Evropa posle rata

Povezani članci

• Započelo saslušanje: Svećenička pedofilija konačno na dnevnom redu UN-a
• Emir od Dubaija mora bivšoj supruzi platiti pola milijarde funti
• Povlačenje SAD-a iz Afganistana stajat će 5 do 6 milijarde dolara
• Trump protiv premještanja zatvorenika iz Guantanama
• Austrijanci odlučuju o budućem kursu države
• Đavolji mlin

Photograph: Daniel Ochoa de Olza/AP

Ovo nije rasprava o tome može li se Rusiji verovati da će poštovati bilo kakav budući mirovni sporazum s Ukrajinom. Niti je ovo pohvala prednostima okončanja rata diplomatskim sredstvima. Ovo je samo moje razmišljanje o još jednom od evropskih paradoksa: mir u Ukrajini bi nesumnjivo doprineo zaustavljanju daljeg ekonomskog krvarenja Evrope, ali onog trenutka kada se otvori bilo kakav mirovni proces, Evropska unija će se ponovo podeliti po liniji koja deli istok i zapad, što će neizbežno obnoviti stare podele između severa i juga.

Kredibilan mirovni proces podrazumeva komplikovane pregovore između velikih svetskih sila. Ko će predstavljati Evropu za pregovaračkim stolom? Teško je zamisliti da su poljski, baltički i skandinavski lideri spremni da tu ulogu prepuste francuskim ili nemačkim kolegama.

U istočnim i severoistočnim državama EU, francuski predsednik Emmanuel Macron ima reputaciju Putinovog pomagača, spremnog da Ukrajini nametne (njoj) neprihvatljivu razmenu teritorija za mir. Takođe, čak i ako zanemarimo dugu istoriju zavisnosti Nemačke od ruske energije, izgledi kancelara Olafa Scholza da se kvalifikuje za ulogu zastupnika zajedničkih evropskih interesa poljuljani su odlukom da nemačkoj industriji odobri 200 milijardi fiskalne pomoći – one vrste koju je Nemačka odbila da prihvati na nivou EU.

S druge strane, francuske i nemačke elite s podsmehom odbacuju mogućnost da u mirovnom procesu Evropu predstavlja neko poput Kaje Kallas ili Sanne Marin, premijerki Estonije i Finske. „Moralni krstaški pohod i postavljanje maksimalističkih zahteva su u modi, ali to neće pomoći mirovnom procesu, već će ga samo otežati“, rekao mi je nedavno jedan nemački zvaničnik.

Pitanje ostaje otvoreno: ko će predstavljati EU u budućem mirovnom procesu?

Da je EU iskoristila priliku posle velike bankarske i dužničke krize 2008. i demokratizovala svoje institucije, Evropu bi sada kredibilno mogli predstavljati predsednik i ministar spoljnih poslova. Ali avaj, reklo bi se da građanima Evrope ne pada na pamet da ih zastupaju Charles Michel, predsednik Saveta EU, i Joseph Borell, prvi čovek spoljne politike Unije. Macron i Scholz bi to svakako odbili, a verovatno i ostali predsednici i premijeri evropskih država.

Optimisti u Briselu veruju da uprkos vojnoj slabosti i nedostatku legitimnih pregovarača EU može odigrati važnu ulogu u budućim pregovorima, s obzirom na očekivanje da EU finansira obnovu Ukrajine i arbitrira u procesima za priključivanje Ukrajine jedinstvenom tržištu, carinskoj uniji, možda i samoj EU. Ima li takav optimizam osnova?

Nema sumnje da će EU izdvojiti dosta novca i koordinisati proces priključenja Ukrajine posle rata. Ali to ne garantuje da će EU značajnije uticati na mirovni proces. Zapravo, imamo dosta razloga da verujemo da će uloga EU kao glavnog finansijera obnove Ukrajine podeliti i oslabiti Uniju, čak i više nego kriza od pre više od 10 godina.

Evropska investiciona banka procenjuje da će troškovi obnove Ukrajine iznositi približno 1 trilion evra – što odgovara ukupnom budžetu EU za period 2021-27. i za 40% premašuje iznos fonda za oporavak posle pandemije po NextGenerationEU. Već opterećena izdvajanjem 200 milijardi evra za održavanje nemačkog industrijskog modela koji je počeo da se urušava i dodatnih 100 milijardi evra za odbranu, Nemačka nema fiskalnog kapaciteta da obezbedi makar deo ove sume.

Ako Nemačka nije u stanju da pokrije dodatne troškove, jasno je da to ne mogu ni ostale zemlje EU. Jedini način da se finansira obnova Ukrajine bilo bi zajedničko zaduživanje, kroz istu bolnu proceduru koja je dovela do osnivanja fonda za oporavak 2020.

Pod pritiskom da obezbedi novac, EU će verovatno poći tim putem, ali ubrzo će shvatiti da to produbljuje unutrašnje podele. Evropski lideri su uspeli da se slože o zajedničkom zaduživanju u vreme pandemije, ali inflacija je tada bila negativna i sve članice su se suočavale s pretnjom ekonomske implozije zbog pandemijskih mera i pada tražnje širom Evrope. Kada se dogovori mir, moraće da pristanu na još veće zajedničko zaduživanje za finansiranje obnove Ukrajine u trenutku kada su se kamatne stope učetvorostručile, inflacija divlja, a očigledno je da će ekonomske koristi biti neravnomerno raspoređene.

Španija će postaviti pitanje zašto bi se zaduživala zajedno s Nemačkom, s obzirom da će nemačke kompanije dobiti lavovski deo poslova u Ukrajini. Poljska će se pobuniti kad Nemačka i Italija objave da će nastaviti da kupuju ruske energente nakon što je uspostavljen mir. Mađarska će prodati glas podrške fondu za Ukrajinu uz uslov da EU odustane od daljeg insistiranja na vladavini prava i transparentnosti. U pometnji koja će nastati, stare podele između (kalvinističkog) severa i (katoličkog) juga, između onih koji su za i onih koji su protiv fiskalne unije, obnoviće se u punoj snazi.

Nemačka već strahuje da će Francuska insistirati na nastavku trajnog, i prilično redovnog, emitovanja zajedničkog duga, čemu se nemačka politička klasa snažno opire, ne samo zato što se protiv toga nedavno izjasnio i Ustavni sud Nemačke. Dublji razlog je to što bi fiskalna unija kakvu traži Francuska primorala nemačke konglomerate da odustanu od prakse koja je ugrađena u njihov DNK: akumuliranje američkog novca kroz veliki neto izvoz u SAD, što je bilo moguće zahvaljujući stagnaciji nemačkih plata i niskim cenama prirodnog gasa.

Ako planirane mere predsednika Bidena za smanjivanje inflacije i uvođenje protekcionističkih barijera, što bi dovelo do pada neto izvoza u Sjedinjene Države, ne promene stav Nemačke, pregovori o okončanju rata u Ukrajini će produbiti podelu EU na istok i zapad – i posredno obnoviti stare podele između severa i juga.

To ne treba da nas iznenadi. Posle finansijskog sloma 2008. i podela koje su se tada otvorile, EU je čitav problem jednostavno gurnula pod tepih. Rat u Ukrajini doveo je do novog udaljavanja između istoka i zapada. Kada se konačno uspostavi mir, obe linije razdvajanja će se dodatno produbiti i zaoštriti, toliko da više nećemo moći da ih ignorišemo.

Project Syndicate, 21.12.2022.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net