Koliko poznajemo Ameriku

Povezani članci

• Filipini: Broj poginulih u naletu tajfuna porastao na 1.833
• Zlatna groznica u Australiji
• Britanski parlament sinoć je odbio Brexit bez sporazuma
• U Francuskoj povećan rasizam, anttisemitizam i islamofobija
• Povlači se papa Benedikt XVI
• Dvanaest humanitaraca poginulo u bombardiranju Alepa

Kada sam prvi put otišla na večeru kod moje drugarice Sherry, ugledala sam rupe od metaka na njenim belim kuhinjskim ormarićima. Sherry mi je bila nova drugarica, u stvari jedina, jer sam tek bila stigla u Majami. Njena majka je videla šta gledam i objasnila mi: „Tu se Shane upucao“. Shane je bio Sherryin rođak. Njenu majku je najviše pogodilo to što se upucao pištoljem njenog muža. Bila sam suviše pristojna da bih pitala da li je Shane izvršio samoubistvo ili je stradao nesrećnim slučajem. Imao je 16 godina.

Čim nam se pridružio, Sherryn tata mi je pokazao svoju ogromnu zbirku pušaka. Komad po komad. Ćutala sam i klimala glavom, jer nisam znala šta da kažem. Imala sam 21 godinu i doselila sam se u Majami jer sam mislila da je Njujork suviše opasan (da, znam – sada znam). Svaki momak sa kojim sam izlazila u Majamiju davao mi je svoj pištolj da ga nosim u torbi dok smo van kuće. To mi je postalo normalno. Amerika mi je bila u krvi, doslovno – otac mi je Amerikanac – i pretpostavljala sam da biti Amerikanac znači upravo to.

Moj otac je mojoj majci pružio američki san: bekstvo iz varošice u Safolku u zemlju pontijaka i ogromnih frižidera. Toliko je volela Ameriku da se dva puta udavala za Amerikance (između njih i za jednog Engleza). „Tvoj otac mi je poklonio divan mali revolver“, rekla mi je jednom. Za nju je to bio glamurozan detalj, kao njene mentol cigarete – pravi damski pištolj.

Odnos Amerikanaca prema posedovanju vatrenog oružja varira od države do države. SAD su u stvari skup različitih zemalja. Na primer, kada sam se 80-ih godina vratila u Njujork, opšti stav je bio da je nasilje vatrenim oružjem najgori mogući zločin. Otišla sam u Ameriku jer sam verovala da ću tu ostvariti svoje snove. Ubrzo sam shvatila da je američka kultura suštinski različita od britanske. To se ne vidi na prvi pogled zbog iluzije sličnosti koju stvara popularna kultura. Britanci masovno veruju da poznaju Ameriku zato što su jednom ručali na Menhetnu: oni su isti kao mi samo su im porcije veće i kada bi nas slušali, svi njihovi problemi bi bili rešeni.

To je naravno samoobmana. SAD su nesaznatljive i samima sebi, što najbolje pokazuju izbor Donalda Trumpa za predsednika i debata o kontroli oružja. Gnevni belac sedi u Beloj kući, pa gnevni belci koji ubijaju mnogo ljudi iz vatrenog oružja ne mogu biti teroristi. Reakcija građana na masovna ubistva je kupovina još vatrenog oružja da bi se bolje zaštitili. Ovaj mentalitet je mnogima od nas nerazumljiv. Amerikanci prosto imaju pojačanu sklonost da se ubijaju vatrenim oružjem i opijatima. Oni žive u strahu od terorizma koji nadire spolja, preko nekog mitskog zida, a zapravo je teror deo njihove kulture.

Posle svakog masovnog masakra navode se iste brojke. Procenjuje se da SAD imaju najveći broj komada vatrenog oružja u privatnom vlasništvu – 2012. godine navođeno je 300 miliona komada u posedu približno jedne trećine stanovništva (dovoljno da svaki muškarac, žena i dete u Americi imaju svoj pištolj ili pušku). Drugazemlja na ovoj listi je Jemen. U SAD svakoga dana 18 mladih ljudi izgubi život od metka. Pored toga, samoubistvo – najčešće iz vatrenog oružja – drugi je po redu uzrok smrti Amerikanaca od 15. do 34. godine.

Jedan od najtužnijih delova potresne knjige Garyja Younga Another day in the death of America / Još jedan dan smrti Amerike je onaj kada roditelji upucane dece priznaju svoje olakšanje. Majka Tyshona Andersona, koji je u 18. godini ubijen u obračunu bandi, kaže: „Bar više ne moram da brinem da li on puca u nekoga ili neko u njega.“

Svaki pošteni američki liberal može da se pozove na Australiju, gde je kontrolom oružja smanjen broj ubistava. Zakoni bi mogli da nametnu niz provera pre nego što se nekome odobri posedovanje oružja. Pa ipak, to se ne dešava. Na američkim sajmovima oružja čovek se oseća kao antropolog u nekoj stranoj kulturi. Ko su ti ljudi? NRA (National Rifle Association) je moćna organizacija, a nedavno smo na ulicama Šarlotsvila videli samozvanu lokalnu miliciju. I to nije samo zaostala i „zanemarena“ Amerika, već zemlja strana zapadnom posmatraču.

Narativ o decentralizovanoj državi podrazumeva i mahanje drugim amandmanom, ali deo problema s kontrolom oružja je upravo reč „kontrola“. I Obamacare je odbačen kao nešto što ima veze sa kontrolom. Uznemirava me to što ne vidim rešenje za masovna ubistva u Americi, u smislu da ne volim američku zavisnost od kola, ali ne mogu da zamislim tu zemlju bez njih.

U debati o kontroli oružja prevladala je slika o dva sukobljena dela društva koji preteći kruže jedan oko drugoga. Čini se kao da je veliki deo Amerike izgubio karakteristike razvijenog zapadnog društva. Pogledajte stepen nejednakosti, stopu dečjeg mortaliteta, zavisnost od narkotika, fenomen samoranjavanja. Odbacivanje centralizovane države je deo američkog shvatanja slobode. Posledica toga je da mnogi ljudi američku kulturu sve manje doživljavaju kao svoju.

Kada me je jedan bivši američki policajac učio da pucam, naglasio je da deca što ranije treba da stiču to znanje. „Sa koliko godina po vašem mišljenju dete treba da dobije svoje prvo oružje?“ upitala sam ga.

„Tri.“

The Guardian

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net