Ko ugrožava slobodu medija

Povezani članci

• Preokreti u libijskom sukobu i nova opasnost od eskalacije
• Robert De Niro: Naš lider ne zna što čini
• Kako je Azerbajdžan pripremio napad
• Johnson: Dokazi sugerišu da je novi soj virusa smrtonosniji
• Izvještaj: Turska osniva posebnu aviokompaniju za ruske turiste
• Razoran zemljotres u Čileu, cunami do pet metara

(AP Photo/Mary Altaffer)

Početak predsedničkog mandata Donalda Trumpa obeležilo je plasiranje „alternativnih činjenica“ o broju prisutnih na njegovoj inauguraciji ispred Kapitola. Kraj mandata protekao je u znaku Trumpovih nasilnih pristalica koji su na vratima Kapitola ispisali reči „Smrt medijima“. Trump je (zasad) sklonjen sa političke scene, ali profesionalni mediji su i dalje izloženi riziku – ne samo u Sjedinjenim Državama. Organizacija Reporteri bez granica ocenjuje stanje medijskih sloboda kao „dobro“ u svega 12 zemalja sveta – što je manje nego ikada.

Najočigledniju pretnju slobodi štampe u svetu predstavljaju autoritarni režimi. Neki od ovih režima ograničavaju pravo novinara da izveštavaju o neuspesima političkih lidera u borbi protiv pandemije. U Mađarskoj, zemlji koja je na listi Reportera bez granica pala sa 89. na 92. mesto, vlada preti da će tužiti medijske kuće koje „ometaju“ borbu državnih organa protiv kovida-19. Medicinskim sestrama i lekarima zabranjeno je da daju izjave za nezavisne medije.

Autoritarni režimi koriste i druge, manje upadljive metode ograničavanja pluralizma u izveštavanju. Medijima koji su kritični prema državi uskraćuju se prihodi od emitovanja državnih oglasa i spotova (koji su tokom pandemije bili brojniji nego inače). Takođe, poslovnim ljudima bliskim režimu dozvoljava se da kupuju medije, što se događa u Turskoj, gde su građevinski tajkuni koji su se obogatili za vreme građevinskog buma političke usluge predsednika Recepa Tayyipa Erdoğana platili kupovinom nezavisnih medija.

Faktori koji doprinose usponu režima poput onih u Mađarskoj i Turskoj mogu se razlikovati, ali obrasci vladanja koji se u njima razvijaju često su veoma slični, jer ovi režimi uče jedan od drugog. Ta činjenica dovodi u pitanje veliku zabludu koju su mnogi liberali prihvatili posle okončanja Hladnog rata: ne uverenje da se istorija završila 1989, već mišljenje da su jedino demokratije sposobne da uče i razvijaju se.

I demokratije često prave greške, a njihova jedinstvena prednost, u uobičajenom liberalnom narativu, jeste to što na greškama uče i koriguju svoje ponašanje. Autoritarni režimi za to, navodno, nisu sposobni i zato stagniraju ili propadaju, kao Sovjetski Savez. Autoritarni režimi svakako nisu nepobedivi, ali uverenje da će neizbežno propasti zato što nisu sposobni da apsorbuju nove informacije i uče u najmanju ruku je naivno. Ovi režimi bez prestanka razvijaju nove taktike, kao što je usvajanje naizgled neutralnih zakona kojima se de fakto suzbijaju građanske slobode.

Čak i tamo gde se nisu dokopali vlasti, desničarski populisti su pokazali da su veoma vešti u građenju alternativnih javnih mnjenja čiji pripadnici optužuju novinare za pristrasnost. Od novinara traže da profesionalizam dokazuju tako što će posvetiti više pažnje temama koje desnica smatra važnim i izveštavati o „obe strane“ svake teme. Imperativ dokazivanja objektivnosti uključivanjem svih politički relevantnih perspektiva na neutralan način može se smatrati razumnim zahtevom u funkcionalnim demokratijama. Ali kada neke političke partije ustanu protiv samih demokratskih načela, ovaj način izveštavanja ide u korist prvenstveno takvim odmetnutim partijama.

Sjedinjene Države su najočigledniji primer. „Polarizacija“ se često prikazuje kao simetričan fenomen. Ne morate biti pristalica političkih ideja Berniea Sandersa ili Alexandre Ocasio-Cortez da biste uočili da oni nisu figure koje rade na urušavanju demokratije. To čine republikanci koji su odbili da priznaju rezultate predsedničkih izbora 2020. i nastavljaju da uvode mere za ograničavanje prava glasa. Izjednačavanje dve suprotstavljene strane – pod sloganom da se sukobljeni ekstremi uvek susreću na suprotnim krajevima „političke potkovice“ – samo naizgled uvodi neutralan pristup. Kao što naglašava kritičar medija Jay Rosen, ako asimetričnu političku stvarnost prikazujemo kao simetričnu, odstupamo od istine.

Novinari možda više nisu „nekrunisani kraljevi obrazovane demokratije“, kako ih je opisao britanski novinar W.T. Stead krajem 19. veka. Ali oni uče da uoče razliku između uobičajenih neslaganja oko državnih politika i pretnji temeljnim slobodama od kojih zavisi i njihov posao (iako je ta linija razdvajanja često predmet spora).

S druge strane, javnost shvata da je ocenjivanje medija veoma komplikovan proces: neka medijska kuća može biti nepristrasna, ali ne i nezavisna, a njen vlasnik može se promeniti u bilo kom trenutku. Isto tako, sasvim je u redu da neki list praktikuje ono što Timothy Garton Ash naziva „transparentnom pristrasnošću“: na primer, tumačenje tekućih zbivanja iz socijalističke perspektive bilo je prihvatljivo u slučaju dnevnih listova pod kontrolom socijaldemokratskih partija, dokle god su oni čitaocima jasno stavljali do znanja šta im se tačno servira.

Upravo takva vrsta transparentnosti nedostaje današnjim velikim medijskim platformama: od običnih korisnika do najkompetentnijih istraživača, niko ne zna kako funkcionišu tajni algoritmi koji korisnike sortiraju u grupe i daju prednost određenim porukama. To ne bi smelo da nas navede na odbacivanje novih oblika izražavanja kao što su društvene mreže. Umesto toga, moramo razviti sposobnost da uočimo kako autoritarni političari koriste ove platforme da simuliraju podršku javnosti koju nemaju i potisnu drugačije stavove.

Neke platforme koriste poslovni model koji možemo opisati kao „podstrekivački kapitalizam“: korisnici se pridobijaju i zadržavaju serviranjem sve provokativnijih i ekstremnijih sadržaja. Mržnja se ovde isplati, jer se „angažman“ korisnika lako može pratiti, a njihova pažnja prodavati oglašivačima. Ali mržnja takođe proizvodi javnost koja može generisati radikalizovane mase, kao što je početkom 20. veka primetio francuski sociolog Gabriel Tarde.

Pripadnici takvih masa često napadaju novinare. Jedan od razloga zašto su neke od demokratija, na primer Nemačka, pale na listi Reportera bez granica nije to što država ugrožava slobode medija, već činjenica da su profesionalci koji su izveštavali sa demonstracija protiv mera koje je proglasila kancelarka Angela Merkel bili izloženi ekstremnom nasilju. Naravno, Facebook, Twitter i ostale društvene mreže nisu jedini krivci za jačanje takvih nasilnih sentimenata, ali čini se da je njihova stroža regulacija danas suštinski važna za zaštitu medijskih sloboda.

Project Syndicate, 03.05.2021.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net