ENG
Barselona
Autor/ica 👤Simon Jenkins
Povezani članci
- Beznadežna potraga za nultim pacijentom
- Teška vremena i za Google, pada prihod od oglašavanja
- Odgovorni za gušenje 71 migranta osuđeni na po 25 godina
- Predsjednik katalonske vlade: ‘Među nama su provokatori koji nastoje kompromitirati prosvjede za nezavisnost’
- PROSTITUCIJA :KLIJENTI PROSTITUTKI ORGANIZIRAJU SVOJ “SINDIKAT”
- Alibaba i Tensent otvaraju svoja digitalna carstva u Kini
U poslednjih godinu dana u Evropi je zabeleženo 7 terorističkih napada u kojima su kao oružje korišćena vozila, a ubica iz Barselone je pritom još uspeo da odšeta sa mesta zločina. Šta može da se preduzme?
Kao i napad na mostu u Londonu, događaji u Kataloniji pokazuju da je policija sve efikasnija u reagovanju na terorističke napade. Brzo postavljanje zaštitnih barijera i likvidacija osumnjičenih u Kambrilsu pokrenuće novi talas poziva da se izgrade prepreke na putevima i da se na ulice izvede više naoružanih policajaca. Na kraći rok biće teško odupreti se takvim pozivima, kao i zahtevima za još šire praćenje elektronskih komunikacija.
Ali mora se sačuvati ravnoteža između očuvanja ličnih sloboda i zaista realnih terorističkih pretnji. Činjenica da mere odvraćanja nemaju nikakvog uticaja na počinioce terorističkih napada naizgled ih čine još užasnijima i gotovo nesavladivima. Možda je vreme da preispitamo taktike „šokiranja i zastrašivanja“ koje su zapadne vlade koristile od 2. svetskog rata do Iraka. U tom smislu, beli kombi treba shvatiti kao krstareću raketu siromašnih.
Očekuju nas oštre rasprave o tome koliko daleko se sme ići u zaštiti javne sfere pre nego što ta zaštita preraste u „teror“. Delovi centralnog Londona već su dovedeni do neprepoznavanjazbog ružnih prepreka postavljenih oko turističkih atrakcija. Decenijama nismo podizali ograde koje bi štitile pešake od pijanih ili nepažljivih vozača, uprkos žrtvama. Ni sada ne bi trebalo da ograđujemo ulice i ružimo naše gradove zbog nevelikog rizika od namernog umesto slučajnog usmrćivanja.
Odgovor koji se nameće sam po sebi je podsećanje da zločin koji se nije mogao sprečiti treba posmatrati kao nešto neizbežno, kao čin više sile. Sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka London se bio pomirio sa bombaškim napadima IRA kao neizbežnim delom života u velikom gradu. Verovatno bi bilo bolje ako bismo i terorističkim napadima posvećivali manje groteskne pažnje koja povećava percepciju rizika, podstiče imitatore i narušava naše osećanje slobode od straha. Kako izveštavati a ne „promovisati“ terorizam, kako pokazati saosećanje a ne širiti strah, to su veštine koje mediji još nisu savladali.
U jednom drugom smislu, ovi napadi nas podsećaju na slabosti ugovora na kojem počivaju naša društva mira. Kao što smo videli u Šarlotsvilu, nasilje je skoro neizbežno u sudaru grupne mržnje i straha, tih ružnih lica „identitetskih politika“. Ponavljanje da lokalne zajednice moraju biti opreznije i prijavljivati sumnjive osobe postalo je opšte mesto. Ali jedini efikasan oblik sprečavanja zločina jeste suzbijanje na njegovom izvoru, zbog čega je često ismevana vladina strategija prevencije u načelu verovatno ispravna.
Neprijatna činjenica je i to što gotovo svaki teroristički čin ima i političku komponentu. Politička dimenzija sukoba ne može se jednostavno pomesti pod tepih strahota počinjenog zločina. I dalje smo vojno angažovani u muslimanskim zemljama – što mnogi tumače kao rat protiv islama – i izgleda da nismo u stanju da se obuzdamo. A svaki rat traži žrtve.
Autor/ica 👤Simon Jenkins
