Kriminalizacija novinarstva

Povezani članci

• SAD: Hakeri ugrozili podatke četiri miliona uposlenih u tajnim službama
• Naprijed u prošlost
• Baraye / Zbog
• Ekonomisti gledaju crno za njemačko gospodarstvo
• Milion ljudi na ulicama Barcelone: Želimo jedinstvenu Španiju
• Meksiko: Dodatne policijske snage u turističkim gradovima

Foto: Slavica Miletić

Za samo nekoliko dana Komsomolskaya Pravda, jedan od najčitanijih dnevnih listova u Rusiji, objavila je 12 tekstova o Evanu Gerškoviču, američkom novinaru koji je u Moskvi uhapšen pod optužbom za špijunažu. „FSB je uhvatio reportera Wall Street Journala zbog prikupljanja informacija o ruskoj vojnoj industriji“, glasio je jedan naslov. Drugi članak je bio naslovljen „Idealni američki špijun: šta se ne slaže u karijeri Evana Gerškoviča“. Taj članak je nabrajao činjenice o Gerškoviču na takav način da je svaka zvučala opako ili barem sumnjivo. U Bodinu je završio filozofiju, a ne novinarstvo, što znači, sugerisalo se, da nije pravi novinar. Po završetku studija godinu dana je radio u nekoj ekološkoj nevladinoj organizaciji negde u Aziji – što je možda bio paravan iza kog se krila obaveštajna organizacija. U srednjoj školi i na fakultetu je igrao fudbal, što znači da je fizički snažan, dakle poželjan za vrbovanje. Sumnjivo je i njegovo brzo napredovanje u karijeri. Na svojoj internet stranici on navodi spisak publikacija za koje je pisao, ali ne i biografske podatke – „Nešto krije?“, pita se autor članka. Putovao je u Talin 2019, navodno da bi napisao reportažu o estonskoj politici – „Da li se tamo sreo s nekim od svojih pretpostavljenih iz Centra? Videćemo šta će o tome reći istražitelji.“

Obična novinarska aktivnost, zapravo obične pojedinosti iz života mladog Amerikanca, pretvorene su u dokaze da se on bavi špijunažom. Po ruskim zakonima to je zaista izvodljivo. Godine 2012, dok se Vladimir Putin bavio posledicama masovnih protesta, u Rusiji je proširena definicija špijunaže tako da se izveštavanje i slične profesionalne aktivnosti mogu tumačiti kao špijuniranje. Suprotno uobičajenom shvatanju i zdravom razumu, u Rusiji „špijunaža“ ne znači rad za stranu obaveštajnu službu, pa čak ni stranu vladu – po definiciji iz 2012. u špijunažu spada prikupljanje informacija za svaku stranu organizaciju koju ruska vlast vidi kao pretnju po bezbednost zemlje. FSB, agencija koja je nasledila KGB, tvrdi da je Gerškovič prikupljao informacije koje su državna tajna, ali po ruskom zakonu moguće je suditi za špijunažu i nekome ko je koristio javno dostupan materijal; zločin može biti čak i prikupljanje informacija bez namere da se one sa bilo kime podele. Na kraju, taj zakon ne zahteva od tužilaštva da dokaže nameru. U vreme kada je zakon bio promenjen, FSB je tvrdio da je prethodna verzija bila suviše restriktivna i „odbrana je koristila nedostatak dokaza da je posredi ʼneprijateljskaʼ namera kao argument za oslobađanje optuženog od krivične odgovornosti“. Prošireni zakon je iskorišćen za to da se izvestan broj ruskih građana optuži za veleizdaju (špijunsku aktivnost ruskih građana u korist strane zemlje). Optuženima za špijunažu ili veleizdaju obično se sudi bez prisustva javnosti, i ti procesi se često proglašavaju za državnu tajnu, što aktivistima ljudskih prava veoma otežava da prate šta se događa. Bar neki od ljudi optuženih za veleizdaju zapravo su bili profesori univerziteta kojima je suđeno zbog standardne univerzitetske saradnje. Druga kategorija ljudi optuženih za veleizdaju su bili obični građani – ljudi koji nisu imali pristup tajnim podacima; oni su govorili drugima o kretanju vojske koje su videli svojim očima za vreme ruske invazije Gruzije 2008. i ruske invazije Ukrajine iz 2014. Prošlog septembra na osnovu tog zakona je osuđen Ivan Safranov, 32-ogodišnji ruski novinar. Veći deo procesa je bio zatvoren za javnost, ali ruski aktivisti ljudskih prava i novinari veruju da je Safranov, koji je medijski pokrivao rusku vojsku, optužen i osuđen zbog svog izveštavanja. Određena mu je kazna zatvora u trajanju od 22 godine i on je sada izdržava. Mesec dana posle te presude, ruske vlasti optužile su za veleizdaju Vladimira Kara-Murzu, novinara i političara, koji je prvobitno bio uhapšen zbog „podrivanja poverenja u ruske oružane snage“, što je lakša optužba. Human Rights Watch smatra da je Kara-Murza prva osoba koja je optužena za veleizdaju zbog protivljenja ratu u Ukrajini.

Gerškovič je prvi strani novinar kome će biti suđeno po zakonu o špijunaži i veleizdaji. Prema njemu se, po svemu sudeći, odnose kao prema ruskim građanima optuženima za slične stvari. Njegovo saslušanje po hapšenju bilo je zatvoreno za javnost. Gerškovičevom advokatu nije bilo dozvoljeno da u njemu učestvuje, pa čak ni da bude u sudnici. Gerškoviču je dodeljen državni branilac. U ruskim sudovima advokati odbrane ne mogu mnogo da utiču na ishod suđenja, što znači da skoro svi koji se pojave pred sudom budu osuđeni, ali branioci pružaju mogućnost optuženima koje zastupaju da komuniciraju sa spoljnim svetom. Gerškoviču je zasad uskraćen i pristup američkom konzulatu. (Nedavno su njegovi advokati dobili dozvolu da ga posete i rekli su da je njegovo zdravstveno stanje dobro.)

Kada su FSB i ruski parlament pre 10 godina prvi put promenili zakon i time omogućili da skoro svako zbog skoro svega bude optužen za špijunažu, oni su stvorili pravni instrument terora. Još se ne zna tačan broj onih koji su tokom decenija Staljinove vladavine bili osuđeni za špijunažu ili veleizdaju i zatvoreni ili pogubljeni. (Tada je zakon bio manje neodređen i širok nego sada, ali to nije zaustavilo tužioce, a branilaca nije ni bilo.) Član 58 Krivičnog zakona, kojim su kriminalizovane špijunaža, izdaja i druge „antisovjetske aktivnosti“ uterivao je strah u kosti sovjetskim građanima i strancima koji su se doselili u Sovjetski Savez, ali akreditovani spoljni dopisnici su, čini se, bili van njegovog domašaja. Najveća pretnja za strane dopisnike bila je proterivanje iz zemlje. Da bi ostali u zemlji, morali su da poštuju niz strogih pravila. Nisu smeli da putuju izvan Moskve, osim na zvanične izlete. Jedva da su mogli da komuniciraju sa sovjetskim građanima. Bili su pod stalnom prismotrom. I sve što bi napisali morali su da pokažu sovjetskom cenzoru.

Tokom 10 godina, počevši od 1946, taj cenzor je obično bila moja baka Rusja. (opisala sam njen rad i razgovore koje smo o tome vodile decenijama kasnije u knjizi Ester i Rusja. Ona je radila u maloj kancelariji u Centralnom telegrafu, jedinom mestu sa koga su strani dopisnici mogli da šalju svoje depeše. Sve novinske tekstove bi najpre ona pročitala, pa su tek onda mogli biti poslati novinama ili izdiktirani u mikrofon u radijskom studiju pored njene kancelarije. Moja baka je sedela iza vrata preko kojih je bila navučena zavesa tako da dopisnik nije mogao da je vidi. Njen posao je bio da se postara da izveštaji stranih dopisnika ne odudaraju od vesti koje su prenosili zvanični ruski mediji. Ako je depeša sadržala nešto što se nije pojavilo ni u jednim sovjetskim novinama, moja baka bi prevela sumnjivi pasus na ruski i pozvala Staljinov sekretarijat da odobri tekst.

Veći seo njenog posla bio je rutinski. Novinari poput Voltera Konkrajta, rekla mi je, samo bi drugim rečima preneli ono što je objavljeno u sovjetskim novinama. Neki dopisnici su uspevali da ponešto provuku, jer su tačno procenili da su američki kolokvijalizmi nepoznati cenzorki. Danijel Šor, koji je rukovodio moskovskom kancelarijom CBS Newsa od 1955. do 1957. pričao mi je o vremenu kada je koristio izraz „tell it to the Marines“ (reci to marincima) da bi nagovestio da slušaoci ne treba da mu veruju (otprilike ovako: „Recite to radnicima, recite to vojnicima, a pre svega recite to marincima“). Marvin Kalb, drugi šef moskovske kancelarije CBS-a prisetio se da su jednog dana početkom 60-ih godina prošlog veka strani novinari u Moskvi obavešteni da sovjeti drastično smanjuju vojne snage. Onda su dopisnike ukrcali u autobus i odveli u neku vojnu bazu, gde su videli postrojene vojnike koji su, na zapovest, bacili puške na zemlju. Kalb je započeo svoju reportažu rečima: „Grupa zapadnih dopisnika danas je bila provozana…“ Cenzor (neko ko je došao posle moje bake) nije shvatio dvosmislenost ove fraze.

Snimila sam niz razgovora sa svojom bakom i njoj nikada nije dosadilo da mi ponavlja da je Times najbolji dnevni list na svetu, a da je Harison Solzberi njegov najveći novinar. On je bio na čelu moskovske kancelarije Timesa od 1949. do 1954. i zaista je bio najpreduzimljiviji i najinventivniji izveštač. Čini se da je imao prave izvore među moskovskim građanima. I on je koristio cenzorski sistem kao sredstvo izveštavanja: unosio je hipoteze u svoje novinske članke da bi video da li će proći – u stvari, da li će ih Staljin potvrditi. Ali većina Solzberijevih tekstova nikada nije otišla dalje od moje bake, koja je obožavala da ih čita. Ponekad je uspevao da prokrijumčari neku necenzurisanu informaciju u diplomatskoj pošti američke ambasade.

Kako je sovjetski sistem postajao mekši posle Staljinovog doba, načini kontrolisanja stranih dopisnika postajali su blaži. Direktna cenzura je ukinuta. Ali izveštači su i dalje bili pod stalnim nadzorom. Od novinara se zahtevalo da žive u sistemu koji je za njih stvorilo Ministarstvo inostranih poslova, koje je izdavalo i njihove akreditacije. Tim sistemom je upravljala agencija zvana Glavna služba za pružanje usluga diplomatskom koru, ili GlavUpDK; i danas postoji jedna njena verzija. Dopisnici su morali da žive u zgradama GlavUpDK-a, koje su bile opremljene prislušnim uređajima, i da angažuju vozače, asistente, prevodioce i upravnike kancelarija koje bi im ponudio GlavUpDK. Nije bila tajna da osoblje angažovano preko GlavUpDK-a podnosi izveštaje o svojim stranim poslodavcima: oni su bili dvostruki agenti po prirodi svog položaja. Prestup koji bi uočio neko iz GlavUpDK-a – na primer, putovanje izvan Moskve bez dozvole Ministarstva spoljnih poslova ili korišćenje prevodioca mimo GlavUpDK-a – moglo je koštati izveštača njegove akreditacije.

Neki novinari su zaista izgubili akreditaciju i bili deportovani iz Sovjetskog Saveza. Ali ostali su se uglavnom trudili da rade u zadatim granicama, čak i ako nisu morali da se plaše ničeg goreg od vraćanja u svoju zemlju. A onda je 1986. američki novinar Nikolas Danilov uhapšen i optužen za špijunažu. Činilo se da je hapšenje Danilova bilo odmazda za hapšenje sovjetskog diplomate Genadija Zaharova, optuženog za špijunažu u Sjedinjenim Državama. Dve godine kasnije sovjeti su pustili na slobodu Danilova, a Amerikanci Zaharova.

Od 2000. do 2002. bila sam na čelu moskovske kancelarije U.S. News & World Report’s. Posle Danilova 6 novinara je radilo taj posao bez ikakvih trzavica sa vlastima, ali je institucionalna trauma tog hapšenja i dalje lebdela u vazduhu. Dugo nakon što su se druge kancelarije oslobodile osoblja iz GlavUpDK-a, U.S. News je i dalje zadržavao ljude angažovane preko te agencije. Kad god bih načela tu temu sa svojim šefom u Vašingtonu, on bi me podsetio da je to nekadašnja kancelarija Danilova i da je zato pod posebnom prismotrom. Meni se to činilo besmisleno. Mislila sam da su sovjetski režim i njegov način kontrolisanja i zastrašivanja stranih dopisnika gotovi jednom zauvek.

Nekoliko nedelja posle početka rata u Ukrajini, većina stranih novinara je napustila Rusiju (kao i većina dobrih ruskih novinara). Malo njih se otada vratilo i to samo nakratko. U vreme Gerškovičevog hapšenja nije bilo mnogo zapadnih novinara koji su imali trajne akreditacije i živeli u Moskvi. Možda ih je tako malo bilo samo na vrhuncu Staljinovog režima. Memoari bivših dopisnika iz Moskve kao što su Solzberi i Volter Duranti, koji je radio u Moskvi za Times od 1921. do 1936, pokazuju da je čak i u najmračnijim sovjetskim vremenima u glavnom gradu Rusije postojala živahna zajednica stranih dopisnika. Gerškovičevo hapšenje i potonji apel Bele kuće svim Amerikancima, pa i akreditovanim novinarima, da napuste Rusiju, svakako će neke navesti da odu, a oni koji ostanu naći će se pod još većim pritiskom.

Sovjetsko stoleće naučilo nas je šta se događa u informacijskom režimu restrikcija i straha. Možda su najneslavniji pokazatelji njegovog uticaja na novinarstvo Durantijeve depeše u kojima se glasine o gladi u Ukrajini prikazuju kao neosnovane. Znamo da je nastupila glad, da je ona bila namerno izazvana, da je ubila milione ljudi – i da se o tome moglo izveštavati (velški novinar Garet Džouns je to radio, pa mu je bilo zabranjeno da ponovo stupi na tlo Sovjetskog Saveza, a kasnije, u vreme kada je izveštavao iz Azije, kidnapovan je i izgubio mu se svaki trag). Pedesetih godina prošlog veka Solzberi je uzalud preklinjao Times da uz svaki njegov članak objavi napomenu da je tekst prošao sovjetsku cenzuru. Cenzora više nema; ostali su samo strah i gotovo potpuna nemogućnost izveštavanja sa lica mesta. Bilo bi zanimljivo videti redakcijsku napomenu uz takve tekstove.

The New Yorker.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net