ENG
Generalna skupština Ujedinjenih nacija je označila 27. januar Međunarodnim danom sjećanja na žrtve holokausta. “Prošlost ne smemo zaboraviti, ma koliko bolna bila. Jer oni koji zaborave istoriju, osuđeni su da je ponavljaju.”
Donosimo priču: Kako se iskupiti za zločine svog dede, jednog od najgorih masovnih ubica u istoriji sveta?
By Emily Wasik, vice.com
Niko bolje ne ilustruje staru izreku „prijatelji se biraju, ali porodica ne” od Rajnera Hesa. Ovaj četrdesetosmogodišnji Nemac je član porodice čuvene po tome što je učestvovala u jednom od najgorih zločina protiv čovečnosti koji su ikad počinjeni, a zatim porekla da se zločin uopšte dogodio.
Tek sa dvanaest godina je Rajnera prvi put pogodila poražavajuća činjenica da je njegov deda Rudolf Hes bio glavni dželat u Aušvicu. Ne samo što je deka Hes nadgledao pogubljenja više od milion i po Jevreja, Roma, i politički nepodobnih osoba, već je uspeo i da pretvori Aušvic iz starog vojnog logora u mašinu smrti sposobnu da uništi i do 2,000 života svakog sata. Deda je čak osmislio gasne komore, i uveo ciklon B, gas korišćen za pogubljenja dece i staraca.
Kao da to nije dovoljno strašno, Rudolf Hes je ta zverstva sprovodio samo na par stotina metara od porodične vile u kojoj je Rajnerov otac rastao okružen igračkama koje su mu pravili zatvorenici u Aušvicu i brao jagode po kojima je padao pepeo nastao spaljivanjem ljudi.
Oba Rajnerova roditelja su mu punila glavu nacističkom propagandom po kojoj je njegov deda bio ratni heroj. Morao je u školi da nauči brutalnu istinu o tome zašto bi se neki stariji ljudi štrecnuli kad čuju njegovo prezime, zašto nije smeo da putuje sa ostalom decom na ekskurzije u Aušvic, i zašto ga je školski baštovan – nekadašnji logoraš – pretukao na mrtvo ime pred školom.
Otac Rajnera Hesa u modelu aviona koji su mu napravili logoraši u Aušvicu.
Pošto njegova porodica nije bila spremna da prizna ulogu Rudolfa Hesa u genocidu, Rajner je pre trideset godina prestao da govori sa njima. Posvetio je život borbi protiv poricanja holokausta, iako ga je to učinilo crnom ovcom porodice.
„Nisam mogao da budem deo porodice koja vidi masovnog ubicu ne samo kao heroja, već i kao žrtvu Jevreja i savezničkih snaga“, kaže Rajner. „Uprkos hiljadama istorijski potvrđenih dokumenata i svedočenja iz prve ruke o delima mog dede, oni i dalje sve poriču.“
Njegova osamdesetogodišnja tetka Inge-Brigit, bivši Balensiagin model, poslednjih četrdeset godina živi u Vašingtonu i radi za jevrejski butik (ironija je poražavajuća). Čak i ona je u intervjuu za Exberliner rekla da je Rajner „jedan zao mladić, lažljivi narkoman željan slave i novca.”
Iako Inge-Brigit ne poriče da su Jevreji ubijani u kampovima, ona ne veruje da su u pitanju bili milioni. Čak i kad je Tomas Harding iz Vašington Posta istakao da je njen otac priznao odgovornost za smrt preko milion Jevreja, tvrdila je da su mu Britanci „iznudili to priznanje na mukama.”
Rajner Hes ispred krematorijuma u Aušvicu
Tetka Inge-Brigit nije jedina od Hesovih koja ovako misli. Exberliner prenosi da je Rajnerova nećaka Anita Hes koja živi u Sidneju izjavila na forumu posvećenom žrtvama holokausta u avgustu 2013: „Ne stidim se, cifre su prenaglašene kad su u pitanju Jevreji u Drugom svetskom ratu. Bilo je naroda koji su daleko više propatili – Rusi pod Staljinom i ostali iza Gvozdene zavese. A Jevreji i dalje sebe stavljaju na prvo mesto kao žrtve – dosta više sa tim.”
Rajnera takve izjave šokiraju i uznemiruju; kaže da ideološko seme koje je njegov deda posadio pre sedam decenija nažalost i dalje donosi ploda.
„Ako bih [Anitu] nekada sreo, samo bih je pozvao da pođe sa mnom u Aušvic i porazgovara sa preživelima”, dodaje.
Aušvic je Rajner po prvi put posetio 2009. godine. To hodočašće mu je pomoglo da ostvari kontakt sa preživelim logorašima i njihovim porodicama. Jednom prilikom je tamo sreo Evu Mozes Kor, nad kojom je Jozef Mengele u Aušvicu vršio ozloglašene eksperimente. Danas je njihov odnos „tako blizak i prisan” da ga je ona usvojila kao unuka.
„[Naša] veza je simbol koji govori da mržnja izmešu etničkih grupa ne mora da postoji“, kaže Rajner.
Još jedan prijatelj kog je stekao tokom poseta Aušvicu je jevrejski fotograf Mark Ervin Babej, sin preživelog logoraša iz Terezina. Babej je nedavno fotografisao Rajnera za foto-serijal Mischlinge („Mešanci”) u kojima prikazuje posleratne generacije Nemaca okružene ostacima Trećeg rajha.
Rudolf Hes sa porodicom
Rajner je 2010. godine učestvovao u snimanju izraelsko-nemačkog dokumentarca pod naslovom Hitlerova deca. Snimljen u Izraelu, film se bavi potomcima najmoćnijih figura nacističkog režima kao što su Hajnrih Himler, Hans Frank, Herman Gering, Rudolf Hes, i njihovim doživljajem strašnog porodičnog nasleđa. U filmu, grupa studenata pita Rajnera „Šta biste radili da danas sretnete svog dedu?” Rajner bez razmišljanja odgovara „Ubio bih ga svojim rukama.”
„To je bio psihički i emotivno izuzetno naporan trenutak za mene”, kaže Rajner. „Pred svim tim jevrejskim studentima, kao unuk masovnog ubice Jevreja. Na njihovo pitanje nemoguće je zaista odgovoriti, ali potrudio sam se da budem što je više moguće iskren.“
Prošlost ne smemo zaboraviti, ma koliko bolna bila. Jer oni koji zaborave istoriju, osuđeni su da je ponavljaju.
Pre nekoliko godina, Rajner je nasledio vatrostalni kovčeg od tridesetak kilograma, ukrašen kukastim krstovima – poklon od Himlera za njegovog dedu – u kom je našao zlatni pečatni prsten, stotinak porodičnih fotografija i slajdova, kao i neobjavljen dnevnik Rudolfa Hesa u kom je na preko 2,100 strana opisano njegovo vreme u Aušvicu i niz ideja za usavršavanje genocidnog procesa.
Pošto je 2009. pokušao da proda ovo porodično nasleđe iz doba nacizma izraelskom komemorativnom muzeju Jad Vašem, Rajnera su tamošnji mediji napali zbog pokušaja da zaradi od holokausta.
„Da mi je stvarno bilo do novca, mogao sam to da prodam nekoj nacističkoj grupi”, kaže on. „Svestan sam koliko je to bio glup potez, javno sam se izvinio više puta i pretrpeo međunarodne prekore.“
Nešto kasnije, ustupio je kovčeg Institutu za savremenu istoriju u Minhenu, gde se i danas nalazi. Razne dokumente iz kovčega je dostavio timu advokata koji trenutno pokušava da podigne optužnicu protiv bivših SS stražara, čak im se pridružio na putu u Ameriku.
Vatrostalni kovčeg ukrašen kukastim krstovima koji je Rajner nasledio, poklon Himlera njegovom dedi
Iako pomaže da se nekadašnji nacisti privedu pravdi, Rajnerovo glavno oružje u borbi protiv predačkog nasleđa je saradnja sa mladima. Puno radno vreme posvećuje obrazovanju mladih ljudi po pitanju opasnosti neonacizma i desničarskog ekstremizma u Nemačkoj. Samo prošle godine, govorio je u preko sedamdeset školskih ustanova.
„Deca su izuzetno zainteresovana za moju priču, uvek imaju dosta pitanja, neka čak i prenose priče koje su čuli od svojih baba i deda.“
Osim ovih javnih nastupa, Rajner se nada da će mu nemačka vlada omogućiti da vodi decu na ekskurzije u Aušvic, gde bi lično mogla da iskuse emocionalnu težinu holokausta.
„Kad god posetim Aušvic vidim mlade ljude u suzama, zatečene čistom brutalnošću onoga što se tu odvijalo.“
Rajner Hes i Eva Mozes Kor, žrtva holokausta
Rajner priznaje da će verovatno do kraja života nositi krst koji mu je deda stavio na leđa, ali nezavisno od toga, zalaže se i deluje koliko god može da se nacistička ideologija ne javi ponovo.
Na video snimku Švedske socijalističke omladine u okviru kampanje „Ne zaboravi da glasaš”, Rajner kaže „Ja najbolje znam koliko često ljudi žele da nešto zaborave. Toliko puta sam i sam poželeo da poreknem prošlost – da se pravim da sam neko drugi. Ali prošlost ne smemo zaboraviti, ma koliko bolna bila. Jer oni koji zaborave istoriju, osuđeni su da je ponavljaju.“
