Evropa Ajlana Kurdija

Autor/ica 👤tačno.net 12.9.2015. u 09:19

Povezani članci

Kolevka civilizacije Mediteran postao je vodena grobnica. Na austrijskom autoputu 70 izbeglica se ugušilo u kamionu – novoj dušegupki. Predstavnici čeških vlasti su markerima, i bez osećaja za istoriju, na kožu 200 migranata upisali identifikacione brojeve. Druge je mađarska policija lažnim obećanjima sprovela u „prihvatni“ logor (gde im je verovatno ponuđen tuš).

Slovačka želi samo hrišćanske izbeglice, a ne muslimane iz Sirije i Avganistana. Viktor Orban, naduveni mali Putin na dužnosti mađarskog premijera, kaže da štiti „evropsku civilizaciju“ (čitajte hrišćansku Evropu) dok na granici sa Srbijom postavlja bodljikavu žicu. Dejvid Kameron govori o „rojevima“ (skakavaca?) koji nadiru na Britaniju. Trogodišnji sirijski dečak, sa levom rukom uz telo kao da spava u krevecu, leži mrtav na turskoj plaži, s licem u pesku, u nemom prekoru. Zvao se Ajlan Kurdi. Njegova porodica ga je povela u Evropu, nad kojom su se, u ironičnom obrtu istorije, nadnele senke prošlosti.

Orbanova Mađarska se odriče veličanstvene Mađarske iz 1989, prve zemlje koja je probila gvozdenu zavesu i pustila desetine hiljada ljudi iz Istočne Nemačke da se kroz Austriju domognu Zapadne Nemačke. Zaboravljena je sovjetska invazija Mađarske 1956. kada je 200.000 Mađara našlo utočište i slobodu u Zapadnoj Evropi. Mađarska je zaboravila koliko je sloboda kretanja značila građanima iz sovjetskog bloka. Oni su tu slobodu dobili posle pada Zida. A sada Mađarska podiže zid.

Ona nije usamljeni primer predrasuda. Gotovo sve zemlje centralne i istočne Evrope koje su pripadale sovjetskoj imperiji žele hrišćanske migrante (u ograničenom broju) i izjednačavaju muslimane sa teroristima. One nemaju iskustvo priliva postkolonijalnih migranata koje je promenilo zapadnoevropska društva. Njihove Jevreje su pobili nacisti (uz pomoć lokalnih saučesnika), a njihov etnički sastav dodatno je homogenizovan prekrajanjem granica ili masovnim progonima (na primer etničkih Nemaca iz poratne Poljske). Njihova novija istorija je obeležena masovnom ekonomskom emigracijom. To su zemlje iz kojih se odlazilo, a ne migriralo u njih. Francuski politikolog Jacques Rupnik piše za Monde: „Istok Evrope nije prihvatio ’multikulturni’ model zapada: migracije sa juga danas, njima su ’islamska predgrađa’ sutra“.

Evropo, višak istorije je tvoje prokletstvo, a ime ti je zaborav. Tvoja istina je mešavina plemena u vekovnim migracijama, od kojih si plela iluzije o svojim izmišljenim nacijama. Tvoja nada je nova krv, a rasno čistunstvo oltar tvog vekovnog samosakaćenja. Tvoja prva dužnost je sećanje, a zavet tvojoj deci: otvorenost Evrope i njeno jedinstvo.

Da se seća, Evropa bi prepoznala najveći talas migracija od kraja Drugog svetskog rata, kada su milioni bežali na zapad od Staljinovog totalitarizma. To kretanje masa bilo je krajnja posledica rata koji je pokrenula velika nemačka „civilizacija“ – u mahnitom pokušaju da se celom kontinentu nametne arijevska rasa, uz uništenje Jevreja, Roma i drugih koje je Hitler proglasio nižim rasama.

Danas izbeglice hrle u Nemačku koja će ove godine primiti 800.000 ljudi. Kancelarka Angela Merkel je odrasla na istoku Nemačke i poučena ličnim iskustvom izdigla se nad ostalim evropskim liderima: „Evropa ne sme da zakaže sa izbeglicama, jer bi to ugrozilo njene temeljne vrednosti zasnovane na univerzalnim ljudskim pravima“. Onda je dodala, skoro jeretički: „Upoznali smo nemačku efikasnost, a sada nam je potrebna njena fleksibilnost.“

Ali nije dovoljna samo nemačka prilagodljivost, u koju se s pravom može sumnjati. Ovo je evropska kriza. U trenutku lomova u Evropskoj uniji – Grčka i evro, mogući izlazak Britanije, uspon krajnje desnice, pretnje Vladimira Putina – Evropa bi morala da prizove svrhu svog postojanja i da se seti svog porekla iz bede i ruševina poslednjeg svetskog rata, izgubljenih masa ljudi kojima je pružila utočište, jedinstva skovanog u pobedi koja je koštala toliko života.

Evropi su potrebni veće jedinstvo, suvisla imigraciona politika svih 28 članica, obnova oklevetane evropske ideje. Kao što mi je rekla Laura Boldrini, predsednica Donjeg doma italijanskog parlamenta: „Kada Mediteran postane groblje vreme je za novu Evropu, jer ovu niko ne može da voli. Vreme je za Sjedinjene Države Evrope.“

Roger Cohen, The New York Times,

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net