ENG
Gnev zbog opšte korupcije, nezaposlenosti i loših javnih službi u Iraku prelio se protekle nedelje u masovne demonstracije u kojima je poginulo skoro sto ljudi nakon što je vlada u Bagdadu oštro reagovala na nezadovoljstvo, ali i pošto je pokazala da nije u stanju da reši osnovne potrebe svojih građana, pišu svetski mediji.
Izazov za krhku vladu
U nemirima koji potresaju Irak stradalo je najviše ljudi otkada je teroristička organizacija tzv. Islamska država poražena u toj zemlji 2017. godine, ukazuje BBC.
Korupcija, nezaposlenost i loše javne usluge su osnovni razlog nezadovoljstva mladih Iračana, ističe BBC, dodajući da su protesti počeli spontano bez formalnih vođa u većinski šiitskim oblastima na jugu Iraka.
Prema podacima komisije za ljudska prava iračkog parlamenta, najmanje 99 ljudi je poginulo i skoro 4.000 je ranjeno otkada su protesti počeli u Bagdadu u utorak, pre nego što su se proširili na jug zemlje.
To je prvi veliki izazov za krhku vladu premijera Adila Abdul-Mahdija manje od godinu dana otkada je došla na vlast, ističe britanski servis i ukazuje da je vlada pokušala da kontroliše proteste uvođenjem policijskog časa i skoro potpunom blokadom interneta. Policijski čas u toku dana je ukinut u subotu.
Pogoršanja ekonomskih i životnih uslova
Velike demonstracije su iznenadile iračke vlasti, ukazuje Rojters (Reuters) uz ocenu da Iračani protestuju jer im je dosta svega, pošto dve godine posle poraza ekstremističke grupe tzv. Islamske države veći deo zemlje sa skoro 40 miliona ljudi živi u sve gorim uslovima uprkos naftnom bogatstvu Iraka.
Ovonedeljeni protesti nemaju verski karakter, ističe Rojters, jer je gnev usmeren na političku klasu, a ne na neku versku zajednicu. To je u suprotnosti s protestima 2012. i 2013, koje su ekstremisti tzv. Islamske države iskoristili za prikupljanje podrške među sunitima. Većina Iračana nastoji da izbegne versku retoriku posle brutalnog iskustva sa sunitskom ekstremističkom organizacijom, mada tenzije i dalje postoje. Ovo su protesti zbog pogoršanja ekonomskih i životnih uslova i većinom se odvijaju u Bagdadu i na jugu gde dominiraju šiiti.
Posle godina ratova u susednim zemljama, sankcija UN, dve američke invazije, strane okupacije i međuverskih sukoba i poraza islamističkih ekstremista 2017. u Iraku je sad mir i zemlja slobodno može da trguje duži period prvi put od 70-ih godina, navodi Rojters, ukazujući da je proizvodnja nafte na rekordnom nivou. Ipak, oronula infrastruktura i ratom razoreni gradovi još nisu obnovljeni, dok oružane grupe i dalje vladaju ulicama. S druge strane, dodaje Rojters, korupcija iz vremena diktatora Sadama Huseina je dodatno ušančena pod vladavinom partija koje su se pojavile posle njegovog pada.
Pod pritiskom protesta, vlada je najavila bolje prilike za zapošljavanje. Abdul-Mahdi je obećao poslove ljudima koji diplomiraju i naložio ministarstvu nafte i drugim vladinim telima da uvedu kvote u zapošljavanju od 50 odsto za lokalne radnike u ugovorima sa stranim kompanijama. Ipak, ukazuje Rojters, slična obećanja i najave za poboljšanje zdravstvene nege, snabdevanja strujom i drugih službi iznosila je i prethodna vlada.
Pošto se nijedna politička partija ili grupa nije uključila u demonstracije, pa ni opoziciona stranka populističkog sveštenika Muktada Al-Sadra koji je ranije organizovao proteste, vlada bi mogla imati problema da ih kontroliše, objašnjava Rojters i dodaje da je nejasno šta bi vlada mogla da uradi ako se protesti dalje prošire.
Detonacija eksplozivnog raspoloženja
Eksplozija društvenog nezadovoljstva bi se desila kad tad u Iraku, ali je preterana reakcija vlasti osigurala da se to dogodi u utorak, ocenjuje britanski list Indipendent (The Independent).
U Bagdadu je oko 3.000 ljudi mesecima protestovalo zbog korupcije, nedostatka radnih mesta i loših usluga, objašnjava list. Demonstranti su u utorak pokušali da se približe bezbednoj zelenoj zoni gde su smeštene vladine institucije, ali je policija uzvratila gumenim mecima, topovskim udarima i na kraju ubojitom municijom. Ubrzo su se na društvenim medijima pojavili snimci kako policija napada demonstrante, uglavnom mlađe od 20 godina.
Taj incident je mali protest pretvorio u masovne demonstracije koje bi mogle oboriti vladu premijera Abdul-Mahdija, ističe list, uz ocenu da je policija nenamerno detonirala eksplozivno raspoloženje Iračana prema kleptokratskoj državi koja je ukrala skoro 450 milijardi dolara od svrgavanja Sadama Huseina 2003. godine.
Gnev zbog masovne krađe resursa postoji odavno, ali su politički lideri ubeđivali šiitsku većinu da se moraju držati zajedno zbog pretnje od terorista Al-Kaide ili tzv. Islamske države. Ali otkada je tzv. Islamska država poražena u Iraku 2017. i otkada nema većih bombaških napada u Bagdadu, ljudi više nisu toliko zastrašeni da bi bili spremni da ignorišu masovnu korupciju i manjak osnovnih usluga.
Ako vlada ne bude mogla da zauzda demonstracije u narednih nekoliko dana, verovatno neće trajati dugo, ocenjuje Indipendent. Jedna od snaga protestnog pokreta je da nema lidere, već je skoro potpuno spontan, što znači da vlada nema s kima da razgovara. Mada mnogi Iračani tvrde da je greška smeniti vladu bez znanja šta će je zameniti, drugi tvrde da ne može biti mnogo gore i da su spremni da zakorače u mrak.
Mogući povod protesta
Događaji protekle nedelje tokom koje su desetine hiljada ljudi izašle na ulice Bagdada i širom južnog Iraka, istakli su i očaj mnogih Iračana i dugotrajnu nesposobnost vlade da iznese često obećavane osnovne reforme, ocenjuje Njujork tajms (The New York Times).
Ova nedelja je takođe podsetnik da Irak, koji nikada nije prošao kroz pobunu nalik Arapskom proleću, ima bezbednosne snage obučene da se suoče s terorizmom, ali ne i da kontrolišu mase manje ubojitim sredstvima, konstatuje njujorški list.
S druge strane, ukazuje Njujork tajms, nije jasno da li entiteti u senci bezbednosnog establišmenta ili elementi povezani s političkim partijama ili susednim zemljama nastoje da destabilizuju Irak.
Mada deluje da su protesti došli niotkud, ipak izgleda da su pokrenuti uznemirujućim političkim događajem – uklanjanjem veoma poštovanog generala Abdul-Vahaba Al-Sadija, s pozicije komandanta protivterorističkih snaga. Al-Sadi, za kojeg se široko veruje da je uradio dobar posao u borbi protiv ekstremista tzv. Islamske države, uklonjen je s položaja i raspoređen u ministarstvo odbrane.
Smena Al-Sadija, koji je za mnoge heroj, na ulici se objašnjava time što za razliku od ostalih viših zvaničnika nije korumpiran, ali i njegovim odbijanjem da se povinuje vojnim entitetima u okviru iračkih bezbednosnih snaga, od kojih neke imaju veze s Iranom, navodi Njujork tajms.
Da bi se razumelo zašto je Al-Sadi smenjen, objašnjava Juronjuz (Euronews), treba se vratiti u 2015. godinu, kada je uprkos malim šansama sa 250 vojnika odneo pobedu u borbama s teroristima tzv. Islamske države u mestu Baidži.
U vreme te kampanje Al-Sadi je za agenciju Asošiejtid pres (Associated Press) rekao da bi u slučaju da prihvati pomoć od neiračana, u istorijskim knjigama bilo zapisano da su oni, a ne Iračani odneli pobedu. Al-Sadi je, objašnjava Juronjuz, govorio o Irancima i oružanim grupama koje je podržavao Teheran koje su poslednjih godine uticajni akteri u Iraku.
Zbog vremena koje je proveo u SAD na obuci, kao i odbacivanja iranskog uticaja u zemlji, mnogi ga smatraju čovekom Vašingtona u iračkoj vojski, ukazuje Juronjuz.
Šta mogu SAD da urade
Irački premijer je politički slabić koji je u oktobru prošle godine došao na čelo vlade zato što nijedna partije nije mogla da obrazuje vladajuću koaliciju posle izbora u maju 2018. Ako se nasilje na iračkim ulicama nastavi, partije koje su ga videle kao kompromisnog kandidata naći će da je koristan i kao žrtveno jagnje, ocenjuje kolumnista Blumberga (Bloomberg) Bobi Goš (Bobby Gosh).
Moguća smena Abdul-Mahdija će izazvati uzbunu u Vašingtonu, gde postoji nervoza da će sadašnjeg premijera zameniti neko više naklonjen Iranu, navodi Goš. On objašnjava da Irak ima centralno mestu u bliskoistočnoj politici administracije predsednika Donald Trampa (Trump), kao prva država na liniji fronta u suočavanju s Iranom, pri čemu je Abdul-Mahdi viđen kao neko ko je podložniji američkom ubeđivanju nego većina drugih istaknutih ličnosti u iračkom parlamentu.
Utoliko bi administracija mogla biti na iskušenju da interveniše u političkom blatu Bagdada da podrži premijera, ali to bi bila teška greška, ističe kolumnista Blumberga. Na prvom mestu, Iračani se protive američkom uticaju koliko i iranskom i demonstranti podjednako osuđuju obe države. Drugo, upadljivo se manje protive Vašingtonu nego premijeru koji se klanja Teheranu.
Trampovoj administraciji bi trebalo biti očigledno da je Abdul-Mahdi pogrešan čovek da vodi Irak. Umesto da ga štiti, ocenjuje kolumnista Blumberga, trebalo bi da iskoristi uticaj u Iraku da zahteva reforme koje traže demonstranti i da američka vojna i finansijska pomoć budu uslovljene napretkom u tim reformama.
Ako Abdul-Mahdi bude smenjen u parlamentu, SAD bi trebalo da dozvole da se politika u Bagdadu odvija kako Iračani žele, jer američki interesi nikada nisu bili više u skladu s njihovim, zaključuje Goš.
