Jakob Augstein: Slučajni rat

Povezani članci

• Kako zaustaviti brexit
• Američka i ruska vizija sirijske budućnosti
• Sve optužbe protiv Donalda Trumpa
• Tramp i Putin razgovarali o Severnoj Koreji
• Avganistanske žene sa protesta pozivaju svet da ne prizna talibane
• Andraš Nemet: Ukrajina bi mogla da prođe sa Putinom kao Finska sa Staljinom 1939-40. godine

AFP

„Niko nije mogao da predvidi da ćemo toliko brzo skliznuti u najtežu krizu od kraja hladnog rata“. Ova izjava Spiegelunemačkog ministra spoljnih poslova Frank-Waltera Steinmeiera je uznemirujuća. Ovakva vrsta izjava kasnije, kada katastrofa nastupi, ulaze u udžbenike istorije. Istina je da je upozorenja bilo sasvim dovoljno, ali ih je Zapad ignorisao i spremno se upustio u igru pokera sa Putinom. Mogući ishod – rat sa Rusijom. I to zbog Ukrajine? Naši političari su potpuno poludeli!

Ulazak u rat je kao kada nam mašina uhvati rukav košulje i usisava je deo po deo, dok ne bude kasno za skidanje košulje. Naš ministar spoljnih poslova kaže da razume zašto se građani Nemačke boje rata. U pravu je. I on ne misli na notorni nemački strah od rata. On upozorava na mogućnost izbijanja rata i trezveno procenjuje situaciju. Ali ne treba da se bojimo namerno izazvanih sukoba, već slučajnih incidenata koji se pretvaraju u katastrofe. Steinmeierovo priznanje zapadnjačke nesmotrenosti je opomena – tu smo gde smo zahvaljujući našim političarima.

Evo i scenarija. U istočnoj Ukrajini neki lokalni vođa zarobi grupu zapadnih posmatrača. Njihova sudbina je neizvesna. Rusija gubi kontrolu nad otmičarima. Ali Zapad ne veruje Putinu. NATO odluči da interveniše. Separatisti pozivaju Rusiju u pomoć. Ono što je izbegnuto tokom hladnog rata postaje stvarnost – sukob između NATO trupa i ruske vojske. U Estoniji dolazi do ustanka ruskog stanovništva. U sukobu sa snagama bezbednosti padaju prve žrtve. Rusi prelaze Narvu. Vlada u Talinu poziva NATO. Više nema povlačenja, ni za jednu stranu. Američki predsednik Obama i Putin imaju samo još jedan cilj – da sačuvaju obraz. Kako bi nadmašili tehnološku nadmoć NATO-a, Rusi se odlučuju za upotrebu nuklearnog oružja.

Ako to smatrate nemogućim, razmislite još jednom, jer je prvi deo ovog scenarija već na delu.

U kom trenutku Zapad treba da napusti politiku daljeg zaoštravanja odnosa? SAD su iznenađujuće spremno prihvatile Putinov izazov, i to iz najgoreg mogućeg razloga – unutrašnje politike. Kuda će Obamu odvesti američka desnica? Njen predvodnik John McCain upravo urla: „Nikada u svom životu nisam video toliko pasivnu vladu“. Da li će Angela Merkel u odsudnom trenutku imati razuma i volje da kaže NE, kao Schröder pre invazije na Irak? Nisam siguran, ali odgovor na ova pitanja može biti samo jedan – Zapad mora da se povuče iz ovog sukoba.

Da bismo izbegli nesporazume, evo nekoliko objašnjenja. Putin namerno zaoštrava ovu krizu. U to nema sumnje. Nema potrebe da nam Gregor Gysi drži predavanja o povredama međunarodnog prava. Die Linke je pogrešio navođenjem primera Kosova. Srbi su jula 1995. u Srebrenici ubili 8.000 bosanskih muslimana, mladiće i muškarce starosti između 12 i 77 godina. To je bio genocid. Prošle su još četiri godine dok NATO nije slomio srpski zločinački režim. Ovaj rat je bio granični slučaj između zalaganja za međunarodno pravo i zalaganja za mir.

Politika popuštanja prema Srbiji tada bi bio zločin. Danas je ona nužna u odnosu prema Rusiji. Svestan sam da je „politika popuštanja“ užasna sintagma, još od kada su Francuska i Engleska tolerisale Hitlerovo zauzimanje Sudeta, a kasnije i „ostatka Češke“. Ali istorija se ne ponavlja, a Putin nije Hitler.

Poređenja su neprikladna, neukusna, pogrešna. Putin uopšte ne mora da napadne Ukrajinu. On čeka i podstiče njen raspad. (I nisu nam potrebni američki „dokazi“ o ruskoj umešanosti, jer nismo sigurni da li nam stižu od nezavisnih očevidaca ili su montirani od strane CIA.)

Ako je raspad Ukrajine neizbežan, Zapad to treba da prihvati. Ne bi bila velika šteta da se istočni deo Ukrajine pripoji Rusiji, a zapadni Evropskoj uniji. Bilo bi dobro da se nekako povučemo pre nego što dođe do najgoreg. Još uvek nismo dovedeni pred svršen čin. Kada Angela Merkel krajem nedelje ode u Vašington, mogla bi da svoje domaćine upozna sa izrekom velikog nemačkog pesnika: „Ako kažete A, ne morate reći B. Možete da priznate da je A bilo pogrešno.“

Jakob Augstein, Spiegel

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net