Hoće li pandemija zaista promeniti svet?

Povezani članci

• Kraj jedne ere
• Sud u Istanbulu izdao tjeralicu za Gulenom
• Depresija i demokracija
• Sirijski pobunjenici napustili Homs
• Mosul čeka haos i nakon izbacivanja ISIL-a
• Broj nastradalih u poplavama u Kini porastao na 33

Foto: Peščanik.net

Postoje dve vrste kriza: one za koje nismo mogli da se pripremimo, jer ih niko nije mogao predvideti, i one koje je trebalo da dočekamo spremni, jer su bile najavljene. COVID-19 očigledno spada u drugu kategoriju, bez obzira na ono što o tome govori predsednik Donald Trump u pokušajima da izbegne odgovornost za katastrofu koja se događa. Tačno je da je u pitanju novi tip virusa i da tačan datum izbijanja epidemije niko nije mogao predvideti, ali ne može se poreći da stručnjaci već dugo govore da je izbijanje ovakve pandemije pitanje trenutka.

SARS, MERS, H1N1, ebola i druge epidemije bile su dovoljno upozorenje. Svetska zdravstvena organizacija je pre 15 godina revidirala i proširila globalni okvir za reagovanje na epidemije zaraznih bolesti u pokušaju da otkloni nedostatke uočene tokom epidemije SARS-a 2003. godine.

Svetska banka je 2016. ustanovila program finansijske pomoći za siromašne zemlje u slučaju pandemije poznat kao Pandemic Emergency Financing Facility. Samo nekoliko meseci pre nego što se COVID-19 pojavio u Vuhanu u Kini, Trumpova administracija je dobila izveštaj koji upozorava na veliku verovatnoću izbijanja nove pandemije slične onoj iz 1918. godine, koja je širom sveta ubila oko 50 miliona ljudi.

Kao i klimatske promene i njihove posledice, pandemijska kriza se već dugo sprema. Reakcija u Sjedinjenim Državama bila je katastrofalna. Trump je sedmicama odbijao da se suoči sa ozbiljnošću situacije. Kada je broj zaraženih i hospitalizovanih počeo da raste, pokazalo se da zemlja nema dovoljno testova, maski, respiratora i drugih potrebnih medicinskih zaliha.

Sjedinjene Države nisu zatražile testove koje je obezbedila Svetska zdravstvena organizacija, niti su na vreme obezbedile sopstvene pouzdane testove. Trump je odlučio da ne iskoristi predsednička ovlašćenja za rekviziciju medicinskih zaliha privatnih proizvođača, zbog čega su se bolnice i lokalne uprave našle u situaciji da u pokušaju da dođu do potrebnih zaliha licitiraju jedne protiv drugih.

Zakašnjenje u masovnijem testiranju i uvođenju mera za ograničavanje kretanja skupo su koštali i Evropu, naročito Italiju, Španiju, Fracusku i Britaniju. Bolje su se snašle neke od zemalja u Istočnoj Aziji. Izgleda da su Južna Koreja, Singapur i Hong Kong uspešno stavili epidemiju pod kontrolu kombinujući masovno testiranje, praćenje kontakata i strogi karantin.

Razlike u reakcijama na krizu primetne su i unutar granica iste države. Pokrajina Veneto na severu Italije prošla je znatno bolje nego susedna Lombardija, najviše zahvaljujući testiranju i ranijem uvođenju ograničenog kretanja. Kentaki i Tenesi, dve susedne države u SAD, prijavile su prve slučajeve sa razlikom od samo jednog dana. Krajem marta Kentaki je imao tek jednu četvrtinu ukupnog broja slučajeva zabeleženih u Tenesiju, jer je lokalna uprava brže reagovala proglašavanjem vanrednog stanja i zatvaranjem javnih prostora.

Kriza se uglavnom odvijala onako kako se na osnovu prihvaćenog stila upravljanja u datoj zemlji moglo i očekivati. Trumpova smrtonosna nekompetentnost, trapavost i samoreklamerstvo u upravljanju krizom nikoga nisu iznenadili. Brazilski predsednik Jair Bolsonaro, jednako tašt i prevrtljiv, nastavlja da potcenjuje opasnost, kao što je bilo očekivano.

Takođe, ne iznenađuje što su najbrže i najefikasnije reagovale upravo države čije administracije još uživaju značajno poverenje građanstva – Južna Koreja, Singapur i Tajvan.

Odgovor Kine bio je tipično kineski: cenzurisanje informacija o širenju virusa, visok stupanj društvene kontrole i mobilizacija ogromnih resursa u trenutku kada su shvatili šta se događa. U Turkmenistanu je zabranjeno korišćenje reči „korona virus“, a zabranjene su i zaštitne maske na javnim mestima. Viktor Orbán je iskoristio krizu da učvrsti apsolutnu vlast u Mađarskoj tako što je raspustio parlament i dao sebi sva ovlašćenja za upravljanje dekretima, bez vremenskih ograničenja.

Reklo bi se da je kriza samo naglasila i u prvi plan izvukla preovlađujuće odlike političkog života. Kao da su se tokom krize države pretvorile u prenaglašene verzije onoga što su bile pre nego što je pandemija počela. Otuda sledi da ova kriza možda neće biti epohalna prekretnica u istoriji globalne politike i ekonomije kakvu mnogi očekuju. Umesto da svet izvede na neku novu i značajno drugačiju putanju, verovatnijim se čini da će samo produbiti i pojačati već postojeće trendove.

Veliki potresi kao što je ovaj i sami proizvode „efekte potvrđivanja“: tako raste verovatnoća da u katastrofi koju je izazvao COVID-19 prepoznamo potvrdu sopstvenih stavova i pogleda. Možda i začetak nekog budućeg ekonomskog i političkog poretka, onog koji već odavno priželjkujemo.

Ljudi koji se zalažu za istaknutiju ulogu države i više ulaganja u javna dobra veruju da tok krize potvrđuje njihove stavove. Oni koji su skeptični prema svim državnim intervencijama i primećuju samo nekompetentnost državne uprave takođe veruju da im kriza daje za pravo. Pobornici globalne uprave tvrde da je robusniji međunarodni režim zdravstvene zaštite mogao smanjiti troškove pandemije. Oni koji se zalažu za jačanje uloge nacionalne države nabrajaju propuste Svetske zdravstvene organizacije u reagovanju na dolazeću krizu (na primer, uzimanje kineskih podataka zdravo za gotovo, protivljenje merama ograničavanja kretanja i davanje preporuke da se ne koriste zaštitne maske).

Ukratko, COVID-19 najverovatnije neće promeniti – a još manje preokrenuti – tendencije koje su bile uočljive pre krize. Sporo umiranje neoliberalizma će se nastaviti. Populistički autokrati će biti još autoritarniji. Hiperglobalizacija će nastaviti da se povlači, dok će nacionalne države dalje jačati i preuzimati kreiranje politika. Sjedinjene Države i Kina će se i dalje kretati putanjama koje ih vode u tačku sudara. Sukobi između oligarha, autoritarnih populista i liberalnih internacionalista unutar nacionalnih država će se intenzivirati, a levica će i dalje tragati za programom kojim će privući većinu glasača.

Project Syndicate, 06.04.2020.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 15.04.2020.