ENG
Korona virus u našoj glavi
Autor/ica 👤Samuel Paul Veissière
Povezani članci
Zapitajte se da li biste uzeli lek koji ste kupili bez recepta kada biste bili 98 odsto sigurni da on deluje? Da li biste se usudili da stavite celu svoju ušteđevinu na jedan broj ruleta ako bi verovatnoća da ćete je izgubiti bila 98 odsto?
Korona virus ne zahteva nimalo više mozganja. Kao generički pripadnik ljudske vrste imate otprilike iste izglede da umrete od korona virusa kao da dobijete zgoditak u pomenutom kockarskom scenariju. Reč je o ukupnim stopama, što znači: ako vaše zdravstveno stanje nije vrlo loše, ako niste vrlo stari ili sasvim malo dete, verovatnoća da će vas virus ubiti mnogo je manja, to jest blizu nule.
Zašto onda tako mnogo zemalja uvodi karantin, zatvara granice, škole i fudbalske stadione zbog nečega što je manje verovatno nego da će se neko od nas udaviti tokom ove godine ili da će ga za života pogoditi grom? Zašto berza pada i zašto su masovne elektronske poruke škola i kancelarija, novinski naslovi, društveni mediji i privatni razgovori preplavljeni pričama o nečemu što je samo nova vrsta blagog do umerenog gripa?
Naš um privlače preteći naslovi sa velikim, zastrašujućim brojevima. U trenutku objave ovog teksta bilo je ukupno 80.000 poznatih slučajeva obolelih od virusa covid-19 u 40 zemalja. Drugim rečima, samo 0,0001 odsto svetskog stanovništva. Poređenja radi, tokom sezonske epidemije gripa tri do pet miliona ljudi širom sveta (0,06% stanovništva) oboli dovoljno ozbiljno da ode kod lekara, a mnogo više slučajeva ostane ispod radara. Sezonski grip svake godine odnese 290-650 hiljada života – do 0,008% stanovništva.
Da bismo shvatili punu – i vrlo realnu – moć korona virusa, potrebno je da zavirimo u zečju rupu ljudske psihologije.
Korona virus je sasvim prosto – i gotovo isključivo – moralna panika, u najdoslovnijem smislu. Ljudska tela, umovi, društva, sistemi značenja, norme i moral evoluirali su uporedo sa patogenima. Danas ne znamo ko je koga vukao u tom mračnom scenariju.
Da bismo shvatili tu čudnu dinamiku, treba da razmislimo o očiglednoj nesposobnosti pripadnika ljudske vrste da izvedu statistički korektne zaključke o stvarnom riziku u epidemiji panike koju je izazvao covid-19. Ljudska sklonost prema ignorisanju osnovne verovatnoće i gutanju zastrašujućih informacija dobro je dokumentovana. „Predubeđenje negativnosti“ spada u najmoćnije unapred programirane heurističke mehanizme: svaka informacija koja sadrži nagoveštaj potencijalne opasnosti i pretnje odmah će privući našu pažnju, lako ćemo je zapamtiti i još lakše preneti. Rečeno žargonom kulturnih epidemiologa, nagoveštaj opasnosti „lako se uči, pamti i prenosi drugima“, što znači da ima ogroman potencijal za izazivanje epidemije ideja. Ta osobina ima jasnu evolutivnu prednost: bolje je da opasnost precenimo nego da je potcenimo. U većini slučajeva takve trenutne asocijacije dobro funkcionišu. Znaci koji ukazuju na prisustvo patogena obično automatski izazivaju gađenje i tako nam pomažu da izbegnemo opasnost. S vremenom smo razvili i mogućnost da trenutno reagujemo na čitav niz vizuelnih i auditivnih znakova koji prenose informaciju o visokoj verovatnoći patogenog prisustva. Zato se grozimo prisustva miševa, pacova ili buba, kao i zvuka šmrkanja.
Poznato je, međutim, da ta mentalna heuristika ume da zastrani. Rasizam i ksenofobija, na primer, takođe pribegavaju mehanizmima otkrivanja patogenih elemenata. Jezik i metafore koje rutinski koristimo da bismo opravdali moralni gnev i strah od drugoga takođe se služe metaforama uzročnika bolesti. O nepoželjnim ljudima govorimo kao o „gamadi“; ideje drugih su nam „gadne“; strahujemo da će devojke biti „ukaljane“ a svest mladića „zaražena“ u dodiru s „bolesnim“ pojedincima i grupama. Neke studije su pokazale da su mizofobi i gadljivi ljudi obično ideološki i politički rigidniji.
Tu priča postaje komplikovanija – ili tačnije, napetija. Društvene nauke sve češće povezuju istorijski uspon društava koja se odlikuju „zategnutijim“ društvenim normama i konzervativnijim kulturama s prisustvom patogenih elemenata u životnoj sredini. Zbog toga su zapadne kulture „opuštenije“ od nezapadnih – severne geografske širine ne pogoduju tako velikom broju patogena kao tropske zone – a napredak sanitacije i primena antibiotika učinili su ih još opuštenijim. Zemlje u kojima je istorijski postojala veća količina patogenih mikroorganizama povezuju se i s manjom rodnom jednakošću i krućim rodnim ulogama.
Ali tu nije kraj iznenađenjima. Smrtonosni virusi poput malih boginja, kuge, ovčjih boginja i gripa evoluirali su u uslovima velike koncentracije ljudi, životinja, njihovih ostataka i izlučevina. Tačnije, uporedo s njima, pod novim selektivnim pritiscima na ljude, biljke i životinje koji su pripitomljavali jedni druge u doba neolita, koje je počelo pre 12.000 godina, evoluirale su zoonotičke bolesti (prvobitno životinjske, a onda prenete i na ljude). „Pripitomljavanje“ ovde označava evolucionu strategiju vrsta koje selektivno gaje druge vrste i preoblikuju njihove životne istorije za svoje potrebe. Pre milion godina, posle pripitomljavanja vatre, na primer, naši preci bili su u stanju da spale velike delove šuma i savana kako bi promenili obrasce životinjske migracije za potrebe lova. Ljudi neolita započeli su i trend selektivnog gajenja biljnih vrsta (prosa, žita, pirinča), kao i životinjskih (pasa, kamila, svinja, koza, ovaca, krava) za potrebe svoje ishrane, opstanka i održavanja energije. Dok su ljudska i životinjska populacija neolita rasle, za trpezom su im se pridruživali talasi nezvanih gostiju – pacova, miševa, vrabaca, golubova – a onda su došle buve, vaške, krpelji, mravi, muve, pčele i drugi insekti. Za njima su ubrzo pristigli i paraziti, bakterije i virusi. Antropolog James C. Scott govori o tim radikalnim transformacijama kao o „poznoneolitskim logorima za naseljavanje raznih vrsta“.
Prisetimo se da je evolucija igra brojeva: na nivou populacije, svaka vrsta teži da maksimalno uveća broj svojih jedinki tako što eksploatiše – i oblikuje po svojoj volji – slabosti drugih organizama u svojoj niši. Iz Scottove perspektive, kada se ima u vidu kulučenje ljudi vezanih za plug tokom nekoliko vekova, nije jasno ko je koga pripitomio u neolitu. Sudeći po eksponencijalnom širenju i „uspehu“ biljnih vrsta kao što su žito, kukuruz, pirinač ili marihuana, i po radikalnim promenama ljudskih aktivnosti i ljudskih tela nakon što su te vrste usvojene kao monokulture, mogli bismo se složiti s Michaelom Pollanom, koji je rekao da su nas te biljke kolonizovale. Napuštanje raznih izvora proteina i vlakana, fleksibilnih načina zadovoljavanja životnih potreba, kao i poznavanja životne sredine koje je omogućavalo životni stil lovaca-sakupljača izazvali su, u veoma kratkom evolucionom vremenu, velike psihološke promene i na razne načine naškodili ljudskom telu. Mnogi smatraju da ljudska vrsta tek treba da se oporavi od šoka izazvanog prelaskom na zemljoradnju, to jest na pogrešnu ishranu koja je dovela do smanjenja telesne visine, propadanja zuba i slabljenja kostiju, kao i do ogromnog porasta autoimunih bolesti i povećane stope umiranja od novih patogena. Po drugom, ciničnom viđenju, koje polazi od kvarenja ljudske psihologije, normi, društvenih uloga, običaja i modelâ migracije i sukoba, novi patogeni su očigledno pobedili u igri brojeva.
Ispostavlja se da je covid-19 vrlo inteligentan evolucioni protivnik. Koristeći se slabostima ljudske psihologije koje su selektivno odgajili njegovi patogeni preci, već je uspeo da nam pozatvara mnoge škole, sruši berzu, pojača društvene sukobe i ksenofobiju, promeni migracione modele, a radi i na tome da nas zatvori u homogene prostore koji pogoduju njegovom širenju. Možemo reći da je covid-19 izuzetno epidemiološki uspešan upravo zato što nije ekstremno smrtonosan. Na primer, sa stopom smrtnosti od 90% Ebola je prilično glup virus: ubija domaćina – i sebe – prebrzo da bi se dovoljno raširio i preoblikovao način života drugih vrsta u skladu sa svojim potrebama.
Samuel Paul Veissière, Psychology Today
Prevela Slavica Miletić
Autor/ica 👤Samuel Paul Veissière
