Dva protesta, jedna budućnost

Autor/ica 👤GARY YOUNGE 2.5.2019. u 09:10

Povezani članci

Extinction Rebellion, die-in u Berlinu 27. aprila, foto: AFP

Prošle srede sam pratio Nigela Faragea, lidera nove partije Brexit, okruženog novinarima i pristalicama u šetnji od paba Vederspuns do mola Klakton. Setio sam se pesme Michaela Rosena u kojoj on kaže da fašizam ne dolazi u uniformi: „Fašizam dolazi kao prijatelj, vraća nam čast, ispunjava nas ponosom, štiti naš dom, nudi nam posao, čisti ulice, podseća nas na nekadašnju veličinu.“

Nije mi cilj da vređam bilo koga – mada će se oni na koje se te reči odnose osetiti uvređenima. Želim da ponudim što precizniji opis društvene baze, retoričkih impulsa i političke orijentacije ljudi koji posećuju skupove ove nove partije ili govore na njima. Iste ljude ćete videti na mitinzima Marine Le Pen, Salvinija ili Trumpa: obično su stariji i potiču iz propalih gradova ili ruralnih i provincijskih delova zemlje (i uvek su beli). Mešavina tetovaža, Barbour jakni i trenerki jasno ilustruje klasne saveze na takvim skupovima. Tu su bogati i siromašni ujedinjeni zajedničkim bolom.

A vođa im je Nigel i dolazi kao prijatelj.

Skup je pun nostalgije za prošlim vremenima. Pominje se predstojeća godišnjica iskrcavanja u Normandiji, čudesa starog Komonvelta i zlatno doba britanskog ribarstva. „Mi smo ponosna nacija“, kaže jedna žena. „Mi smo borbena nacija. Niko nas neće ponižavati.“

Šta god da su, tvrde da rasisti nisu. To je tvrdnja koja se iznosi deklarativno, kao odgovor na pitanje koje nije ni postavljeno i optužbu koja nije izneta. Insistiraju na svojoj uljudnosti i statusu žrtve. „Britanija je uništena, a mi saterani uza zid“, kaže jedan od okupljenih. „Ako kažem da nam stranci uzimaju poslove uhapsiće me“, dodao je i nije bio uhapšen.

Tvrde da jedino žele demokratiju. Istina je da podržavaju čoveka koji se 7 puta kandidovao za poslanika i svaki put izgubio, ali pobedili su na referendumu i to se mora poštovati. To ima smisla. Ali problem je u tome što čak ni parlament čiji suverenitet navodno štite – kao i demokratija za koju se navodno bore – ne nalazi načina da tu pobedu sprovede u delo, pa i sam postaje deo problema.

Tako im kao glavni pokretač ostaje izdaja – ranije ili kasnije izdale su ih sve stranke, politička klasa, establišment i parlament. To je svrab koji mogu češati dok ne prokrvare, ali svrab neće nestati. Zemlja za kojom žale nikada nije ni postojala: mesto koje danas imaju u svetu, kao Britanci, kao belci, kao radnici, kao viša klasa nije ono što je nekada bilo i nikada više to neće biti.

Naravno, brexit i svi ljudi koji su glasali za izlazak ne mogu se svesti na gornji opis. Ali to su glavni motivi koji stoje iza brexita.

Neki protivnici izlaska iz EU žale što ne postoji izborna sila, jednako odlučna i fokusirana, koja će osujetiti Farageovu kandidaturu na predstojećim evropskim izborima i čitav proces brexita.

Ali dokle god smo zaglavljeni u procepu između izlaska i ostanka, između nejasnih identiteta koje nam je nametnuo referendum koji nismo tražili, mali su izgledi da ćemo uspeti da detoksifikujemo kulturu koja je omogućila njihovo nastajanje. Koliko god da je ovaj trenutak presudan za rešavanje odnosa Britanije sa EU, brexit je previše ograničavajuća i iskrivljena optika za suočavanje sa našim stvarnim izazovima.

Zapravo, politika koja može ponuditi efikasniji i optimističniji kontrapunkt mentalitetu brexita već postoji. Samo se još nije oglasila kao takva.

Dok je Farage hvatao zalet, ekološki protesti u centralnom Londonu bližili su se kraju. Posle gotovo dve sedmice protesta zbog izostajanja akcije povodom klimatskih promena, pokret Extinction Rebellion (XR, Pobuna protiv istrebljenja) objavio je da obustavlja blokade. „Vreme je da istinu odnesemo zajednicama van Londona, svim regionima i narodima Ujedinjenog Kraljevstva i čitavom svetu“, rečeno je u njihovom saopštenju.

Na prvi pogled nije jasno kako bi jedan takav pokret mogao biti protivteža svemu što je doneo brexit. U doslovnom tumačenju direktne veze ne postoje. Istina, postoje izvesna preklapanja oko pitanja migracije i deregulacije. Ali XR ne može sprečiti brexit, baš kao što Farage ne može sprečiti klimatske promene – sve i kad bi to želeo.

Ipak, postoje kvaliteti koji su im zajednički. Na izvestan način obe inicijative prihvataju istu polaznu tačku. Politički sistem doživljavaju kao nefunkcionalan i optužuju političare za izdaju. Veruju da je status kvo neprihvatljiv, da su nam potrebne drastične mere i da podsticaj za promenu nabolje mora doći spolja. Sličnosti se tu završavaju. Na jednoj strani je grupa bez izabranog vođe koja organizuje kreativne, radosne i upečatljive proteste i privlači ljude svih uzrasta projektom izgradnje nove budućnosti. Njihov najistaknutiji glasnogovornik je Greta Thunberg, 16-ogodišnja devojčica iz Švedske sa Aspergerovim sindromom. Druga strana se okuplja oko 55-ogodišnjeg Engleza koji se proslavio ostavkama i pokušajima zavođenja ogorčenih, uglavnom vremešnih Britanaca obećanjima povratka stare slave.

U XR vidimo još nastajući izraz ukrštanja različitih pogleda na svet. Za početak, u pitanju je „pogled na svet“. Ne postoji smislen odgovor na globalno zagrevanje na nivou nacionalne države, jer koliko god dobro da čuvamo nacionalne granice, ne možemo zaustaviti migraciju ugljendioksida. Otuda pripadnici XR vide sebe kao deo globalnog pokreta za spasavanje planete, što podrazumeva da u strancima vidimo ljudska bića i prihvatamo da su sporazumi i savezi između država preduslov za pronalaženje rešenja.

XR, kao i pokret Black Lives Matter, Occupy Wall Street ili antiratni pokreti iz prošlosti, pokazuje da postoji značajan broj ljudi spremnih za vođenje globalnih kampanja utemeljenih na humanizmu i međunarodnoj solidarnosti. Otkako su demonstracije počele, 30.000 novih članova je ponudilo podršku, a organizacija je prikupila 200.000 funti. Ali pobeda Donalda Trumpa, brexit i uspon radikalne desnice pokazuju da takvi pokreti jesu moćni ali nisu dovoljni, delom zato što mobilizaciju stanovništva ne uspevaju da pretoče u izborne rezultate.

Što nas vraća našem prijatelju Nigelu. Logika brexita je po svojoj suštini u opreci sa svakim pogledom na svet. Ona traži udaljavanje od ostatka planete i izolovani pastiš nezavisnosti, ne bi li zagovornici brexita uspeli da ugrabe za sebe sve što mogu. „Ako želite da vidite šta brexit može učiniti za Klakton, pogledajte tamo“, rekao je Farage i pokazao na talase na horizontu. „To je Severno more – a polovina tog mora trebalo bi da pripadne nama. Ne da ga delimo sa Holanđanima ili Dancima ili bilo kim drugim. More je naše. To je naše prirođeno pravo“. Svako ko podržava XR reći će vam da mora pripadaju svima. Farage će poželeti dobrodošlicu ribama koja doplivaju do naših obala. Ali teško svakom ljudskom stvoru koji tim putem dospe ovamo u potrazi za hranom, poslom ili utočištem.

The Guardian

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net