Izbeći rat po svaku cenu

Povezani članci

• „Kinesko gradilište“ u Srbiji: Aktivisti govore o „robovskom radu“
• Trumpova ultimativna persijska minijatura
• SAD će 2016. primiti između 5.000 i 8.000 sirijskih izbjeglica
• Za autokratske susede Kazahstana, nemiri su upozorenje i test
• Izbjeglička kriza u Bosni
  Katastrofa pred vratima EU
• Od ebole umrlo više od 6.000 ljudi

Foto: AP

Ratovi proizvode neželjene posledice i retko se završavaju onako kako nas eksperti uveravaju da će se završiti. Pitajte političare iz prošlih vremena koji su nudili ružičaste scenarije ratova u Vijetnamu, Avganistanu i Iraku, da bi se na kraju pokazalo da su bili potpuno u krivu. Pitajte majke vojnika koji su ubijeni ili ranjeni u tim ratovima. Pitajte milione civila koji su njihova „kolateralna šteta“.

Zato moramo učiniti sve što je u našoj moći da pronađemo diplomatsko rešenje za krizu koja bi se mogla pretvoriti u zastrašujuće razoran rat u Ukrajini.

Niko ne može tačno predvideti broj ljudskih žrtava u takvom sukobu. Ali procenjuje se da bi oko 50.000 ukrajinskih civila izgubilo život i da bi milioni izbeglica preplavili susedne zemlje bežeći od najvećeg oružanog sukoba u Evropi posle Drugog svetskog rata. Naravno, bilo bi na hiljade mrtvih i u ukrajinskoj i ruskoj vojsci. Tu je i mogućnost da „regionalni“ rat eskalira u širi sukob i zahvati druge delove Evrope. Užasava i sama pomisao na sve što bi se u tom slučaju moglo dogoditi.

Ali to nije sve. Sankcije protiv Rusije i odgovor kojim Rusija preti mogu dovesti do duboke ekonomske krize koja će ugroziti bankarski sistem i energetske, prehrambene i ostale svakodnevne potrebe miliona ljudi širom sveta. Bio bi to i veliki udarac međunarodnoj saradnji u rešavanju egzistencijalnih problema globalne klimatske krize i budućih pandemija.

Moramo jasno reći ko je najodgovorniji za ovu krizu: to je Vladimir Putin. Pošto je već zauzeo delove Ukrajine 2014, ruski predsednik sada preti da okupira čitavu zemlju i uništi ukrajinsku demokratiju. Verujem da jednoglasno moramo podržati suverenitet Ukrajine i jasno staviti do znanja da će međunarodna zajednica žestoko kazniti Putina i njegove saradnike ako ne promene kurs.

Rekavši to, moram priznati da sam u isto vreme duboko zabrinut zbog poznate retorike koja stiže iz Vašingtona, ratoborne retorike koja se pojačava pred svaki rat, zahteva da „pokažemo snagu“, da „budemo čvrsti“, da se ne zavaravamo pokušajima „smirivanja tenzija“. Odbijanje da se uzmu u obzir dublji koreni tenzija u regionu direktno potkopava izglede pregovarača da postignu mirno rešenje.

Jedan od faktora koji su doveli do krize, bar iz perspektive Rusije, jesu najave produbljivanja veza između Ukrajine, Sjedinjenih Država i zapadne Evrope u domenu bezbednosti, što uključuje i mogućnost da se Ukrajina pridruži NATO savezu, vojnoj alijansi stvorenoj 1949. da bi se odgovorilo na pretnju postojanja Sovjetskog Saveza.

Nije loše znati malo istorije. Kada je Ukrajina postala nezavisna država posle kolapsa Sovjetskog Saveza 1991, ruski lideri su izrazili zabrinutost zbog mogućeg ulaska bivših republika Sovjetskog Saveza u NATO savez i instaliranja neprijateljskih oružanih snaga u blizini ruskih granica. Američki lideri iz onog vremena ocenjivali su ovu zabrinutost kao legitimnu i razumnu. Ona je i danas legitimna. Ruska invazija nije rešenje, ali to nije ni tvrdoglavi nastup NATO saveza. Ne treba zaboraviti da je Finska, zemlja koja se graniči sa Rusijom, jedna od najrazvijenijih i najdemokratskijih država na svetu, odabrala da ne uđe u NATO savez.

Putin je lažov i demagog, ali Sjedinjene Države su licemerne kada tvrde da ne uvažavaju načelo podele „sfera uticaja“. Poslednjih 200 godina naša zemlja praktikuje Monroovu doktrinu, prihvatajući premisu da kao dominantna sila zapadne hemisfere ima pravo da interveniše protiv bilo koje zemlje koja ugrožava naše navodne interese. Koristeći to pravo srušili smo vladajuće režime u bar desetak zemalja sveta. Tako smo se našli na ivici nuklearnog rata sa Sovjetskim Savezom 1962, zbog sovjetskih projektila instaliranih na Kubi, 90 milja od američke obale, što je Kennedyeva administracija ocenila kao neprihvatljivu pretnju nacionalnoj bezbednosti.

Monroova doktrina još uvek važi. Trumpov državni sekretar Rex Tillerson izjavio je 2018. da je ona „danas relevantna isto kao onog dana kada je napisana“. Trumpov savetnik za nacionalnu bezbednost John Bolton rekao je 2019. da je „Monroova doktrina živa i zdrava“.

Ukratko, čak i da Rusijom ne vlada korumpirani autoritarni lider kao što je Vladimir Putin, Rusija bi pokazivala legitiman interes za bezbednosne politike svojih suseda, baš kao i Sjedinjene Države. Da li zaista verujete da bi Sjedinjene Države mirno primile vest da će na primer Meksiko sklopiti vojni savez sa protivnicima SAD-a?

Trebalo bi da svaka zemlja slobodno formira sopstvene spoljnopolitičke izbore. Ali svaki takav izbor nalaže ozbiljnu i temeljnu analizu troškova i koristi. Činjenica je da bi dalje produbljivanje bezbednosnog saveza između Sjedinjenih Država i Ukrajine imalo veoma visoku cenu – za obe zemlje.

Moramo energično podržati diplomatske napore da se kriza razreši i da se reafirmišu ukrajinska nezavisnost i suverenitet. I moramo jasno staviti do znanja da će se Putin i njegova banda oligarha suočiti sa ozbiljnim posledicama ako nastave ovim putem. U isto vreme, ne smemo zaboraviti užase koje bi rat u regionu doneo i moramo neumorno raditi na iznalaženju realističnog rešenja koje će biti prihvatljivo Ukrajini, Rusiji, Sjedinjenim Državama i evropskim saveznicima – i tako sprečiti mogućnost izbijanja najgoreg rata u Evropi u više od 75 godina.

The Guardian,

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net