Karta u jednom pravcu

Povezani članci

• SAD će evakuirati oko 100.000 Afganistanaca koji su pomagali njihovoj vojsci
• Policija pokušava otkriti identitet plave djevojčice
• Političari i aktivisti traže ostavku predsjednika Alžira
• Silvio Berluskoni, burleska, kamatne stope i osam izdajnika
• Obama i Putin suprotno o Siriji i Asadu
• Kurdski borci uz pomoć američkog zrakoplovstva uspjeli preuzeti nadzor s istočne strane brane koju kontrolišu džihadisti

Foto: Black Activist Rising Against Cuts (BARAC) UK

Po rečima britanske ministarke unutrašnjih poslova Suele Brejverman, trenutno se čak sto miliona stranaca „kvalifikuje za zaštitu“ u Ujedinjenom Kraljevstvu. Zato ona predlaže hapšenje svih koji pređu Lamanš da bi zatražili azil. „Ilegalni došljaci“ bi bili zadržani u pritvoru 28 dana, bez prava na kauciju ili sudski postupak. Ne zna se kuda bi onda išli („neki od najboljih pravnih umova u zemlji“ navodno rade na tome), ali već sada je jasno da bi se odredbe predloga zakona o ilegalnim migracijama primenjivale retroaktivno. To je jedino fer, smatra Brejverman, jer Britance „vređa dobijanje useljeničkog statusa preko reda i manipulisanje pravnim sistemom u takozvanoj krizi malih čamaca“.

Kao što se i sama možda seća iz svog detinjstva u Londonu 1980-ih, rasisti su u to vreme sve ljude koji nisu beli zvali ilegalcima. Nju danas nije briga za to ali, poput Priti Patel i Dominika Raba, ona oduvek decidno razdvaja svoje roditelje, rođene u inostranstvu, od drugih imigranata. Legalnost useljenja njenog oca u Britaniju iz Najrobija 1968. jedna je od centralnih tačaka njenog političkog delovanja.

Time je otpočela svoj prvi govor u parlamentu. „Jednog hladnog februarskog jutra 1968. mladić koji još nije imao 21 godinu izašao je iz aviona na aerodromu Hitrou i nervozno zgužvao svoju kartu u jednom pravcu iz Kenije“, prisećala se Brejverman maja 2015. „Nije ovde imao ni porodicu ni prijatelje. Najvrednije što je posedovao bio je britanski pasoš. Njegovu domovinu zahvatila su politička previranja. Kenija ga je proterala jer je Britanac“. Četiri meseca kasnije, dok je obrazlagala svoju podršku strožoj kontroli imigracije, dodala je ovoj priči jedan dramatičan detalj. Bekstvo u Englesku, rekla je, „verovatno mu je spasilo život“.

Zapravo njen otac nije bio proteran niti mu je pretila smrt. Kao i svima koji su zadržali britanski pasoš u trenutku sticanja nezavisnosti njegov status je postao ograničen. Naime, usvojeni su novi zakoni po kojima nedržavljani Kenije nisu mogli da dobiju radne i trgovačke dozvole. Pripadnici indijske manjine masovno su emigrirali. Ali kada se Kristi Fernandes, otac Suele Brejverman, pridružio ovom egzodusu na to ga nisu primorali pritisci u Keniji već rasizam britanskih političara.

Kriza je počela u oktobru 1967. kada je torijevac i ministar odbrane u senci Inok Pauel upozorio konferenciju Konzervativne stranke da vlasnici pasoša Ujedinjenog Kraljevstva u Keniji čine „nepredviđenu rupu u zakonu“. To je značilo da 250.000 kenijskih Indijaca ima pravo ulaska u Ujedinjeno Kraljevstvo, kako je rekao, sa potencijalno „monstruoznim“ posledicama. U atmosferi podgrevanja panike zahtevi za usvajanje novog zakona po hitnom postupku dostigli su vrhunac u februaru 1968. Tada je preko hiljadu kenijskih Indijaca (uključujući oca Suele Brejverman) sletelo na Hitrou, svesni da će to uskoro biti nemoguće. Laburistička vlada Harolda Vilsona progurala je zakon kroz parlament za samo nedelju dana. U ime „pravičnosti“ i „pravednog tretmana“ vlada je ukinula garancije britanskim građanima u Keniji i ograničila imigraciju iz celog Komonvelta. Jedini izuzeci su bili oni građani (uglavnom beli) čiji su jedan roditelj ili baka ili deda bili rođeni na teritoriji UK.

Čak je i desnica kritikovala ovaj potez. Tajmspod uredništvom tada 39-ogodišnjeg Vilijama Risa Moga osudio je zakon o imigrantima iz Komonvelta 1968. kao „sramno podilaženje predrasudama“. Ali Pauel je samo pojačao svoju kampanju. U svom zloglasnom govoru o „rekama krvi“ koji je održao birmingemskim torijevcima dva meseca kasnije zahtevao je da vlada sa ograničenja ulaska u zemlju pređe na repatrijaciju, prisilno vraćanje onih koji su već ušli u zemlju: ako ti ljudi ne budu „vraćeni kućama“ Engleska će samo dodavati potpalu na „svoju lomaču“, a njena budućnost će biti „oblivena krvlju“.

Suela Brejverman nije vična oratorstvu i radije se služi skrivenim porukama nego aluzijama na Vergilija. Jedina vizija budućnosti koju je ikada javno artikulisala (nazvala je to svojim „snom i opsesijom“) uključuje avionski prevoz tražilaca azila do Ruande. Ali bez obzira na to da li je Geri Lineker u pravu kada kaže da se jezik britanske vlade „ne razlikuje od onog u Nemačkoj 1930-ih“, jedno istorijsko poređenje ipak stoji. Zahtev Suele Brejverman za retroaktivnim proterivanjem zaista liči na zapaljivu retoriku Inoka Pauela. Zbog toga bi, čak i ako je njen otac legalno došao u Englesku, trebalo da je bude sramota.

Sadakat Kadri, London Review of Books, 14.03.2023.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 20.03.2023.