Sećam se svih bombi. Svih pucnjava. Sećam se da su nas sa puta do škole maskirani ljudi s bejzbol palicama vraćali kući. Sećam se kako prilazim zapaljenim kolima i umirem od straha da će eksplodirati. Svake večeri u TV dnevniku su izveštavali o broju poginulih i ranjenih toga dana. Sećam se otmica, rođaka koji su bili upucani ili naterani da u sred noći napuste svoju kuće. Do škole udaljene tri kilometra vozili smo se satima, jer su britanski vojnici zaustavljali svaka kola kod betonskih barijera, otvarali prtljažnike i naše školske torbe. Kada su jedne večeri pokušali da nam provale u kuću, napunio sam pušku, podupro je jastucima, nanišanio vrata dnevne sobe i sedeo prestravljen u mraku sve dok se moji roditelji nisu vratili kući.

Prošle godine sam s rediteljem Brianom Hillom napravio dokumentarac za BBC Život posle gde ljudi koji su u Nemirima izgubili najbliže – partnera, dete, brata ili sestru – govore o svojim iskustvima (novac smo skupili tako što smo to pretvorili u umetnički projekat: napisao sam pesme na osnovu njihovih svedočenja i oni su ih čitali u kameru). Niko se nikad ne oporavlja od gubitaka kakve su ti ljudi pretrpeli: ćerka je otišla na igranku i nikad se nije vratila, brat je otet u pabu, mučen, ubijen i ostavljen na padini, sin je izboden nožem na putu do kuće.

Prema jednoj studiji iz 2012, Severna Irska ima najviši postotak duševno obolelih u Velikoj Britaniji. Godine 2008, 39 odsto irskog stanovništva prijavilo je traumatičan događaj u vezi s Nemirima. Jedna analiza iz 2015. pokazala je da je trauma u detinjstvu povezana s konfliktom glavni faktor u razvoju psihopatologije u Severnoj Irskoj. Sa sličnim faktorima je povezana i ekstremno visoka stopa samoubistava, daleko najviša u Velikoj Britaniji. Severna Irska je i najveći potrošač antidepresiva na svetu (tri puta veći od, na primer, Engleske). S tim u vezi su i visoke stope svih vrsta zloupotrebe supstanci, zavisnost od droge i alkohola. Severni Irci su nenadmašni konzumenti alkohola.

Veliki deo života tokom Nemira proveli smo u odbrambenom čučnju, u osećanju krivice što smo živi. Moja stara prijateljica, katolkinja i koleginica pesnikinja iz Belfasta, bila je prošle nedelje u Njujorku gde su joj rekli da treba da „preispita svoje privilegije“. Odgovorila je da je privilegija koju joj je dao njen identitet blagi oblik posttraumatskog stresnog poremećaja. Izraz „identitetska politika“ mračnije zvuči u Severnoj Irskoj nego na nekim boljim mestima.

Svaki strašan čin kome sam prisustvovao počinjen je u ime identiteta. IRA je ubila mog prijatelja D. bombom koja je potresla prozore dnevne sobe u kojoj sam sedeo zato što je bio protestant. IRA je ubila ujaka moje devojke dok je raznosio hleb zato što je bio protestant. IRA je kidnapovala porodicu mog prijatelja N. zato što je bio protestant. Naravno, i obrnuto je tačno. Strahote koji su počinili lojalisti bile su jednako teške. U maloj zemlji od milion i po stanovnika, preko tri i po hiljade su ubijene u Nemirima. Gotovo 50.000 je teško povređeno. U Severnoj Irskoj smo već sprovodili identitetsku politiku: nije valjalo. I dok smo čekali da Severna Irska postane sličnija ostatku sveta, ostatak sveta se pretvorio u nju: postao je jednostran i ratoboran.

Severna Irska je danas drugačije mesto od onoga u kome sam proveo detinjstvo čekajući da odem odatle. Išao sam u srednju školu u Kukstaunu i moj razredni je za mene popunio formular za Kembridž; čak je izabrao i koledž na koji ću otići. Nikad ranije nisam bio tamo. Niko koga sam poznavao nije bio u Oksfordu ili Kembridžu, pa čak ni u njihovoj blizini. Niko koga sam poznavao nije studirao u Engleskoj. Moj otac je sin piljara iz Donegala i ima samo osnovnu školu. Majčini su farmeri iz grofovije Arma. Ona je dobila stipendiju za Trinity u Dablinu, ali je posle jednog semestra srela mog oca i odustala od daljeg školovanja. Kasnije je završila neki kurs na Otvorenom univerzitetu.

Kembridž je za mene bio kulturni šok. Bio sam jedini student iz Severne Irske na svojoj godini i otkrio sam da Englezi koji idu u privatne škole (koje se, paradoksalno, zovu javnim) imaju bezgranično samopouzdanje, koje je često tek labavo povezano s njihovim talentima ili inteligencijom. Sedam odsto britanske dece pohađa privatne škole, a u vreme dok sam studirao na Kembridžu više od 50 odsto studenata je dolazilo iz tog uzorka. Klasna privilegija je tamo sveprisutna, kao i u britanskom javnom životu uopšte, posebno među onima koji su pohađali skuplje škole, kao što je Iton, alma mater Davida Camerona i Borisa Johnsona. S neutemeljenim samopouzdanjem i autoritativnim tonom daleko ćete dogurati.

Iz studentskog bara u kome sam radio redovno sam morao da izbacujem nekog starog itonovca, prgavu pijanduru. Kad bih mu rekao da mora da ide, vrištao je Irski papku, odjebi! ili Vrati se tamo odakle si došao, Padi! Vređao me je spontano. Njegove privilegije su mu davale to pravo.

Dok sam popunjavao glasački listić na poslednjim izborima koji ću iz Njujorka poslati poštom u Britaniju, na BBC-ju sam gledao Borisa Johnsona i setio se arogancije učenika privatnih škola i njihovog rasizma prema Severnoj Irskoj i Severnim Ircima. Johnsonove laži, njegove gnevne tirade i njegova ljutnja na neprijatna pitanja podsetili su me na ponašanje učenika privatnih škola koji su smatrali da imaju pravo da nekažnjeno rade šta god hoće. Johnson je naša verzija Trumpa, osim što Trumpovo pravo proističe iz novca i bele boje kože, a Johnsonovo iz klase.

Britanci su tri godine raspravljali o brexitu ne preduzimajući važne korake u vezi s klimatskom krizom, siromaštvom ili nasiljem, a sad smo ovde zato što je David Cameron odlučio da referendumom primiri mali, nemoćni deo konzervativnog evroskeptičnog krila svoje partije, a da nije postavio jasne parametre, da nije objasnio šta to tačno znači i da nije definisao potrebnu većinu. Da je referendum bio obavezujući, a ne konsultativni, do danas je mogao biti ponovljen jer su brexitovci prekršili izborne zakone i vodili kampanju zasnovanu na lažima. Bivši premijerov specijalni savetnik Dominic Cummings – koji je godinama radio u Rusiji – odbio je da izađe pred parlament i odgovori na pitanja o nelegalnom uticaju na referendum koji je, po sopstvenom priznanju, imala kampanja za Izlazak.

Leave.EU je organizacija povezana sa Nigelom Farageom, koju je finansirao Aron Banks (zet ruskog zvaničnika), a povezana je i sa Robertom Mercerom. Mercer je finansirao Bannona i Breitbart News i saosnivač je i suvlasnik firme Cambrige Analytica, koja se oglasima obraćala glasačima preko društvenih mreža i dovela do Trumpove pobede i rezultata koji smo dobili na referendumu o brexitu. Nije teško videti o čemu se tu radi. Cui bono – u čiju korist, kao što advokati vole da pitaju. Britanski torijevci, kao i američki republikanci tesno su povezani s Moskvom. Johnson je netrpeljivo odbio objavljivanje izveštaja o ruskom mešanju u referendum o brexitu pre završetka opštih izbora.

Johnson, zapravo, ne daje pet para za brexit: on je čovek koga ni za šta nije briga; njegova nonšalancija je proračunata, kao i njegova nehajna briljantnost. Kao Trump, ni on nema nikakve principe. Noć pre nego što je odlučio da podrži Izlazak, napisao je dve kolumne za reakcionarni Daily Telegraph – jednu za, a drugu protiv brexita. Čini se da ga je samo želja da se domogne moći navela da izabere Izlazak kao verovatniji način da postane premijer. Razmislite o tome. Razmislite o nekome ko celu zemlju vodi u ambis i kome je svejedno da li ćemo se u njega survati ili ne.

Johnsonov stav prema Severnoj Irskoj tipičan je za nehajni prezir njegove klase prema neengleskim delovima Velike Britanije. Kampanja Izlaska neprestano je ponavljala da Severna Irska nije problem. Govorili su da trgovinski sporazum može da se postigne za nekoliko nedelja. Johnson je uporedio irsku granicu s granicom između Kamdena i Vestminstera. Kad je postalo jasno da je ta granica ipak malo jača, napustio je ideju o zaštitnom mehanizmu backstopa i pomerio granicu u Irsko more.

Backstop je rešenje kojim bi Velika Britanije ostala u carinskoj uniji EU dok se ne nađe trajno rešenje za izbegavanje tvrde granice između Republike Irske i Severne Irske. Ta ideja se pojavila kad je Velika Britanija odbila predlog EU da se carinske kontrole postave u Irskom moru, to jest između Škotske/Engleske/Velsa i Severne Irske. Održavanje neometane trgovine i putovanja između Velike Britanije i Severne Irske bilo je bespogovoran zahtev Demokratske unionističke partije (DUP). Pošto je vlada Therese May zavisila od deset glasova DUP-a, taj zahtev je postao neumoljiv. U svom prvom izveštaju o brexitu, njena vlada je potvrdila da će Velika Britanija poštovati sporazum sklopljen na Veliki petak 1998. Tada je EU pristala na backstop kao privremeno rešenje kojim bi se trgovinska granica proširila na celu Veliku Britaniju.

Ali pošto je vlada Therese May pala, a Johnson ima potrebnu većinu bez DUP-a, naš premijer može da ne vodi računa o zahtevima Severne Irske. Ali čini se da EU nije progutala njegovo više puta ponovljeno objašnjenje da će tehnologija smisliti čudesnu nevidljivu granicu. Tako je Johnson odlučio da integritet Velike Britanije nije visoka cena za brexit. (Moglo bi se zaista pokazati da je cena sama Velika Britanija.)

Prošle godine, u intervjuu za Guardian, šef policije Severne Irske George Hamilton je rekao nešto što je očigledno svima osim neznalicama ili onima koji se prave ludi: „Ako na granicu koja je predmet političkog razdora postavite značajnu fizičku infrastrukturu, ponovo naglašavate kontekst i uzroke konflikta. Iz toga onda proizlaze tenzije i provokacije i pitanja o identitetu ljudi, što je na neki način bilo rešeno sporazumom na Veliki petak.“

Sad je Johnson premestio granicu sa Irskog ostrva u Irsko more i Demokratska unionistička partije očekivano diže galamu, mada je jasno da je sama tome doprinela. DUP je učestvovao u kampanji za Izlazak i čak joj je nekako doturio 400.000 funti iz neidentifikovanih izvora. Severna Irska je pak glasala za Ostanak – tako se izjasnila većina od 56 odsto. Mnogi od onih koji su glasali za Izlazak – posebno farmeri – sad se kaju jer su naknadno shvatili da će subvencije EU presušiti i da tržišta za njihovu robu (sad uključujući i Veliku Britaniju) nisu garantovana.

Glasanje za brexit u Severnoj Irskoj sažeto mi je objasnio momak po imenu Norman na bdenju za moju majku pre nekoliko godina. Soba je bila puna katolika, pa se nagnuo ka meni i šapatom mi ispričao da je jednog dana vozio kroz Kolajland, republičko uporište blizu našeg grada i video sve one plakate Šin Fejna koji preporučuju Ostanak. „Pomislio sam, pa lepo, ako ti kreteni glasaju za Ostanak, ja ću za Izlazak.“

Sada, međutim, tvrdokornim unionistima počinje da sviće šta je uradila njihova partija i shvataju razmere te izdaje. Dvadeset prvog oktobra na stotine lojalista se okupilo u Ustavnom klubu istočnog Belfasta; njihova poruka, kao što je rekao Jamie Bryson, lojalistički provokator i podstekač mnogih protesta, glasi da neće „pokorno i čutke ući u ekonomski ujedinjenu Irsku“, što podrazumeva Johnsonov predlog sporazuma. Bryson je nastavio: „Gnev je ogroman… Narod je rekao svoje. Ljudi su rekli da im je dosta. Mogu da prenesu tu poruku Borisu Johnsonu. Tokom tri godine Leo Varadkar [irski premijer] i irska vlada su govorili, ‘Ne može se postaviti granica na Irskom ostrvu jer bi ona bila pretnja miru, ali sve je u redu, zeznućemo lojaliste i postaviti granicu u Irskom moru’. Oni su zašli na vrlo opasan teren. Ovo večeras je merenje temperature, a ona je strahovito visoka.“

Arogancija itonovaca – neodgovorna, nesmotrena, besmislena odluka Davida Camerona da se održi referendum, a sad laži Borisa Johnsona i nehajno izneveravanje unionizma (puno ime Konzervativne partije je, koje li ironije, Konzervativna i unionistička partija) – obnoviće krvoprolića u našem malom, izmrcvarenom kutku zemlje. Za sporazum na Veliki petak bilo je potrebno mnogo godina, ali kao i sva primirja, on se može poništiti u trenu. Mnogi od onih koje sad hapse zbog terorizma su mladi – to jest privilegovani: ne sećaju se loših starih dana.

Na opštim izborima torijevci će se vratiti na krilima zloćudnih i nemilosrdnih napada desničarskih medija na Jeremyja Corbyna. I on je tome doprineo kada je odbio da podrži Ostanak. Koliko izbora taj čovek mora da izgubi da bi se povukao? Njegovi stavovi o svemu, od antisemitizma do IRA-e (godinama je odbijao da nedvosmisleno osudi njen terorizam) mnoge su onemogućili da ga bezrezervno podrže. Ako Johnson dobije većinu koju ankete sad predviđaju, on će to shvatiti kao odrešene ruke za beskompromisni brexit i nastavićemo dalje putem samouništenja. Severna Irska će biti ostavljena da pregovara o situaciji u kojoj će robe, usluge i ljudi morati da prolaze carinsku kontrolu da bi stigli u drugi deo Velike Britanije.

Stephen Barclay, sekretar brexita, potvrdio je da će morati da se sklapaju sporazumi kako bi se robe, usluge ili ljudi kretali iz Severne Irske u Britaniju, mada je Johnson to porekao, što je tipično za njega. U poseti fabrici čipsa Tejto u Tandargiju, u Severnoj Irskoj, Johnson je rekao:

„Neće biti carinskih dažbina ili kontrola robe koja iz Velike Britanije ide u Severnu Irsku i ne ide dalje u Irsku, u tome je poenta. Pogrešno je shvaćeno – neće biti kontrola, neće biti kontrola i ja to govorim kao premijer Velike Britanije i strastveni unionista, neće biti kontrola robe koja iz Severne Irske ide u Veliku Britanije. Zato što smo mi vlada Velike Britanije i nećemo uvesti i sprovoditi takve kontrole. Ideja da će na Tejto čips iz Tandargija uticati neki takav proces je besmislica i Severna Irska je u stvari dobila sjajan sporazum. Zadržavate slobodno kretanje, zadržavate pristup jedinstvenom tržištu, a takođe imate neometan pristup Velikoj Britaniji.“

Ali reči su jedno, a stvarnost drugo. Sporazum o brexitu koji je Johnson najavio 17. oktobra omogućuje Severnoj Irskoj da ostane u jedinstvenom tržištu EU, ali da na neki način ostane i deo carinske teritorije Velike Britanije, što znači da bi imala koristi od svakog budućeg sporazuma o slobodnoj trgovini. U stvari, da bi ušle u takve sporazume, druge zemlje će morati da budu uverene u poreklo robe na tržištu Velike Britanije, a Velika Britanije će morati da sprovodi kontrole svake robe koja dolazi iz Severne Irske kako bi se uverila da ne dolazi iz Republike Irske, to jest iz EU. Moraće da se vrše i kontrole robe koja iz Britanije ulazi u Severnu Irsku. Kad je Johnson mesecima tvrdio to što je tvrdio ili nije znao o čemu govori – što je moguće – ili je lagao, što je vrlo verovatno.

Arogancija Camerona i Johnsona – udružena sa glupošću DUP-a – možda će postići ono što sto godina krvavih sukoba nije. Irska je podeljena od 1921. i moguće je da će sledeće godine, ili malo kasnije, biti održan referendum o granici čiji će rezultat biti Ujedinjena Irska.

Postoji jak razlog za održavanje referenduma posle 20 godina relativnog mira. Pošto su dve zajednice u Severnoj Irskoj sada približno jednake veličine (na poslednjem popisu, 2011, bilo je 40,8 katolika i 41,6 nekatoličkih hrišćana), odluka o priduživanju Irskoj biće i odluka o pridruživanju EU. Starim binarnim nacionalnim i religijskim razlikama sada će biti dodata ekonomska pitanja i pitanje da li Severni Irci žele da ostanu sa izolovanim Malim Englezima koji sami sebi podmeću nogu a za njih ne daju ni pet para, ili da pristupe najvećem jedinstvenom tržištu na svetu, koje je, uprkos svojim manama, osnovano na posleratnim idealima mira, bratstva i prosperiteta.

Tamo gde sam odrastao, krajem 90-ih je poslanik Šin Fejna u parlamentu bio Martin McGuinness, nekadašnji vođa IRA-e. Jednom sam večerao sedeći do advokatice koja je radila za Georgea Mitchella, bivšeg američkog senatora, učesnika u pregovorima koji su okončani sporazumom na Veliki petak, i ona mi je rekla da je McGuinness lično odgovoran za smrt 300 ljudi. Znao sam to, nije ona morala da mi kaže. Još gora stvar mi se desila na venčanju mog zemljaka pre mnogo godina, kada me je spopao američki književni agent željan da sa nekim podeli svoju sreću što je upravo potpisao ugovor s mojim zemljakom, „velikim državnikom“ po imenu Gerry Adams, još jednim vođom IRA-e. Američko neznanje je jedna stvar, a imperijalna arogancija je nešto drugo. Ta imperijalna arogancija ponovo vodi moju zemlju u propast. Biće krvoprolića i krv će biti na rukama Borisa Johnsona. Koliko god laži da kaže, koliko god latinskih citata da izgovori i glupih šala da ispriča, tu krv neće moći da spere.

Autor (1975) je irski pesnik i romanopisac, bio je zastupnik žrtava u istrazi o Krvavoj nedelji. Predaje na Univerzitetu u Njujorku i u Seamus Heaney centru u Belfastu. Muž Zadie Smith.

The New York Review of Books

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net