ENG
Grčka – kako dalje
Autor/ica 👤tačno.net
Povezani članci
Grčki birači su dodelili novi mandat Aleksisu Ciprasu i njegovom sve umerenijem levičarskom savezu Sirizi. Odbili su povratak na vlast starih partija, Nove demokratije i PASOK-a, posle 40 godina njihove razorne klijentelističke politike i loše uprave. Ciprasova vlada na unutrašnjem planu još nije pokazala šta može. Samo je pokazala da se dobro drži van zemlje. Sada bi trebalo da počne da vlada, što i kaže njen izborni slogan: „Dobijamo sutra“. A nema budućnosti sa starim partijama, o čemu govori podnaslov na njenim predizbornim plakatima: „Počistimo staro“. Građanke i građani žele stabilnu vladu koja se hvata u koštac sa problemima i očekuju da Ciprasova vlada smanji teret politike štednje nametnut od međunarodnih kreditora i zahtevaju socijalno pravedniju raspodelu od one iz perioda 2008-2015. A pre svega žele pokretanje ekonomije i nova radna mesta.
Stabilna vlada?
Nova vlada počiva na prijateljstvu dvojice muškaraca. Aleksis Cipras i šef desničarsko-populističke Nezavisne partije Grka (ANEL) Panos Kamenos opet su se jedan drugome zakleli na vernost. To je koalicija zasnovana na rukovanju, bez koalicionog ugovora, unutarpartijske debate i glasanja. Kamenos i njegovi poslanici podržavali su Aleksisa Ciprasa u svemu – uključujući i zaokret od 180 stepeni nakon referenduma koji je, posle sporazuma iz 2010. i 2012, doveo i do trećeg sporazuma sa međunarodnim kreditorima. Tu i tamo, Kamenos i ANEL zaurlaju nacionalističke i antisemitske poruke. Ali u osnovi ih zanima samo vlast, pa se mogu smatrati bezopasnima.
Drugi partner u vladi su grčki Zeleni. Oni ni na ovim izborima nisu nastupili samostalno, već su pozvali svoje birače da podrže Sirizu. Nekoliko predstavnika Zelenih bili su kandidati na listi Sirize. Kao nagradu za vernost i predizbornu pomoć iz parlamentarne grupe Evropske zelene partije, Zelenima je ponovo dato jedno mesto na Sirizinoj poslaničkoj listi, a njihov portparol Janis Cironis ponovo je zamenik ministra u Ministarstvu za zaštitu životne sredine i energetiku. Oni će pokušati da ojačaju ekološki profil vlade i izmene Sirizin etatistički pristup u korist emancipatorske socijalne politike. To će ići teško, jer delovi Sirize zastupaju suprotne stavove upravo u sferama značajnim za Zelene, kao što su energetska politika, napuštanje mrkog uglja, prelazak na obnovljive izvore energije ili razvoj socijalne ekonomije. Barem za sada, većina u Sirizi zalaže se za očuvanje državnog monopola nad mrkim ugljem, podržavljenu energetsku industriju i uopšte preduzeća pod državnom kontrolom. U tom smislu ostaje otvoreno pitanje hoće li učešće Zelenih u vladi dovesti i do Sirizinog zaokreta u pravcu inovativnije politike.
Postavlja se i pitanje stabilsnosti nove vlade. Poslednji sporazum sa kreditorima u velikoj meri ograničava manevarski prostor za donošenje odluka i međunarodnim kreditorima daje široka ovlašćenja. Ponovno osvajanje slobode odlučivanja – desni populisti to nazivaju „nezavisnošću“, a Siriza „demokratijom“ – bio je zajednički cilj vladajuće koalicije u januaru ove godine. Od toga nije mnogo ostalo. Nova vlada se sastoji od 46 ministara, zamenika ministara i državnih sekretara, sa svega 5 žena na položajima zamenica ministara. EU je zadovoljna time što su važna mesta u oblasti privrede i finansija zauzeli pouzdani muškarci. Od njih se očekuje da hitro, kako se to kaže u žargonu EU, urade svoje „domaće zadatke“. Zato Janis Varufakis, Sirizin prvi živopisni ministar finansija, drugim pobednikom ovih izbora smatra Trojku, moćni organ kreditora iz Međunarodnog monetarnog fonda, Evropske centralne banke i Evropske komisije.
Ali sprovođenje dogovora sa kreditorima nije jedini uslov stabilnosti nove vlade. U njoj može doći do sukoba oko podele političkog manevarskog prostora. Siriza je uspela da se otarasi unutarpartijske radikalne opozicije koja je zagovarala kurs izlaska iz evrozone (na izborima nije prešla cenzus od 3%). Ali poslaničkoj grupi Sirize koja je osvojila 145 od 300 mandata pripada i „Grupa 53“, skupina poslanika i članova vlade i partije u kojoj je i ministar finansija Euklid Cakalotos. Oni se protive odustajanju od socijalne politike Sirize i žele da sačuvaju „levi karakter“ partije. Ova grupa se doduše ućutala posle izbora, što pokazuje da je Aleksis Cipras neprikosnoveni šef svoje partije.
Ne zna se ni kako će se Siriza postaviti prema reformi radnog prava i ograničenju sindikalnih prava, otvaranju tržišta, povećanju poreza i drugih dažbina, reformi penzionog sistema, smanjenju socijalnih davanja i pre svega privatizaciji državnih preduzeća. Vladajuća većina nije previše jedinstvena. A ovoga puta neće imati podršku proevropske grčke opozicije, koja je na ovim izborima doživela poraz. Nova demokratija, PASOK i levičarsko-liberalna partija Potami (Reka) sada su prava opozicija, koja neće pomagati vladi u kritičnim situacijama kao u prethodnom mandatu.
Razočarenje i zablude
U Grčkoj je učešće na izborima obavezno. Uprkos tome, samo 57 odsto biračkog tela je izašlo na birališta. Ova istorijski niska izlaznost ima pre svega ekonomsku pozadinu. Mnogim ljudima je u šestoj godini krize bilo preskupo da putuju do rodnog mesta gde su registrovani i obavezni da glasaju. Oni van zemlje je trebalo da doputuju u Grčku, jer ne mogu da glasaju u grčkim konzulatima i ambasadama, a ni glasanje poštom nije predviđeno. U poređenju sa ogromnom izlaznišću na julski referendum, sada se 1,6 miliona ljudi nije pojavilo na svojim glasačkim mestima.
Sirizina izborna pobeda je taktički uspeh njenog šefa, ali ostavlja gorak ukus u ustima. Naime, masovno uzdržavanje od iskazivanja izborne volje je i izraz dubokog razočarenja razvojem događaja u Grčkoj. Aleksis Cipras sebe i Grčku predstavlja kao žrtve osvetoljubivih protivnika iz Evrogrupe i pokušava da na njih prebaci odgovornost za razočarenje svojih birača. Ali on je tu samo delimično u pravu. On i njegov ministar finansija doveli su Grčku u bezizlaznu situaciju time što su je ostavili u evrozoni, istovremeno pokušavajući da promene njenu finansijsku politiku. Nisu uvažili činjenicu da je smisao evrozone upravo u samoograničavanju nacionalne monetarne i finansijske politike, u kojoj redovno otplaćivanje kamata i pridržavanje rejtinga i pravila finansijskih tržišta imaju prednost nad nacionalnim samoopredeljenjem. U tom smislu, stari-novi šef vlade još uvek duguje objašnjenje svojim biračima. Njegova prazna retorika o junačkoj borbi i žrtvi nije dovoljna i ide u prilog antievropskim snagama na grčkoj političkoj sceni.
Cipras sebe više ne vidi kao radikalnog socijalistu, već kao novog Fransoa Miterana koji se od socijalističkih obećanja usmerio ka politici štednje i finansijskim tržištima – i koji je uprkos tome zadržao kontrolu nad svojom partijom i ponovo pobedio na izborima. Aleksis Cipras želi da svoju socijalističku partiju preobrazi u reformističku stranku koja se bavi ostvarivim ciljevima. Možda je to i poslednja šansa Grčke.
Dobar ishod
Već u narednim nedeljama nova grčka vlada treba da preduzme neke ključne mere. Ona mora da usvoji rebalans budžeta i predstavi nacrt budžeta za 2016. Tu je i projekcija srednjoročnog finansijskog plana za period 2016-2019, o čemu neće odlučivati grčki parlament nego Trojka ili Četvorka, kako se ovo nadzorno telo naziva od kada se krugu kreditora priključio i Evropski mehanizam za stabilnost. Naime, od njih zavisi da li će Grčkoj biti isplaćena sledeća tranša dogovorenih kredita, namenjena dokapitalizaciji banaka, čime bi počeo proces ukidanja kontrole nad tokovima kapitala, što je bila najveća prepreka oživljavanju grčke ekonomije.
Kontrolori će od kraja oktobra nadgledati da li su do tada dogovorene zakonodavne mere donete i administrativno aktivirane, to jest sprovedene. U dugoročnije projekte spada i gigantski socijalno-politički zadatak reforme grčkog penzionog sistema koji je preopterećen, komplikovan i neodrživ. Potrebno je izgraditi osnovno socijalno osiguranje koje će ljude učiniti nezavisnim od svojih porodica i klijentelističkog sistema. Pored toga, treba sprovesti čitav niz drugih mera: smanjenje ekstremno visoke stoprocentne poreske akontacije za preduzeća i visokih državnih primarnih suficita do 3,5 odsto, koji se mogu finansirati samo kroz enormna smanjenja izdataka ili pljačkanjem srednjeg sloja, što vodi u recesiju. Krajnje su nerealistični i obim planiranih privatizacija i prihodi od njih.
Tu mora doći do promena. I do njih će izgleda doći, kao i do delimičnog oprosta grčkog duga. Tokom dugih godina krize evra, prećutno su otklonjene neke od konstrukcijskih grešaka ove valute. Milionskim programom otkupa državnih obveznica, Evropska centralna banka (ECB) stavila je van snage dva osnovna pravila Ugovora iz Mastrihta na kojima počiva evro: sada postoji monetarno državno finansiranje, kao i zajednička briga o dugovima. U praksi se pokazalo da državni dugovi ne moraju biti vraćeni već mogu biti odloženi, na kooperativan i predvidiv način, odnosno zamenjeni novim kreditima koje ECB dužnicima stavlja na raspolaganje zaobilaznim putevima sekundarnog tržišta. Preduslov za to je da zadužena država svojim dužničkim obavezama daje prednost u odnosu na sva druga ekonomska i socijalna potraživanja na nacionalnom nivou. Dugovi se moraju pravovremeno otplaćivati, a kamate redovno plaćati. Ukoliko se to osigura, siguran je i dotok svežeg novca.
Naravno, stvari tako stoje u principu. Grčka sada očekuje pristup programu otkupa dugova Evropske centralne banke. Odlučujući preduslov za to je dobra ocena kreditora za napore nove vlade da započne modernizaciju javnog sektora i postigne obećano u oblastima tržišta rada i podsticanja investicija, penzija, napuštanja klijentelističke privrede i sa time tesno povezane privatizacije. U tom slučaju će snage koje, kao kancelarka Angela Merkel, žele da po svaku cenu očuvaju evrozonu („Ako propadne evro, propašće i Evropa“) – prihvatiti grčko odstupanja od budžetskih ciljeva. ECB će primiti Grčku u svoj program i otkupljivati grčke državne obveznice. Kamate u Grčkoj će početi da padaju, a privatni krediti će postati opet dostupni. Evrokriza je pokazala da su strukturne i institucionalne reforme važnije od budžetskih ograničenja. Prezaduženost Grčke se vidi u novom svetlu. Ona je veoma visoka, kao i japanski dug, ali ju je pod uslovima kontinuiranih mogućnosti refinansiranja moguće prevazići.
Međutim, u evrozoni postoje i drugačija mišljenja, kao ona nemačkog ministra finansija Šojblea i nekoliko severnoevropskih članica evrozone. Šojble ne želi opstanak evrozone po svaku cenu, već da je dalje razvija u zonu ekonomski i institucionalno homogenih zemalja u, kako bi to ekonomisti rekli, „idealni monetarni prostor“. Grčka i mnoge članice EU i zemlje kandidati, po njegovom mišljenju, samo profitiraju od evrozone. Za njega grexit, uključujući i otpis dugova, ostaje na dnevnom redu. Izveštaj četiri predsednika (Evropske komisije, Saveta Evrope, Evropske centralne banke i Evropskog parlamenta) „Zaokružiti evropsku privrednu i monetarnu uniju“ je reakcija na njegove planove. Predsednici žele da ograniče centrifugalne sile i izbegnu izlazak pojedinih zemalja iz evrozone. Zato oni predlažu razlikovanje članica na periferiji i u centru, koje su jedine u stanju da, na čelu sa Nemačkom, zadovolje kriterijume „idealnog monetarnog prostora“. Ovakav pristup bi trebalo da spreči istupanje Grčke iz zajedničke valute.
Pravac kretanja EU i evrozone u krajnjoj liniji će zavisiti i od političko-diplomatske spretnosti nove grčke vlade. Ukoliko ona nastavi sa retorikom konfrontacija sa EU i Nemačkom, ustupaka neće biti. Kancelarka ipak treba da izađe pred Bundestag sa nekim opipljivim rezultatom da bi dobila podršku za svoju politiku. Parlamentarna većina CDU/CSU u tom smislu je sklonija Šojbleu, koji dobro zna da Grčka nije u stanju da ispuni uslove novog sporazuma. Aleksis Cipras treba da se jasno opredeli između kancelarke i njene spremnosti na kompromise i radikalnih planova nemačkog ministra finansija.
Olga Drosu je direktorka Fondacije Hajnrih Bel za Grčku, a Andreas Polterman za Srbiju, Crnu Goru i Kosovo.
Fondacija Hajnrih Bel, 07.10.2015.
Sa nemačkog preveo Milan Bogdanović
Autor/ica 👤tačno.net
