ENG
Korporativne utopije
Autor/ica 👤Matt Kennard i Claire Provost,
Povezani članci
Pravo radnika na sindikalno organizovanje zaštićeno je zakonima Kambodže. Poslodavci, državne agencije ili građani nemaju pravo da ometaju sindikalne aktivnosti. Međutim, unutar najveće specijalne ekonomske zone (SEZ) u Kambodži, otkrili smo sistem koji strogo kontroliše radnu snagu tako što radnike drži u izolaciji, a sindikatima ne dozvoljava pristup. To su nam potvrdile desetine radnika i aktivista. Nezavisno organizovanje radnika nailazi na velike prepreke svuda u Kambodži, ali zakoni se najflagrantnije krše unutar specijalnih ekonomskih zona. Rezultat je tinjanjuće nezadovoljstvo među ljudima.
U poslednjih 50 godina, više od polovine zemalja sveta izdvojilo je delove sopstvene teritorije i predalo ih na upravljanje stranim investitorima pod firmom specijalnih ekonomskih zona. Međunarodna organizacija rada (ILO) procenjuje da više od 66 miliona ljudi – od kojih većinu čine mlade migrantkinje – radi u više od 3.000 takvih zona.
Posle Drugog svetskog rata, od Irske do Južne Koreje zemlje su osnivale specijalne ekonomske zone da bi privukle strani kapital i obezbedile nova radna mesta. Osamdesetih i devedesetih godina pridružile su im se mnoge države sveta. Danas taj model doživljava novi procvat, a zemlje od Burme do Kube se utrkuju u otvaranju novih zona.
„Zemlje koje ih do pre 10 godina nisu imale, sada ih imaju ili planiraju da ih otvore“, izjavio je Thomas Farol iz Svetske banke za časopis Ekonomist 2015. godine. Uspeh specijalnih zona obično se meri time koliko stranih investicija uspevaju da privuku i koliko ekonomskog rasta generišu. Glasovi miliona ljudi koji u njima rade retko se čuju. Ovo je priča o specijalnim ekonomskim zonama iz perspektive radnika.
Šargarepa koja se nudi investitorima obično su posebne poreske i carinske olakšice, kao i jeftino zemljište i infrastruktura. U nekim zemljama, kao što su Pakistan i Namibija, u ovim enklavama ne važe domaći zakoni o radu. Ali čak i tamo gde to nije slučaj, kršenje radničkih prava je česta pojava.
U Šenženu u Kini, jednoj od najvećih i najstarijih specijalnih ekonomskih zona na svetu, imali smo prilike da vidimo kako izgleda nastavak priče o specijalnim zonama. Mada se time javno ne hvale, zone prećutno nude garantovani priliv jeftine radne snage. Kada se radnici u zoni organizuju i počnu da postavljaju zahteve, kompanije se jednostavno sele na sledeću lokaciju. Međunarodna organizacija rada (ILO) u ovim zonama vidi „simptom trke prema dnu globalne ekonomije“. Posle zatvaranja fabrika i izgradnje novih objekata u Šenženu, migrantska radna snaga očajava, jer osim posla gubi i mesto stanovanja.
Zona bez štrajkova
Prve specijalne ekonomske zone, poput onih na Filipinima 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, „ličile su na radne logore“, kaže Jonathan Bach, vanredni profesor i šef programa globalnih studija u Novoj školi u Njujorku. „Zone su bile van gradova, radnike su dovodili sa udaljenih mesta i smeštali ih u spavaonice, a kada bi ih ‘potrošili’, zamenjivali bi ih novima. Ako bi cena rada previše porasla ili ako bi radnici počeli da prave probleme, da protestuju ili slično, vlasnici bi se jednostavno spakovali i preselili na novo mesto.“
Taj model se primenjuje i u današnjim specijalnim ekonomskim zonama. Neke zemlje izlaze u susret investitorima tako što u zonama zvanično suspenduju važenje državnih zakona o radu. U Pakistanu, radnicima u takvim enklavama je zabranjeno da štrajkuju ili preduzimaju slične akcije. Inspektori rada u Togou nemaju pristup specijalnim zonama zbog zakona koji im to pravo ograničava. Na veb-stranici Uprave izvoznih prerađivačkih zona u Nigeriji piše: „U prvih 10 godina poslovanja zone nisu dozvoljeni štrajkovi i blokade… eventualne radne sporove u zoni rešava Uprava“.
Ali čak i kada izuzeće nije zvanično proglašeno, lokalne vlasti najčešće ignorišu kršenje prava radnika unutar zona.
Teško vreme za sindikate
Na periferiji Pnom Pena, prestonice Kambodže, nalazi se Specijalna ekonomska zona Pnom Pen (PPSEZ). U zemlji koja svoj razvojni model zasniva na prodaji jeftine radne snage i niskim porezima, PPSEZ je odličan primer nove ekonomije koju država pokušava da stimuliše.
Vožnja od prestonice do 15-ak kilometara udaljene zone traje dugo zbog haotičnog gradskog saobraćaja i povremenih zastoja koji traju i po 20 minuta. Kada skrenete sa prašnjavog puta i prođete kroz impozantnu kapiju zone, ulazite u jedan sasvim drugačji svet: zonu čine tri i po kvadratna kilometra asfaltiranih ulica i mnoštvo fabričkih pogona.
U zoni nas je dočekao PR firme Brains Communications koja zastupa SEZPP pred stranim investitorima i novinarima. Njihov vozač nas je dovezao u klimatizovanom mercedesu sa kožnim sedištima, dobro zaštićene od spoljašnje vrućine od 40 stepeni.
U skladu sa etosom korporativne kontrole, zonom ne upravljaju državni organi. Zona je registrovana kao privatna kompanija. Došli smo na razgovor sa Hirošijem Uemacuom, japanskim šefom zone.
Cilj osnivanja SEZPP bio je da se u Kambodžu privuku japanski investitori, kaže Uemacu. Deceniju kasnije, zona je uspela da privuče 44 japanske firme i još 32 kompanije iz 13 drugih zemalja. Ovde proizvodne pogone ima Yamaha, a fabriku gradi i Coca-Cola. Imena ostalih fabrika – proizvođač obuće Kingmaker Footewear ili firma za obradu dijamanata Laurelton Diamonds – manje su poznata, ali među njima se nalaze firme koje snabdevaju poznate svetske brendove kao što su Timberland, Puma, Apple, Old Navy.
Uemacu je zadovoljan životom u Kambodži. „Osećam se bezbedno u ovoj zemlji“, kaže on. „Ponekad se direktno susrećem [sic] sa sindikalnim aktivistima… na Filipinima moram da budem oprezan, vozim se u kolima sa zatamnjenim staklima i u pratnji obezbeđenja.“
Zaista je teško zamisliti da bi neki šef mogao da se oseća nebezbedno u besprekorno uređenoj zoni u kojoj umesto gradskog haosa s druge strane ograde vlada neobičan mir. U ostatku Kambodže atmosfera je sasvim drugačija. Dok je trajao naš razgovor sa šefom zone, policija se sukobila sa stotinak demonstranata u gradu. Dvojica aktivista su završili s teškim povredama glave. Demonstranti su se okupili ispred zgrade parlamenta zbog usvajanja novog zakona o sindikatima koji ograničava pravo na nezavisno sindikalno organizovanje. Vlada na čijem čelu je Hun Sen – premijer Kambodže već 31 godinu i šef praktično jednopartijskog sistema pod firmom Narodne partije Kambodže – uplašila se velikog štrajka organizovanog 2013, pa su preduzete mere da se delovanje tog segmenta opozicije ograniči.
Najveći deo radništva Kambodže zastupaju takozvani „žuti sindikati“, povezani sa vladajućom političkom strankom, koji zapravo štite interese države i poslodavaca, a ne radnika. Blok nezavisnih sindikata je relativno mali, ali kambodžanski moćnici ipak strahuju od njega. Sindikalni lideri su premlaćivani, zatvarani pod isfabrikovanim optužbama, pa i ubijani. Čen Vičea, osnivač i vođa Slobodnog sindikata radnika Kraljevine Kambodže i pristalica opozicione stranke Sama Rainsya, pogođen je hicima u grudi i glavu dok je čitao novine na ulici.
Dva dana posle susreta sa rukovodstvom vratili smo se u zonu, ovog puta u trotočkašu tuk-tuk, u pratnji prevodioca iz Demokratskog saveza koalicije kambodžanskih radnika u industriji odeće – nezavisne sindikalne grupe.
Došli smo da bismo razgovarali sa 5 radnika koji su pre dve godine dobili otkaze u fabrici odeće Evergreen. Radnici tvrde da su njihovi otkazi bili čin odmazde. „Otpustili su sve članove dva sindikata“, kaže radnik Pič Sopal, star 29 godina, koji je u fabrici Evergreen nekada pravio rupice za dugmad na odeći.
Nezavisno organizovanje nije lako nigde u Kambodži, ali svaki član nezavisnih sindikata s kojim smo razgovarali potvrdio je da je u specijalnoj ekonomskoj zoni to posebno teško.
„Ako poslodavac sazna da neko radi za sindikat ili je povezan s njim, pronaći će način da takvog radnika otpusti“, kaže Sofen Leng, takođe 29-ak koji je u Evergreenu radio na pakovanju robe.
„Posle otkaza u Evergreenu, konkurisao sam za posao u drugoj fabrici. Inicijalni ugovor se obično zaključuje na kraći period. Kad su shvatili da sam povezan sa sindikatom, odbili su da mi produže ugovor.“
Ou Tefalim, zamenica šefa Federacije kambodžanskih radnika u industriji hrane, rekla nam je da je za nezavisne sindikate problem i to što su u specijalnim ekonomskim zonama radnici zatvoreni iza ograde.
„Sindikalnim liderima i aktivistima nije lako da uđu unutra“, kaže ona. „Da bismo se sastali sa radnicima moramo unapred da zakažemo termin“. Ona kaže da nije lako ostvariti kontakt ni posle radnog vremena, jer radnike ispred ulaza u zonu čekaju autobusi koji ih razvoze kućama.
Otpuštanje radnika zbog sindikalnog organizovanja je zabranjeno zakonima Kambodže. Identifikovali smo 8 multinacionalnih kompanija koje navodno koriste proizvodne pogone u specijalnim ekonomskim zonama u Kambodži, uključujući SEZPP i SEZ Menheten. Šest od tih osam kompanija, među kojima su Apple i Puma, imaju poslovne pravilnike koji štite pravo sindikalnog organizovanja.
Na pitanje da li su im poznati prijavljeni slučajevi kršenja zakona – i šta su sada, posle predočenih saznanja, spremne da tim povodom preduzmu – samo dve kompanije su odgovorile u zadatom roku. Uprava Skechersa je odgovorila da poštuje smernice za upravljanje fabrikama koje izdaje Udruženje distributera i prodavaca obuće u SAD, a kojima je pravo na sindikalno organizovanje zaštićeno. Ipak, u odgovoru nisu komentarisali konkretne slučajeve kršenja radnih prava i nisu ni potvrdili ni porekli da imaju pogone u SEZ Menheten, iako njihov profil na GMAC ukazuje na to. Kompanija Levi Strauss je demantovala tvrdnje da njeni proizvodi dolaze iz specijalnih zona, mada je jedna fabrika džinsa u SEZPP navela Dockers, podružnicu Levi Straussa, kao svog kupca.
Posebni tretman
Prema rečima jednog od naših izvora iz sektora civilnog društva, eksperta koji je konsultovan kada su zakonodavci pripremali Zakon o specijalnim ekonomskim zonama 2005, vlada Kambodže je prvo pokušala da za zone osigura izuzeće od zakona o radu. Isti izvor, koji je tražio da ostane anoniman, rekao nam je da su „ljudi iz ministartsva trgovine kontaktirali pravne stručnjake i tražili savete, a jedno od njihovih pitanja je bilo kako se može sprečiti delovanje sindikata u zonama“.
Tola Moen, izvršni direktor Centra za radna i ljudska prava, takođe u Pnom Penu, potvrdio je da je vlada planirala da izuzme zone od važenja zakona o radu: „Bez slobode i prava na organizovanje, bez prava na kolektivno pregovaranje i tako dalje. Bez prava na štrajk. Ipak, posle reakcije sindikata, razvojnih partnera, zemalja uvoznica – Evrope, SAD i tako dalje – vlada je odustala od tog plana.“
Ali strogom kontrolom pristupa zonama i nekažnjavanjem poslodavaca za otpuštanje radnika zbog sindikalnog aktivizma, Kambodža je praktično onemogućila ulazak sindikata u zone.
81 cent na sat
Pokušaji sprečavanja sindikalnog organizovanja nisu umanjili borbenost radnika u Kambodži. Njihove glavne primedbe ne tiču se uslova rada – mada su neki sindikati tražili klimatizaciju proizvodnih pogona i čistu vodu za piće – već niske cene rada.
Krajem 2013. hiljade radnika su se priključile velikom štrajku i zahtevale povećanje minimalne plate sa 85 na 160 dolara mesečno. Vlada je na kraju pristala na 140 dolara da bi zaustavila štrajk.
Jedan od glavnih protivnika podizanja minimalne cene rada bilo je Udruženje proizvođača odeće Kambodže (GMAC). U njihovom sedištu u Pnom Penu sastali smo se sa njihovim generalnim sekretarom Kenom Luom, čovekom poznatom po oštrim stavovima, koji smatra da je minimalna nadnica od 140 dolara mesečno (što za 40 časovnu radnu nedelju daje satnicu od 81 centa) već umanjila priliv stranih investicija. Ali brojke to ne pokazuju: prema podacima Svetske banke, direktne strane investicije u Kambodži su neznatno opale 2013, a onda su se vratile na prethodni visoki nivo. Podaci za 2016. godinu, u kojoj je povećanje stupilo na snagu, još nisu poznati.
„Ja ne verujem u minimalnu cenu rada. Ja verujem u slobodno tržište“, kaže Lu. „Radnici koji vredno rade… mogli bi da zarade i mnogo više… da ne moraju da izdržavaju lenjivce“. Odbio je da nam kaže koliko on zarađuje.
Navodni lenjivci pričaju drugačiju priču. „Plata od 140 dolara mesečno nije nam dovoljna, ali ipak radimo“, kaže Soka Kan, 36-ogodišnja radnica koja izdržava muža i decu. Drugi radnici su izjavljivali da je 140 dolara dovoljno za troškove jedne osobe, ali ne i za porodicu. „Bilo bi dobro da u fabrici postoji sindikat, jer onda bismo mogli da postavljamo zahteve“, kaže Soka.
Nije slučajno to što su 95 odsto zaposlenih u specijalnim ekonomskim zonama u Kambodži žene. Azijska razvojna banka, koja promoviše specijalne ekonomske zone u regionu, precizno je opisala logiku iza zapošljavanja žena u izveštaju iz 2015: „Smatra se da žene imaju veštije ruke i više strpljenja za rad na rutinskim poslovima u radno intenzivnim procesima koji se odvijaju u zonama. Takođe, verovatnoća da će proglasiti štrajk ili obustaviti proizvodnju je manja nego kod zaposlenih muškaraca.“
Ali ta logika ne važi uvek.
Neorganizovano radništvo, haotični štrajkovi
Četiri sata vožnje istočno od Pnom Pena, s druge strane reke Mekong, na istočnoj granici Kambodže sa Vijetnamom, nalazi se Bavet. Taj deo zemlje je najviše bombardovan u operaciji Meni u Vijetnamskom ratu, tajnoj kampanji izvedenoj 1969-1970, kada su SAD ovde bacile više tona bombi nego na čitav Japan u Drugom svetskom ratu.
Plodna polja i široki putevi Baveta su dom tri najveće specijalne ekonomske zone. SEZ Menheten otvoren je 2006, i od tada je epicentar radničkih akcija – nasilnih i nenasilnih. Unutar ograđene zone nema nezavisnih sindikata, a bez strukture koja bi kanalisala nezadovoljstvo radnika, zona postaje bure baruta. Prošli smo kroz kapiju pominjući ime izvršnog direktora kome smo poslali poruku elektronskom poštom. On nije bio tu, ali ime je bilo dovoljno da nas puste unutra.
Tamo smo zatekli mnoštvo radnika na glavnoj saobraćajnici koja preseca zonu. Neki su izašli na pauzu za ručak, drugi su odlazili kući. Svi koje smo zaustavljali nerado su govorili o svom poslu, o sindikatima i nedavnim militantnim akcijama.
Evo jednog tipičnog razgovora sa Dali Kajvom, 34-vorogodišnjom radnicom u fabrici odeće.
„Gde radite?“
„U fabrici odeće.“
„Koliko zarađujete mesečno?“
„Između 140 i 150 dolara, zavisno od odeljenja u kom radim.“
„Da li je to dovoljno za život?“
„Podnošljivo je.“
„Da li ste učlanjeni u sindikat?“
„Ne.“
„Zašto?“
„Nisam čula da ovde postoji sindikat.“
„Da li je ovde opasno biti član sindikata?“
„Ne znam.“
„Da li dovodite sebe u opasnost ako govorite o tome?“
„Vrućina je, moram da idem kući.“
Predsednik Konfederacije radnika Kambodže At Torn nije iznenađen što niko ne želi da govori o sindikatima. U februaru 2012, ovde su tri žene zadobile rane iz vatrenog oružja za vreme protesta kojim je zahtevano povećanje nadnica u zoni Menheten. Incident se odigrao pred očima tajvanskih vlasnika fabrike Kaoway Sports, među čijim klijentima je i Puma. „Od tada su veoma strogi,“ kaže Torn. „Našem sindikatu ne dozvoljavaju da uđe u zonu.“
Ali sprečavanje nezavisnog organizovanja proizvodi neželjene posledice. „S vremena na vreme, situacija u zoni je veoma napeta“, kaže Torn. „Ako hoće da zatraže povišicu, radnici se udružuju i organizuju sami, bez lidera. Ako hoće nešto da postignu, čitava zona stupa u štrajk. Međutim, pošto sindikati nemaju pristup zoni, proteste nema ko da koordinira, pa su često nasilni.“
Pošto radnici imaju sve manje mogućnosti za rešavanje svojih problema, a reakcije države su sve oštrije, mnogi predviđaju da će frustriranost radnika dovesti do eksplozije. Zatvaranje radnika iza ograda to može odgoditi na neko vreme, ali ne zauvek.
Šenžen danas
Mada je Kina prvu specijalnu ekonomsku zonu otvorila tek 1980, kineske zone su najpoznatije u svetu. Danas u Kini u specijalnim ekonomskim zonama radi 40 miliona radnika – gotovo dve trećine njihovog ukupnog broja u svetu.
SEZ Šenžen na jugu Kine, uz granicu sa Hong Kongom, bila je prva takva zona u Kini. Otvorio ju je lider Komunističke partije Deng Sjaoping 1980. godine, u okviru sveobuhvatnih ekonomskih reformi koje je Kina tada započela. Jonathan Bach primećuje da se cilj ovog projekta oduvek razlikovao od ambicija drugih sličnih zona. Primarni cilj zone bilo je „uvođenje i testiranje novih ideja o tržištu, radu i kapitalu, i primena tih ideja u reformi ostatka zemlje“.
Šenžen je u početku bio relativno mali pojas zemlje izdvojen iz inače ruralnog regiona u kojem su dominirali poljoprivreda i ribarstvo. Zona se od tada proširila na više od 2.000 kvadratnih kilometara. Ukupan proizvod tog megalopolisa je jednak ili veći od proizvoda Irske ili Vijetnama. Desetine hiljada lokalnih fabrika proizvode mobilne telefone, tašne, džins i mnoge druge proizvode koji se izvoze u čitav svet.
Šenžen je 2010. proslavio 30. rođendan uz fanfare i vatromet. Kineski predsednik Hu Đintao je doputovao u grad koji je opisao kao „čudo“. Mnoge od politika koje su prvo testirane ovde, kao što su kratkoročni radni ugovori i nadnice vezane za učinak, kasnije su prenete u ostatak zemlje. Smatra se da je model specijalnih ekonomskih zona praktično pokrenuo veliku industrijalizaciju Kine i njen eksplozivni ekonomski rast.
Da bi privukla strane investitore u Šenžen, vlada je zoni dala ovlašćenja da sama određuje poreske stope i primenjuje druge podsticaje za investitore. Stranim investitorima u potrazi za jeftinim lokacijama za proizvodnju Šenžen je mogao da ponudi još nešto – neiscrpan rezervoar jeftine radne snage koju su činili milioni migranata iz ruralne Kine.
Kineski sistem registracije boravišta poznat kao hukou, uveden krajem pedesetih godina 20. veka da bi se usporila urbanizacija, strogo ograničava prava migranata. Hukou sistem vezuje pravo pristupa javnim uslugama, kao što su subvencionisana zdravstvena zaštita i obrazovanje, za prijavljeno mesto trajnog boravka. Migranti u potrazi za poslom retko uspevaju da se trajno registruju u novom mestu boravka.
Da bi se osigurao neprekinut priliv radne snage za fabrike, radnicima migrantima su izdavane privremene boravišne dozvole – pod uslovom da imaju obezbeđen posao. Pošto im je pravo boravka usko povezano sa radnim statusom, gubitak posla obično znači da se moraju vratiti tamo odakle su došli – ili rizikovati život bez ispravnih dokumenata. Anita Čan sa Australijskog nacionalnog univerziteta istraživala je hukou sistem i uporedila ga sa režimom aparthejda u Južnoj Africi.
Šefovi nekih fabrika su otkrili nove načine kontrole radnika, kao što su „sigurnosni depoziti“ ili oduzimanje ličnih dokumenata. Mnogi radnici žive tamo gde rade, u stanovima koje im obezbeđuje poslodavac, što Pun Ngai, profesor na Politehničkom univerzitetu u Hong Kongu, naziva „spavaoničkim radnim režimom“.
Devedesetih i početkom dvehiljaditih godina, Šenžen je praktično bio sinonim za sweatshop(robovsku) globalizaciju. Mnogi su izveštavali o radnicima koji provode neverovatno dugo radno vreme u nebezbednim fabrikama i proizvode slikovnice, lutke teletabija i Reebok patike. Nadnice za rad unutar zone nisu uvek nužno bile niže, ali uslovi za rad su bili ekstremno teški. Radna obaveza i neplaćeni prekovremeni rad su se podrazumevali.
Povrede na radnom mestu su bile česte među migrantima koji su pokrenuli bum u Šenženu. Huang Ming (izmišljeno ime), 60-ogodišnji radnik koji je došao u Šenžen iz Guandžoa 1997, kaže da se dve godine po dolasku povredio na radu. „Vario sam stolove i stolice. Varnica me je pogodila u oko. Imam potvrdu o tome, ali… iz kompanije su rekli ’Ako hoćeš naknadu, prvo moraš da daš otkaz’.“
Hukou sistem dodatno ograničava mogućnost radnika u fabrikama u Šenženu da se bore za svoja prava i bezbednije uslove rada, smatra Anita Čan. Ali ona ne misli da je to ikada eksplicitno navođeno kao prednost kada su zone nuđene investitorima. „Svi to znaju, nema potrebe da se naglašava. Osim toga, ne bi zvučalo dobro, jer oni su socijalisti, znate.“
Od 90-ih godina 20. veka, radni uslovi širom Kine se poboljšavaju, doduše sporo i neujednačeno. Odredbe sistema hukou su donekle „ublažene“ 2004. godine, nakon što je u gradu Handan na severu Kine u pritvoru preminuo jedan mladić sa univerzitetskom diplomom, uhapšen zato što nije imao ispravne boravišne dokumente. Ali reforma se na tome zaustavila, zaključuje Anita Čan. Hapšenja su obustavljena, „ali to nikako ne znači da migranti imaju ista prava kao lokalno stanovništvo“.
Plate su porasle, donekle i zbog politke „jednog deteta“ koja je usporila rast broja stanovnika i smanjila viškove radne snage koji su omogućili inicijalni bum proizvodnih kapaciteta u zemlji. Radnici su takođe bolje organizovani i znaju više o svojim pravima, najviše zahvaljujući neumornom radu sindikalnih aktivista.
Radnici u Šenženu suočavaju se sa novim izazovima dok grad pokušava da se transformiše u veliki tehnološki i finansijski centar. Sa rastom plata rastu i troškovi života. Nekadašnje industrijske zone sada zamenjuju blokovi poslovnih zgrada. Čitava naselja u kojima su decenijama živeli migranti danas se ruše.
Proizvodnja, naročito odeće, igračaka i obuće, seli se iz Kine u zemlje sa nižom cenom rada, kao što su Vijetnam i Bangladeš. Neki pogoni se jednostavno premeštaju u provincije u unutrašnjosti Kine gde je minimalna nadnica niža. Vesti o zatvorenim fabrikama i poslodavcima koji nisu isplatili dugovanja radnicima postale su deo svakodnevnice u Šenženu.
Problem Šenžena, smatra Bach, nije više „kako dovesti što više radnika u Šenžen“, već, „kako niskokvalifikovane radnike koji traže veće plate naterati da odu. Umesto da pruže dodatnu obuku nekvalifikovanoj radnoj snazi na najslabije plaćenim poslovima, kompanije se jednostavno sele tamo gde takve radne snage još ima. To je igra koja se danas igra u globalnoj ekonomiji: navesti države da se nadmeću između sebe. Svrha specijalnih ekonomskih zona je da državama omoguće da se na delu teritorije odreknu svojih zakonskih nadležnosti i obaveza koje imaju prema ostatku zemlje.“
Anita Čan navodi primer kompanije Foxconn, proizvođača telefona iPhone, čiji su nemilosrdni pravilnici o radu na serijskoj traci 14 radnika naveli na samoubistvo, a koja se „u potrazi za boljom ponudom stalno seli s jednog na drugo mesto u Kini“. To se može uporediti sa praksom američkih država koje se dodvoravaju investitorima nudeći povoljnije uslove za gradnju i antisindikalne zakone.
Ali kud god da odu, proizvođači ne mogu očekivati da će radnici zauvek biti jeftini i poslušni.
Kapitalistički panoptikum
Šenžen je 2000. godine ponovo postao ogledni grad – ovoga puta za tehnologije nadzora. Grad je na javnim mestima instalirao 200.000 kamera za nadzor, što je deo priprema za sprovođenje kineskog programa Zlatni štit i stvaranja ogromne baze podataka koja povezuje video snimke sa biometrijskim podacima, podacima sa mobilnih telefona i iz obaveznih nacionalnih ličnih karata.
Na ulicama Šenžena danas ima bezbroj kamera. Visoko iznad njih blješte oblakoderi osvetljeni neonskim bojama, ukrašeni logotipima kao što su KFC, McDonald’s i 7-11. To stvara utisak zlokobne korporativne utopije u kojoj je kapital slobodan i nesputan, dok su ljudi podvrgnuti strogoj kontroli.
Zvanično, kamere su postavljene da bi se suzbio kriminal. Ali Naomi Klein je još 2008. objavila da je jedna kompanija iz Šenžena razvila softver koji „omogućuje da kamere upozore policiju na neobična masovna okupljanja na bilo kojoj lokaciji u gradu“. Očigledno je da se ovaj sistem može upotrebiti da se pojača kontrola u periodima pojačanog nezadovoljstva ljudi.
Kineski radnički bilten, nevladina organizacija registrovana u Hong Kongu, zabeležila je 2014. godine više od 1.300 radnih sporova širom Kine. Već 2015. taj broj je porastao na 2.700 – uključujući i više od jednog spora dnevno u Šenženu i zonama u susednoj provinciji Guangdong. Mnogi od protesta usledili su posle zatvaranja fabrika, a radnici su optuživali šefove da im nisu isplatili otpremninu i socijalno osiguranje.
U julu 2015. više od 100 radnika iz fabrike u Šenženu koja snabdeva gigantski modni brend Uniqlo otputovalo je u Gunagdžou, prestonicu provincije Guangdong, da prenese svoje zahteve predstavnicima Komunističke partije. Rekli su da je fabrika iznenada zatvorena i preseljena, a da radnicima nisu isplaćeni dugovani iznosi. Policija iz Šenžena je upućena da pronađe radnike i vrati ih u zonu. Silom su ih ubacivali u autobuse i satima zadržali u pritvoru.
Prvog maja smo se sastali sa radnicima koji proizvode naočare za evropsko i američko tržište u ogromnoj fabrici u oblasti Longang u Šenženu. Otvorena krajem 80-ih godina, fabrika se sada zatvara jer se u toj zoni grade poslovne zgrade i skupi stanovi.
Huang Ming, 60-ogodišnji radnik koji se ovamo doselio iz zapadnog Guangdžoa, primio nas je u malom jednosobnom stanu koji deli sa sinom zaposlenim u istoj fabrici. „Svi ljudi iz naše zgrade rade tamo“, rekao je Huang, sedeći bosonog na ivici kreveta koji zauzima veći deo prostorije. Pošto se fabrika zatvara, on i mnogi drugi radnici će biti prinuđeni da se penzionišu.
Dok je Šenžen 1.0 bio projekat masovne industrijalizacije korišćenjem jeftine radne snage, Šenžen 2.0 želi da postane finansijski centar u kojem će vladati kapital. Doseljeni radnici su suvišni i za njih više nema mesta.
Kasnije smo prošetali ulicama Longanga sa Huangovim sinom Zaijem. „Teško je dobiti novi posao“, kaže on. „U ovom kraju više ne otvaraju proizvodne pogone. Fabrike se zamenjuju poslovnim zgradama.“
Kao i u ostatku grada, svuda oko nas su sigurnosne kamere – na ulicama, ispred fabrika, na raskrsnicama, kod autobuskih stanica. Verovatno nas je svakog trenutka naše šetnje snimala bar jedna kamera.
„Ne plašim se države. Boriću se za svoja prava“, kaže Zai. Kaže i da će ipak napustiti Šenžen i vratiti se u rodni Guangdžou, jer za doseljene radnike bez posla u ovom gradu više nema života: „Mnogi su već otišli.“
Pisanje ovog članka omogućio je Institut za istraživačko novinarstvo Leonard. G. Gudman.Istraživanje obavila Victoria Albert. Autori su istraživači Centra za istraživačko novinarstvo u Londonu.
Autor/ica 👤Matt Kennard i Claire Provost,
