ENG
Korbinov put
Autor/ica 👤tačno.net
Povezani članci
Britanska država i njene ekonomija i kultura, njeni podeljeni identiteti i stranački sistem su u dubokoj krizi. Njeni lideri to poriču. Engleski političari tvrde da su pretnje jedinstvu države otklonjene željenim rezultatom na referendumu o nezavisnosti Škotske. Ali rezultati prošlogodišnjih opštih izbora pokazuju da oni greše. Škotska nacionalna partija (SNP) praktično ima monopol na predstavljanje Škotske u Donjem domu britanskog parlamenta, a istraživanja javnog mnjenja pokazuju da ideja o nezavisnoj Škotskoj ponovo ima neznatnu prednost. Uticaj ovakvog stanja stvari na krizu starih i novih laburista je ogroman. Prisustvujemo najdramatičnijoj promeni u britanskom stranačkom sistemu od osnivanja Laburističke partije.
Dodajmo tome sledeće činjenice: konzervativci su sa 11,3 miliona osvojenih glasova dobili 331 mesto u parlamentu; laburisti su sa 9,3 miliona glasova osvojili 232 mesta, liberaldemokrati su sa 2,4 miliona osvojenih glasova spali na 8 poslaničkih mesta, dok su Zeleni i desničarski UKIP dobili po jedno mesto, Zeleni sa nešto više od milion, a UKIP sa 3,2 miliona glasova. Izborni mehanizam koji tako besramno i otvoreno favorizuje odabrane stranke ne može se opisati kao predstavnička demokratija. Ed Miliband je podneo ostavku odmah posle poraza, a Harijet Harman, koja ga je privremeno zamenila na čelu stranke, odlučila je da ne ulazi u sukob sa torijevcima oko osnovnih načela politike štednje: znala je da bi i nova laburistička vlada posle 2015. sprovodila iste mere. Laburistička partija koja je izgubila poslednje izbore bila je konformistička i lišena vizije, partija koja je odustala od političke borbe.
Novi sistem izbora stranačkog vođstva koji je Ed Miliband uveo 2014. trebalo je da bude gest pomirenja. Pošto su ga optužili da je vodeću poziciju osvojio zahvaljujući podršci omraženih sindikata, Miliband je uveo sistem jedan član-jedan glas; svaki glasač ili simpatizer stranke, uključujući i one koji nisu članovi, ako uplate tri funte imaju pravo glasa (francuski socijalisti su na sličan način izabrali Olanda). Bio je to korak napred za demokratiju, a nova izborna pravila su podržali i laburistički poslanici u parlamentu. Većina njih je smatrala da će ulazak autsajdera samo učvrstiti status quo. Možda bi tako i bilo da su Blerovi novi laburisti uspeli da pronađu koliko toliko kredibilnog kandidata. Da bi očuvali iluziju da parlamentarno krilo laburističke stranke poštuje razlike u mišljenjima i dobru raspravu, nekoliko Blerovih sledbenika je podržalo kandidata sa minijaturne parlamentarne levice. Ista strategija je uspešno korišćena u prošlosti – poslednji put onda kada je Dejvid Miliband nominovao Dajanu Abot. Ovoga puta su računali da će kandidat levice uzeti glasove Endiju Barnamu, kandidatu koji je za njihov ukus previše otvoren za levičarske ideje, i tako osigurati prolaz za Liz Kendal ili Ivet Kuper.
Onda se na sceni pojavio Džeremi Korbin. Istina, Korbin nije najharizmatičnija figura, ali bar ga ne možete pomešati sa kandidatima koje su krojili PR stručnjaci. Učestvovao sam s njim u mnoštvu javnih nastupa u poslednjih 40 godina i u ključnim pitanjima uvek je bio dosledan. U debatama kandidata ostavljao je utisak da ga ne interesuje skupljanje poena kod publike i da ne obraća pažnju na neprijateljski stav medija. Gardijan je podržao Ivet Kuper, Miror je stao iza Endija Barnama. Apsolutno niko, pa ni sam Korbin, nije verovao da bi mogao da pobedi. Pravi cilj njegove kampanje bio je da pokaže da postoji alternativa neoliberalnom vođstvu koje je upravljalo zemljom poslednje tri decenije. I to je privuklo mlade glasače i mnoge koji su zgađeno napustili partiju u godinama Blerove i Braunove vladavine – ljude koji su Korbinovu kampanju pretvorili u društveni pokret. Njegova kampanja je proizvela masovan pokret kojim je obnovljena baza Laburističke stranke – sa gotovo 200.000 novih članova – i koji mu je doneo pobedu. Osvojio je glasova gotovo koliko svi ostali kandidati zajedno. Blerova neodmerena upozorenja („Mrzite me koliko god hoćete, ali nemojte glasati za Korbina“) i Braunove optužbe za Korbinove prijateljske odnose sa diktatorima (govorio je o Venecueli, a ne o Saudijskoj Arabiji ili Kazahstanu, državama bliskim laburističkoj eliti) doneli su mu još veću podršku. Blerovi sledbenici koji dominiraju na stranicama Gardijana – Džonatan Fridland, Poli Tojnbi i ostali – nisu imali nikakvog uticaja na ishod, uprkos očajničkim pokušajima da ocrne Korbina. Bili su dovoljno očajni da daju prostor i samom Bleru, čak dva puta, u nadi da će ga rehabilitovati. Naravno, tako su samo izgubili čitaoce, uključujući i mene.
Korbinova pobeda nije pobeda ultralevičara. Njegovi stavovi su odraz nečega što mnogi u zemlji osećaju, a što protivnici Korbina unutar stranke nikako ne uspevaju da shvate. Korbin je to sam objasnio u jednoj od TV debata: „Kao stranka moramo da se suočimo sa neprijatnom istinom. Na izbore 2015. izašli smo sa dobrim manifestom, a zapravo smo bili spremni da nastavimo sa rezanjem budžetskih troškova, da dalje smanjujemo sredstva namenjena lokalnoj samoupravi, da gasimo radna mesta, da dopuštamo da ljudi i dalje trpe zbog rezova koje sprovodimo zbog arbitrarno postavljenog roka za ostvarivanje budžetskog suficita, zbog prihvatanja jezika mera štednje. Moj stav je da se stranka mora suprotstaviti politici štednje i produbljivanja jaza između najbogatijih i najsiromašnijih u našem društvu i pripremiti se za investiranje u ekonomiju koja može ostvariti rast, umesto što prihvata politike koje se nameću zbog bankarske krize od 2008. Nije potrebno da arbitrarno postavljamo rokove, jer to znači da će teret bankarske krize umesto onih koji su je izazvali snositi najsiromašniji i najranjiviji članovi našeg društva“.
Kako bi bilo koji laburistički poslanik mogao da tvrdi drugačije? Ono što im je zaista zasmetalo bio je njegov odnos prema privatnom sektoru. Na konferenciji Laburističke stranke 1996, Džonu Preskotu je bilo dozvoljeno da zatraži renacionalizaciju železnice, ali posle Blerove pobede naredne godine, ta tema više nije otvarana. Do danas.
Kada sam ga pitao kada je prvi put pomislio da bi možda ipak mogao da pobedi, Korbinov odgovor je bio tipičan za aktivistu kakav je on do danas ostao: „Bilo je to u Notingamu u poslednjim sedmicama kampanje… Znaš kakav je Notingam. Ako se pojavi 50-60 ljudi, kažemo da je poseta bila dobra. Došlo je njih 400, a napolju je još bilo onih koji nisu uspeli da uđu. Tada sam pomislio da bismo mogli da pobedimo”. Dolazilo ih je sve više i više, što je pokazalo da je Korbin u stanju da mobiliše i inspiriše veliki broj ljudi, te da je podrška za ostale kandidate, osim podrške u medijima, zanemariva.
Njegova pobeda je oživela englesku politiku. Užasnuti protivnici iz redova laburističkih poslanika odmah su počeli da kuju zaveru za Korbinovo rušenje. Lord Mandelson nas je obavestio da laburisti u parlamentu neće odmah rušiti svog lidera: „Ne bi bilo u u redu“, pisao je, „insistirati na tom pitanju unutar stranke pre nego što šira javnost donese konačni sud“. Ozlojeđen demokratskim udarom unutar stranke koju je oblikovao prema sosptvenom liku, Bler je izjavio da laburisti ne mogu dobiti izbore ukoliko se Korbin ne skloni. Braun je ostao relativno uzdržan, možda zato što je bio zauzet pregovorima o privatnim finansijskim projektima sa investicionom firmom Pimco (Ben Bernanke i bivši predsednik ECB-a Žan Klod Triše takođe su članovi njenog „globalnog savetodavnog odbora“). U isto vreme, njegov uvaženi bivši ministar finansija lord Darling počeo je da radi za banku Morgan Stanley na Volstritu. To mora da je razveselilo Blera, koji je bio savetnik J. P. Morgana još od 2008. Novi laburisti su se konačno ponovo okupili u zemlji slobode. Svi oni propisi kojima su sužaveli nadležnosti države doneli su plodove. Praktično svaki viši član Blerovog i Braunovog kabineta završio je u nekoj od korporacija koje su imale koristi od njihovih politika. Na primer, bivši ministar zdravlja Alan Milburn nalazi se na platnom spisku nekoliko kompanija koje nude privatne zdravstvene usluge, a trenutno radi za Kamerona kao šef Komisije za društvenu mobilnost i siromašnu decu.
Establišment je odlučio da u kampanji protiv Korbina upotrebi šefa generalštaba ser Nikolasa Hotona. U intervjuu koji je dao Endrjuu Maru 8. novembra 2015. on je potvrdio da je vojska nezadovoljna zbog Korbinovog unilateralizma koji ugrožava „kredibilnost politike odvraćanja“. U istoj emisiji, Maria Igl, laburistička poslanica koja je kao ministarka odbrane u senci imala mesto u prvim klupama parlamenta, praktično je potvrdila Maru da se slaže sa generalom. A to je bio samo jedan dan u kampanji protiv Korbina. Sandej Tajms je pre toga objavio intervju sa „aktivnim generalom na visokoj poziciji“. „Pripadnici armije su veoma uznemireni“, navodno je rekao general, od same pomisli da bi Korbin mogao da formira vladu. „Videli biste… generali bi se direktno i javno sukobili sa Korbinom oko… nuklearnog programa Trajdent, povlačenja iz NATO-a i eventualnih planova za redukovanje i slabljenje oružanih snaga… Došlo bi do masovnih ostavki na svim nivoima… što bi praktično značilo pobunu. Ne možete bezbednost zemlje poveriti tamo nekom odmetniku“. Činjenica da su izostale bilo kakve reakcije na takav pokušaj mešanja vojske u politiku najviše govori o tome koliko nisko se srozala britanska politička kultura. Kada je Korbin pokušao da se požali, bivša torijevska uzdanica Ken Klark je odgovorio da vojska ne polaže račune parlamentu, već kraljici. Bilo šta, samo ne Korbin – makar i banana monarhija.
Kameron je u decembru zatražio odobrenje parlamenta za slanje britanskih aviona u akcije protiv Islamske države u Siriji. Iz njegove perspektive, mogući koristan efekat očekivanog pozitivnog ishoda glasanja bilo je dodatno otežavanje Korbinove pozicije kao lidera stranke. Pošto mu je Maria Igl zabila nož u leđa, Hilari Ben se spremio da ga napadne spreda. Njegov podli govor – u koji je umešao Hitlera i Španski građanski rat – ovacijama su ispratili torijevci i tvrdokorni Blerovi sledbenici u parlamentu. (Šteta što dvosatna polemika o ratu u Iraku između Hilarija Bena i njegovog oca nije snimljena, transkribovana i objavljena u štampanim dnevnicima Tonija Bena – mada je Toni često pričao o tome sa prijateljima.) Ali ni to nije srušilo Korbina. Na insistiranje najbližih saradnika, lider laburista je – po mom mišljenju pogrešno – dopustio da se poslanici nezavisno izjašnjavaju. (Džon Mekdonel, ministar finansija u senci, tvrdio je da je to „pitanje savesti“.) Na kraju se 66 laburističkih poslanika pridružilo torijevcima i glasalo za bombardovanje meta u Siriji. Neki od njih su prisustvovali prezentacijama ministarstva odbrane koje su bile napravljene da ih uvere da neće biti kolateralnih žrtava. Ali većina laburističkih poslanika je podržala Korbina i glasala protiv. Frustrirani mediji su to pokušali da pripišu „pritiscima“ koje je na poslanike vršila organizacija Zaustavimo rat, u kojoj je Korbin zamenio pokojnog Tonija Bena na mestu predsedavajućeg. Otvorena sezona medijskog lova na antiratne aktiviste potrajala je čitavu sedmicu. Jedan od rezultata je to što su se Zeleni uplašili, pa se bivša liderka stranke Karolin Lukas povukla iz saveta organizacije. Da li je to zaista bila njena odluka ili ideja nesposobne Natali Benet koja je strahovala da će Korbin odvući previše simpatizera Zelenih? Korbin nije ni trepnuo: na večeri organizovanoj za prikupljanje sredstava za organizaciju rekao je okupljenima da je ponosan na sve što je organizacija postigla od vremena rata u Avganistanu i da mu je čast što joj predsedava.
Kasnije iste sedmice, vanredni izbori u Oldamu, u medijima najavljeni kao još jedna dolazeća katastrofa za Korbina (Džordž Iton je u Nju Stejtsmenu tvrdio da je od „insajdera“ saznao da „poraz uopšte nije nemoguć“), završili su se ubedljivom pobedom. Korbinovi neprijatelji su se našli u defanzivi. Rekonstrukcijom kabineta u senci početkom nove godine sklonjeni su Maria Igl i još nekolicina, ali Ben je ostao, što pokazuje s kakvim političkim otporima se Korbin nosi. Pokušaji promene odnosa snaga u kabinetu u senci dočekivani su pretnjama masovnim ostavkama. Koliko dugo parlamentarni laburisti mogu voditi rat sa sopstvenim liderom? Izvesno je da Korbin neće popustiti pod pritiskom i da neće odustati. Napadači će iskoristiti sva sredstva da ostvare svoj cilj. Loši rezultati na lokalnim izborima u maju? Kriv je Korbin. Sadik Kan, kandidat laburista za mesto gradonačelnika Londona, naglašava da je otvoren za saradnju sa svetom biznisa – verovatno više nego kandidat konzervativaca Zak Goldsmit koji, budući da je već bogat, ne mora da se dodvorava udruženju poslodavaca. Ako pobedi, Kan će biti proglašen za novog kandidata za lidera stranke. Ako izgubi, to će, naravno, biti Korbinova krivica. Što se tiče izbora za škotski parlament, ispitivanja javnog mnjenja ukazuju na ubedljivu pobedu SNP-a. Korbinova krivica? Naravno. Zombiji koji vode laburističku stranku u Škotskoj pripremili su katastrofu 2015, najteži poraz u istoriji Laburističke stranke. Ali kada izgube na sledećim izborima, krivica će se pripisati Korbinu.
Mada ne postoji mehanizam koji bi laburističkim poslanicima omogućio da glasanjem o poverenju smene lidera stranke, nema sumnje da bi Korbin u takvoj situaciji ponovo raspisao izbore. Da li bi morao iznova da traži podršku poslanika ili bi kao već izabrani lider mogao automatski da se kandiduje? To je nejasno i o tome bi verovatno morao da se izjasni upravni odbor stranke, verovatno u Korbinovu korist. Promena pravila bi morala da se ratifikuje na konferenciji Laburističke stranke. S obzirom na popularnost kod članstva, Korbin bi verovatno i tu pobedio. Šta onda? Izdvajanje zasebne frakcije Blerovih poklonika, u maniru Socijaldemokratske stranke? Ta stranka je nekada u svojim redovima imala više poznatih i inteligentnih socijaldemokrata – Roj Dženkins, Širli Vilijams, Dejvid Oven, Piter Dženkins i Poli Tojnbi – ali je osakaćena izbornim sistemom. Da ne bi sasvim nestala morala je da pristane na političku transplantaciju i spajanje sa liberalima. Eksperiment se katastrofalno završio 2015. Ako bi i sami pokušali nešto slično, Blerovi sledbenici bi prošli mnogo gore, čak i ako bi neko od njih pristao da ustupi svoje sigurno mesto Dejvidu Milibandu.
***
Dok se raspoloženje u Škotskoj pomeralo ulevo, politički centar u Engleskoj je od osamdesetih godina otišao toliko udesno da čak i Korbinov i Mekdonelov ekonomski program, koji nije naročito radikalan – sve što traži na domaćem frontu je nešto malo socijaldemokratije, da bi se ojačala socijalna država, i umerene fiskalne manipualcije distribucijom dohotka – predstavlja potpuni raskid sa konsenzusom koji su ustanovili Margaret Tačer, Bler/Braun i Kameron. Mišljenja i navike koji su dominirali našom kulturom gotovo četiri decenije – privatno je bolje od javnog, pojedinac je važniji od društva, bogati su privlačniji od siromašnih, simbioza krupnog kapitala i sitne politike – ispostavljaju se kao ozbiljna prepreka napretku. Mnogi koji kritikuju Korbinovu „nepodobnost“ ne usuđuju se da izvuku zaključak da u sadašnjoj situaciji nema prostora ni za kakvu progresivnu alternativu. Dogmatska energičnost sa kojom EU i Trojka suzbijaju svaki pokušaj levice da otkloni postavljene prepreke doprinela je jačanju desnice u Francuskoj, Holandiji i sada Nemačkoj. Takođe je dovela na vlast izrazito desničarske vlade u Mađarskoj, Poljskoj, Slovačkoj i Hrvatskoj. To je jednim delom posledica odbijanja da se toleriše čak i najmanja mera socijaldemokratije.
Stvaranje Momentuma, pokreta koji se opisuje kao „mreža ljudi i organizacija koji žele da održe energiju i entuzijazam Korbinove kampanje“, ujedinilo je dugo uspavane sledbenike Tonija Bena među laburistima i mlade aktiviste koje je privukla Korbinova liderska kampanja. Korbin se hvali da samo u njegovoj izbornoj jedinici Laburistička stranka ima 3.300 članova i 2.000 simpatizera – ukupno više od 5.000 ljudi u jedinici gde za laburiste glasa njih 30.000. Svaki šesti glasač Laburističke stranke je i njen član. To je zapanjujuća brojka, ali stanje u drugim jedinicama nije takvo. Pokret kao što je Momentum mogao bi da proširi podršku delovanjem unutar aktuelnih kampanja protiv rata i protiv mera štednje, kroz registraciju glasača, podsticanjem mladih da se angažuju u politici, redovnim polemikama sa zagovornicima suprotnih stavova (ne samo na društvenim mrežama) itd. Jedino pokret sličan onom koji ga je doveo na čelo stranke može ga odvesti i u Dauninig Strit. Utisak koji je primer Škotske proizveo u Engleskoj ne sme se potceniti. Čak i najveći medijski cinici bili su zapanjeni stepenom politizacije u diskusijama i debatama koje su se pred referendum u Škotskoj vodile na svakom koraku. Desetine hiljada onih koji su izašli da podrže Korbinovu Laburističku stranku ne razlikuju se mnogo od ljudi koji su se pokrenuli da podrže SNP. Pripadnici SNP-a u parlamentu u Vestminsteru podržavaju laburističku levicu u mnogim pitanjima i nema sumnje da će tako biti i kada torijevci u aprilu pred Donji dom ponovo iznesu predlog za obnavljanje Trajdenta, što će njihovim saveznicima u Laburističkoj stranci pružiti još jednu priliku da destabilizuju Korbina.
Velika većina u Škotskoj podržava uklanjanje nukelarnih projektila sa škotskih obala. U ostatku Britanije mišljenja su podeljena i variraju u zavisnosti od formulacije pitanja. Nekoliko penzionisanih generala su osporavali isplativost Trajdenta, a čak je i Bler u memoarima priznao da su u pogledu odnosa cene i koristi (31 milijarda funti, uz 10 milijardi u rezervi za održavanje i procenjene troškove za ukupan životni vek od 180 milijardi funti) „zdrav razum i praktičnost“ nalagali da se od projekta odustane. On se tome usprotivio jer bi to „previše degradiralo status koji imamo kao nacija“. Drugih razloga nije bilo. Trajdent je Britaniji bio potreban kao simbol – i kao sredstvo da ostane jedan korak ispred ili iza Nemačke, zavisno od toga s koje strane se stvar posmatra. Oni koji sanjaju o britanskom prstu na nuklearnom obaraču žive u svetu mašte: taj prst će uvek biti američki. Zato je ideja o kojoj se nedavno raspravljalo u vezi sa EU i brexitom, ideja da bi Donji dom trebalo da izglasa deklaraciju kojom se potvrđuje suverenitet Britanije, silno zabavila strane komentatore. Svi znaju da je Britanija vazalna zemlja od 1956. Brexit (koji podržavam iz dobrih socijalitičkih razloga) neće povratiti njen suverenitet. Jedina zaista suverena zemlja u zapadnom svetu je Amerika. Ovde treba napomenuti da je SNP za članstvo u NATO-u. Kao što je bila i Siriza u neka bolja vremena. Tako se izjašnjava i Podemos, pa je jedan od njihovih lidera nedavno izjavio da bi NATO mogao da doprinese demokratizaciji španske vojske. Ali svako ima pravo na svoje iluzije.
Korbinov radikalizam nije toliko u onome šta predlaže na domaćem frontu – jer to isto predlažu mnogi ekonomisti i drugi, uključujući i Bernija Sandersa, deklarisanog demokratskog socijalistu – već u njegovoj nameri da se meša u spoljnu politiku. Korbinova kritika apsurdno visokih troškova za vojsku nije daleko od kritika koje istaknuti američki ekonomisti upućuju sopstvenoj administraciji. Džozef Štiglic (Korbinov savetnik za ekonomiju) i Linda Bilms tvrde da trošak od 8 triliona dolara, koliko je Amerika potrošila na ratove od 2003. ozbiljno ugrožava dobrobit te zemlje. „Trilion dolara je“, komentarišu oni, dovoljno je da se sagradi 8 miliona kuća, da se plati 15 miliona dodatnih nastavnika za državne škole za jednu godinu, da se 120 miliona dece uključi u jednogodišnji program pripreme za polazak u školu, da se 530 miliona dece zdravstveno osigura za jednu godinu ili da se plate školarine za 43 miliona studenata za četvorogodišnje studije na državnim univerzitetima. Sad pomnožite te brojke sa tri“.
Neki od američkih istoričara i analitičara realističke škole ne ustežu se da kritikuju spoljnu politiku svoje zemlje. (Nedavni Trampov napad na Buša povodom Iraka im dosta duguje.) Džonu Miršajmeru u Čikagu, Stivenu Voltu na Harvardu, Bariju Posenu na MIT-u i Kristoferu Lejnu u Teksasu sada se pridružio i bivši američki general sa četiri zvezdice, Endrju Basevič. Njihovo mišljenje nastavlja da evoluira. U Američkoj imperiji Basevič osporava nekadašnje realističko tumačenje da je hladnoratovska politika SAD bila samo odbrambena reakcija na sovjetske ambicije i tvrdi da je produbljivanje sukoba četrdesetih godina bilo deo pokušaja uspostavljanja globalne hegemonije. Kada nešto slično kažu Korbin i njegovi saradnici, optužuju ih za antiamerikanizam, ekstremizam, ugrožavanje bezbednosti zemlje itd. Korbin je već dugo neprijateljski nastrojen prema NATO-u i EU u njihovom sadašnjem obliku, a njegovi stavovi o tome toliko su strani laburistima koji danas sede u parlamentu da su zasad gurnuti pod tepih.
U godinama vladavine Blera/Brauna Laburistička stranka se odučila od socijaldemokratije Kroslandovog tipa, da ne govorimo o bilo čemu što bi ličilo na klasične modele ranog socijalizma. Korbin zna da je za stranku presudno važno da se ponovo nauči socijaldemokratiji. Ne tako davno to je izgledalo kao beznadežan projekat. Sada, začudo, šansa postoji. Statističkim podacima o globalnoj nejednakosti očajnički je potreban neko ko će ih predstaviti na način koji kod ljudi izaziva bes, pokreće ih i inspiriše. Ako Korbinu to pođe za rukom, bićemo svedoci velikog preokreta u engleskoj politici.
Preveo Đorđe Tomić
Autor/ica 👤tačno.net
