ENG
Korbin danas
Autor/ica 👤Lora Finlayson,
Povezani članci
Većina komentatora se slaže u oceni da je dolazak Džeremija Korbina na čelo Laburističke partije izuzetan događaj, ali ga različito tumače. Za Korbinove protivnike, izuzetno je to što je predstavnik tvrde levice – frakcije skrajnute tokom 80-ih godina prošlog veka – uspeo da preuzme i transformiše partiju uz pomoć kompjuterski pismenih ali politički neiskusnih mladih ljudi (i šačice matorih trockista). Antikorbinisti smatraju da je Korbinovom pobedom ugrožen sam identitet Laburističke partije građen decenijama i plaćen brojnim gorkim iskustvima.
Isti elementi se pojavljuju i u prokorbinovskoj priči o njegovoj pobedi. Po ovom tumačenju Korbin ne bi došao na čelo laburista bez pomoći društvenih medija (mada njegovi protivnici preteruju kada tvrde da bez ove korisne alatke savremenog aktivizma njegova pobeda ne bi bila moguća). Laburistička partija je zaista doživela preobražaj duplirajući svoje članstvo na skoro milion članova zahvaljujući Korbinovom neustrašivom i ubedljivom otporu merama štednje i neoliberalizmu uopšte. Ali postoji značajna razlika između ove dve verzije priče: po prvoj korbinizam je dramatična devijacija u istoriji Laburističke partije, a po drugoj dramatični povratak njenim pravim vrednostima.
Neslaganje oko pravog identiteta Laburističke partije ima više veze sa suprotstavljenim idealima današnjice nego sa oprečnim analizama partijske istorije. Korbinizam kao drugi talas strane invazije, kako ga vide Korbinovi kritičari, predstavlja iskrivljenu sliku istorije. Korbinova politika pripada tradiciji ugrađenoj u same temelje ove partije (što se ne nikako ne može reći za politiku Tonija Blera). Onima koji zastupaju ovo stanovište bi bilo bolje da otvoreno kažu šta zaista misle – da je Laburistička partija konačno dostigla svoj savršeni oblik tek 90-ih godina prošlog veka pod Blerovim vođstvom. Ali i tvrdnja da je korbinistička politika među laburistima bila dominantna struja pre Blerovog dolaska na čelo partije takođe daje iskrivljenu sliku stvari. Socijaldemokratske vrednosti za koje se on zalaže – jaka socijalna država, javno vlasništvo i jačanje javnih servisa – u punoj meri su bile ostvarene pod Atlijevom administracijom posle Drugog svetskog rata.
Drugim rečima, Korbin je možda atipičan, ali njegova gledišta nisu izuzetak u istoriji Laburističke partije. On sasvim očigledno nije revolucionar – štagod o tome pisali tabloidi – i može se nazvati „radikalom“ samo u vrlo specifičnom smislu te reči. Iako je tačno da njegova politika potiče iz benovske „tvrde levice“, ovu tradiciju – koju karakteriše posvećenost raspodeli bogatstva i kejnzijanskoj ekonomiji, kao i uzdržana podrška radničkoj kontroli nad industrijom i duboki skepticizam prema Evropskoj uniji – ne treba brkati sa „ekstremnom levicom“. Ovi termini se često koriste kao sinonimi kada se opisuju Korbin i korbinizam, ali „ekstremna levica“ zapravo bolje odgovara vanparlamentarnim grupama i pokretima posvećenim revolucionarnom zbacivanju kapitalizma. Korbin ne predlaže odbacivanje kapitalizma, revolucionarnim ili bilo kojim drugim sredstvima. On ne predlaže čak ni radikalnu preraspodelu bogatstva. Ono što on u ovom trenutku predlaže je, po merilima benovske levice iz 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, relativno skromno. Po ekonomisti Džejmsu Medveju, ekonomski predlozi izneti u laburističkom manifestu iz 2017. mnogo su konzervativniji od predloga koje je 1983. izneo SDP – disidentska partija nastala izdvajanjem desnog krila laburista. Korbinovi laburisti predlažu između ostalog i besplatne vrtiće i ukidanje školarina za fakultete, čime bi se preokrenule mere štednje uvedene od strane konzervativaca i liberalnih demokrata. Laburisti predlažu da se sredstva za ove rashode obezbede povećanjem poreza za 5 posto najbogatijih – mada ni sa tim povećanjem ovi porezi neće prići ni blizu nivoa na kojem su bili pre Margaret Tačer – i povećanjem poreza za korporacije sa 19 na 26 posto. Poređenja radi, najniža stopa ovog poreza u vreme vladavine Margaret Tačer bila je 34 procenta. Korbin ne pokušava da nas vrati u 70-e godine prošlog veka – bar ne još uvek.
Naravno, kontekst i smer putovanja jednako su značajni kao i detalji konkretnih politika – u suprotnom bi iz prethodno navedenih činjenica sledilo da je Tačer bila veća levičarka od Korbina. Politike ili političke pozicije, koje u slučaju da su samo nastavak zatečenog stanja ne bi bile viđene kao radikalna intervencija, u drugačijem kontekstu mogu postati upravo to. U izvesnom smislu, besplatno univerzitetsko obrazovanje nije radikalna politika; ono je u našoj zemlji donedavno bilo norma (kao što je to još uvek slučaj u mnogim evropskim zemljama). Ali pozivati na njegovo ponovno uvođenje u današnjoj Britaniji znači dovesti u pitanje već duboko ukorenjen model obrazovanja kao privatnog pre nego javnog dobra i studenata kao individualnih potrošača i preduzetnika koji pozajmljuju novac kako bi ga uložili u svoj „ljudski kapital“.
Značaj korbinizma ima manje veze sa samim Korbinom i njegovom politikom, a mnogo više sa onim što nam otkriva o političkom sistemu u kojem živimo, dodatno šireći već rastući jaz između stvarnosti tog sistema i narativa koji on priča o sebi samom. Taj narativ nam govori da živimo u razumno otvorenoj i funkcionalnoj demokratiji, čije političke odluke odražavaju volju građana, kakva god ona bila. Uveravaju nas da ovaj sistem – za razliku od totalitarnih društava – dopušta politički protest i neslaganje, te da nedostatak zastupnika pozicija koje su levlje od onih trenutno dostupnih odražava nedostatak prave želje za takvim pozicijama: ljudi prosto neće da glasaju za levicu. Jedna varijanta ove priče kaže da je to zato što su ljudi shvatili da leve politike ne funkcionišu. Druga kaže da je to zato što su ljudi previše iracionalni i skloni predrasudama da bi uvideli prednosti pravednijeg i saosećajnijeg društva. U svakom slučaju, poruka je glasila da je ovo najbolji od svih mogućih svetova – čak iako je za mnoge „ovo“ bilo sve teže za podneti. Onda je 2008. došla finansijska kriza i pokazala nam da stvari mogu biti mnogo gore. A zatim se, nakon talasa protestnih pokreta protiv mera štednje koji su zapljusnuli Evropu i Ameriku, desilo nešto sasvim neočekivano: levičarski kandidat je uspeo da skupi dovoljno nominacija da se kandiduje za lidera laburista i ubedljivo je pobedio.
Događaji iz ove kampanje i Korbinov mandat obeležen stalnim borbama – čistkama, pokušajem puča, medijskim blaćenjem – pokazali su (ili potvrdili) meru u kojoj je samoproklamovani politički „centar“ otklizao udesno, pritom sužavajući spektar politički mogućeg. Korbinov levi reformizam je veoma umeren u poređenju sa standardima ranijih generacija i mnogih drugih evropskih zemalja, pa čak i u poređenju sa rezultatima anketa sprovedenih u Britaniji, koji uporno pokazuju većinsku podršku za u potpunosti državni sistem zdravstvene zaštite, nacionalizaciju železnice i javno-komunalnih preduzeća, kao i za ukidanje školarina. Ali ovaj umereni program je očigledno neprihvatljiv za britanski politički establišment. Njemu pripada većina laburističkih poslanika, kao i većina novinara koji sebe opisuju kao „liberalne“ ili „sklone levici“, među kojima mnogi i dalje ostaju verni tržišnom modelu nasleđenom od Margaret Tačer i Tonija Blera.
Takođe, korbinizam je raskrinkao blef onih koji tvrde da je skorašnja homogenost britanske politike prosto odraz javnog konsenzusa. Postalo je jasno da su ljudi ne samo spremni da glasaju za levu alternativu, već i da plate da bi za nju glasali (pridružujući se Laburističkoj partiji) i voljni da se mobilišu kako bi podržali šansu da za nju glasaju. Zatvarajući oči pred stvarnošću, Korbinovi kritičari su od početka tvrdili da on ne može da pobedi i na toj tezi su nastavili da insistiraju sve do izbora u junu 2017. na kojima su laburisti ostvarili najveći rast od 1945. Iako neki uspeh laburista pripisuju slaboj kampanji torijevaca, teza da Korbin ne može da pobedi sada je van mode. Ali mogućnost njegove pobede ili stavovi javnosti nikada nisu bili pravi problem za Korbinove kritičare. Oni sami, a ne biračko telo, nisu bili spremni da tolerišu bilo kakav ozbiljan izazov za politički status quo, koji je ekstreman po istim standardima po kojima je korbinizam umeren. Neoliberalni karakter ovog status quoa ne održava javni konsenzus i to već dugo nije slučaj: na primer, nijedna anketa sprovedena još od sredine 80-ih nije pokazala popularnu podršku privatizaciji javnog sektora.
***
Po svemu sudeći, Korbin danas ima jaču poziciju nego ikada pre. Pa ipak napadi se nastavljaju, a predvode ih neki laburistički poslanici u kombinaciji i povremenoj koordinaciji sa medijima, čiji je sukob sa Korbinom bivši predsednik BBC Trusta Majkl Lajons opisao kao „prilično neobičan“. Najomiljenija – a možda i najupornija – od mnogih linija napada je optužba za antisemitizam.
Niko dosada nije uspeo da ponudi nijedan dokaz da je antisemitizam prisutniji u Laburističkoj partiji nego bilo gde drugde u britanskom društvu (na primer u Konzervativnoj partiji), niti da je njegova rasprostranjenost među laburistima porasla otkad je Korbin došao na njihovo čelo. Spor se zapravo tiče Korbinovih stanovišta o Izraelu i Palestini – koja, opet, imaju široku podršku u javnosti. Oni koji iznose ovu optužbu pretvaraju se da poštuju jasnu razliku između antisemitizma i kritikovanja države Izrael, ali zapravo je uporno zamagljuju.
Nedavni debakl oko smernica za Međunarodni dan sećanja na Holokaust (IHRA) je dobra ilustracija. Pored nesporne definicije antisemitizma (odavno usvojene od strane Laburističke partije), IHRA nudi i niz „primera“ antisemitizma u praksi, među kojima se nalaze i poređenje izraelskih mera sa merama koje su sporovodili nacisti, kao i „primena dvostrukih aršina kojima se od države Izrael zahteva ponašanje koje se ne očekuje niti zahteva od bilo koje druge države“.
Argument da je antisemitski primenjivati „dvostruke aršine“ na Izrael često se koristi kako bi se kritika ove zemlje žigosala kao rasistička, navodno zato što se takvom kritikom Izrael izdvaja kao meta kritike, uprkos tome što i mnoge druge zemlje krše ljudska prava. Međutim, postoje vrlo dobri razlozi za ovo izdvajanje Izraela, recimo duboko saučesništvo zapadnih liberalnih demokratija u nasilju koje sprovodi ova država. Ovaj razlog je naročito značajan u Britaniji, koja je bila umešana u sve što se danas događa u Izraelu i Palestini, kao i šire gledano na Bliskom istoku. Upravo je Britanija držala Palestinu pod okupacijom u periodu između Balfurove deklaracije i osnivanja države Izrael, nadgledajući i pomažući stvaranje jevrejskih naseobina. Međutim, Palestina je simptomatično odsutna iz sporadičnih razgovora o „izlaženju na kraj“ sa našim imperijalnim nasleđem.
Zabrana poređenja sa nacističkim režimom se takođe pokazala kao korisno oružje za one koji žele da zaštite Izrael i nanesu štetu Korbinu. Dok je Izrael dovršavao svoju tranziciju iz de facto u de jure državu aparthejda, ozakonjujući ekskluzivno jevrejske naseobine, pažnja britanskih medija je opet bila usmerena na Korbina i Laburističku partiju. Ovaj put optužba je tvrdila da je Korbin 2010. prisustvovao događaju na kojem je neko izneo ovo zabranjeno poređenje i da je stoga i on antisemita jer se našao u takvom društvu. Činjenica da je taj „neko“ bio Hajo Majer, Jevrejin koji je preživeo Aušvic, i koji je video sličnost između načina na koji je bio tretiran u Aušvicu i načina na koji se danas u Izraelu tretiraju Palestinci, nije smetala ovim kritičarima.
Korbin neće zadovoljiti svoje kritičare popuštanjem ili izvinjavanjem. Oni koji ga optužuju – i koji će se zadovoljiti samo njegovim uklanjanjem sa scene – ne govore u ime svih britanskih Jevreja, koji i sami sve više kritikuju postupke izraelske države. „Jevrejski glas“ ne treba prosto poistovećivati sa proizraelskim glasom, niti ga treba tretirati kao nepromenljiv.
Ako put kojim se Korbin zaputio bude ponovo zatvoren, to će dovesti do dve predvidive posledice. Prva je da će gnev i nezadovoljstvo ljudi pronaći novi ventil. Dok je uporno ukazivanje na rasističko i desničarsko javno mnjenje bilo zgodno sredstvo za odbranu status quoa, od obrnute fantazije o Britancima kao socijalistima i svecima nema nikakve koristi. Potreba za Korbinovom vizijom saosećajnijeg i kooperativnijeg društva postoji naporedo sa suprotnom tendencijom koja se poslednjih godina brižljivo uzgajala: sumnjičavošću prema strancima i komšijama, stvaranjem žrtvenih jaraca od najranjivijih grupa, resantimanom i željom da se dominira nad drugima. Ova tendencija je bila najeksplicitnije izražena tokom kampanje za brexit, a rezultati referenduma dodatno su je ojačali. (Nema potrebe birati između interpretacije brexita kao protesta protiv neoliberalnog političkog establišmenta sa jedne strane, i kao izraza neobaveštenosti i rasizma: on je bio i jedno i drugo). Islamofobna osećanja i sa njima povezani napadi su u porastu, legitimizovani od strane medija koji već godinama normalizuju ekstremno desničarsku retoriku. Boris Džonson – koji potpiruje islamofobna osećanja brižljivo formulisanim komentarima o ženama u burkama i bombaškim prslucima – predstavlja pretnju koju ne treba potcenjivati. A ima i mnogo gorih od Borisa.
Druga predvidiva posledica poraza korbinizma je u tome da će svi ostaci ranijih laburističkih dostignuća biti razoreni. Kombinacija ekonomskih posledica brexita i još nekoliko godina prepuštenosti na milost i nemilost torijevcima ili laburističkim „umerenjacima“ značiće sigurnu smrt za Nacionalnu zdravstvenu službu (čak i da nije bilo brexita, zdravstvena služba bi bila osuđena na umiranje, samo malo sporije). U ovom kontekstu, napadi na Korbinovo vođstvo su napadi na sve one čiji životi sasvim bukvalno zavise od raskida sa dosadašnjom politikom.
Ono što više nije moguće je povratak na uobičajenu politiku. Oni koji tvrde suprotno su ili nesposobni da uvide razmere nezadovoljstva ljudi ili da razumeju njegove uzroke: oni bi radije da okrive „populiste“ ili distorziju medijskih „eho-soba“. Sa ove tačke gledišta, razlozi Korbinove privlačnosti i njegovog uspeha podjednako su misteriozni: mora da je u pitanju rezultat rada infiltratora, nostalgije ili prolazne omladinske mode. „Demokratija“ se mora odbraniti, ali se ideja da bi laburistički kandidati trebalo da polažu račune članovima svoje partijske baze kroz obavezni proces reizbora proglašava „totalitarnom“. Po ovoj logici, referendum o brexitu treba ponoviti jer je demokratija tu omanula, ali decenije neoliberalnih reformi, sprovedene protivno volji građana, ostaju u granicama legitimnog i podnošljivog.
Čemu se možemo nadati ako Korbin pobedi na izborima i formira vladu? Često se govori da to neće biti kraj njegovih problema. Ali pitanje čemu se možemo nadati nakon Korbinove pobede zavisi od odgovora na jedno fundamentalnije pitanje. Ako smatrate da se kapitalizam može regulisati tako da omogući pristojan život za sve ljude, onda je to ono čemu bi se trebalo nadati i zahtevati od buduće Korbinove vlade. U suprotnom, nadu treba usmeriti ka radikalnoj transformaciji društva. Možda ni iz jedne od ovih perspektiva nema puno osnova za nadu. Ali u neposrednom, praktičnom smislu to nije naročito bitno, jer – da parafraziramo omiljeni desničarski slogan – šta je danas alternativa korbinizmu?
Autor/ica 👤Lora Finlayson,
