Aleksašenko: Putin se neće povući zbog sankcija iako ekonomija trpi

Povezani članci

• Treća noć nemira u Mineapolisu
• Vijeće UN-a pokreće međunarodnu istragu zbog represije nad demonstrantima u Iranu
• ‘Američke snage pomogle Francuskoj u spašavanju tajnog agenta’
• Nastavljeni protesti na ulicama Minska i drugih gradova Belorusije
• IDIL sve jači i u Afganistanu
• Đavolji mlin

Foto: Tacno.net/Arhiva

Kladio bih se na hiljadu prema jedan dolar da ne postoje zapadne sankcije koje mogu da zaustave rat u Ukrajini, rekao je u intervjuu za Radio Slobodna Evropa (RSE) Sergej Aleksašenko, zamenik guvernera Centralne banke Rusije i ministra finansija tokom 1990-ih.

“Bilo koje ekonomsko ograničenje neće prisiliti Putina da povuče trupe iz Ukrajine. On veruje da ima dovoljno resursa da vodi ovaj rat duže nego što Ukrajina može da izdrži i Zapad da je podržava”, smatra Aleksašenko, kritičar Kremlja, koji poslednjih godina živi u Vašingtonu.

On ističe da sankcije i povlačenje zapadnih kompanija nisu pogodile celu ekonomiju već određene sektore. Najočigledniji primer je automobilska industrija u kojoj je proizvodnja pala između 65 i 70 procenata, a prodaja za više od 60 odsto.

Aleksašenko procenjuje da Putin stoprocentno kontroliše situaciju u Rusiji i dalje uživa podršku građana, uprkos sankcijama, te da nije moguć puč koji bi izveli oligarsi ili pojedine struje u Kremlju.

“Rusija je već sada propala država, jer nema institucije, mehanizam nasleđa. Ako se Putinu nešto desi, niko ne može da predvidi šta će se sutra desiti sa Rusijom. Biće joj potrebne generacije da se oporavi od Putinove politike”, navodi Aleksašenko.

Po njegovom mišljenju, globalna ekonomija ne može da opstane bez ruskih prirodnih resursa. Sagovornik RSE, između ostalog, podvlači da se Evropa svakako može izboriti sa energetskom krizom. Ali i dodaje:

“Ptanje je kako pronaći zamenu za nikl s obzirom da Rusija obezbeđuje 20 odsto svetskih potreba za ovim metalom, ili čak 50 procenata paladijuma bez koga nije moguća proizvodnja katalizatora za automobile i druge moderne opreme”, ocenjuje Aleksašenko.

RSE: Kada su uvedene zapadne sankcije Rusiji zbog njene invazije na Ukrajinu, mnogi su predviđali da će njena ekonomija doživeti krah. Međutim, rublja se ubrzo oporavila nakon drastičnog pada.

Zbog visokih cena energenata, Rusija je od izvoza nafte i gasa zaradila skoro 200 milijardi evra – 30 odsto više nego 2021. godine. Da li to znači da je ruska ekonomija izdržljivija nego što se očekivalo uprkos negativnim trendovima na kraju 2022?

Aleksašenko: Treba biti oprezan u merenju ekonomskog rasta u turbulentnim vremenima. Veoma je popularno reći da će zapadne sankcije uništiti rusku ekonomiju, da je ona već krahirala, da će Putin ostati bez novca za vođenje rata i slično.

Kao ekonomista nastojim da budem realističan, imajući u vidu činjenice i strukturu ruske ekonomije.

Na primer, ukrajinska ekonomija je doživela pad 2022. godine od 35 odsto. Oko 20 odsto ukrajinske teritorije je okupirano nakon ruske invazije.

Njena energetska infrastruktura je skoro uništena, mnogo zaposlenih muškaraca je mobilisano, skoro četvrtina populacije je izbeglo.

Međutim, ukrajinska ekonomija još nije doživela slom. Naravno, može se govoriti koliko snažna podrška Zapada njenoj privredi. Ali, ekonomski pad od 35 odsto još ne znači kolaps.

Pojedini eksperti su po uvođenju zapadnih sankcija procenjivali da će ruska ekonomija doživeti pad, 10, 12, pa čak i 15 procenata.

To znači da bi na godišnjem nivou u decembru 2022. u odnosu na decembar prethodne godine trebalo da se smanji za 25 odsto.

Međutim, to je bila nerealistična procena jer ma koliko bile snažne zapadne sankcije, one ne mogu da imaju tako devastirajuće posledice kao rat na ukrajinsku ekonomiju.

Rostat, ruska agencija za statistiku, objavila je u decembru podatke. Naravno, u ruskoj ekonomskoj istoriji ti podaci se u periodima rasta preuveličavaju, kao što su periodima ekonomskog pada umanjuju.

U 2021-oj zabeležen je ekonomski rast od 5,6 procenata, a prošle godine pad od 2,7 odsto, kako se navodi u najnovijem izveštaju Ministarstva finansija.

Dakle, jaz iznosi više od osam procenata, odnosno toliki je gubitak ekonomskih potencijala. Ja se ne bih oslanjao previše na podatke Rostata.

Treba imati u vidu da je u drugom kvartalu ruska ekonomija pala na godišnjem nivou 20 procenata, u odnosu na prvi kvartal. To se desilo veoma brzo.

Međutim, treba razmotriti prirodu zapadnih sankcija i na šta su bile usmerene.

Ruska ekonomija ima specifično mesto u globalnoj ekonomiji snabdevajući je prirodnim resursima – naftom, gasom, ugljem, metalima, veštačkim đubrivom, žitaricama i ostalim sirovinama. Dakle, to nisu finalni proizvodi ili intelektualna svojina.

Globalna ekonomija ne može da opstane bez ruskih prirodnih resursa. Svetska privreda bi mogla jedino da funkcioniše bez ruskih crnih metala, jer postoji prekomerna globalna ponuda čelika.

To znači da je u toj oblasti moguće u potpunosti odustati od uvoza iz Rusije. Međutim, za gotovo sve ostalo ne postoji zamena za ruske prirodne resurse.

Pri tom, mnogo je lakše sa energijom, jer Evropa može da odluči da više ne uvozi rusku naftu, već iz Angole, Saudijske Arabije i drugih zemalja, a Indija iz Rusije. To znači da je moguće pronaći zamenu za naftu.

Slično je i sa gasom. Na primer, Nemačka gradi terminale za tečni gas, tako da joj od 2024. uopšte neće biti potreban ovaj energent iz Rusije.

Rusija ima 50 odsto svetskih rezervi paladijuma

Međutim, pitanje je kako pronaći zamenu za nikl s obzirom da Rusija obezbeđuje 20 odsto svetskih potreba za ovim metalom, ili čak 50 procenata paladijuma bez koga nije moguća proizvodnja katalizatora za automobile i druge moderne opreme.

Ako Evropa odluči da ne nabavlja ova dva metala iz Rusije, onda će se njena proizvodnja automobila i energetska štednja vratiti tamo gde je bila pre 20 godina.

Ali, da ne govorim o Evropi. Jednostavno, globalna ekonomija ne može da opstane bez ruskih resursa.

Dakle, zapadne sankcije su na početku za dve sedmice uništile ruski finansijski sistem zbog čega rublja nije više konvertibilna valuta.

Međutim, cene sirovina su skočile, i dalje je postojala tražnja za ruskim prirodnim resursima, tako da njena ekonomija nije tako dramatično pala kao što su mnogi predviđali.

Rusija ne može da nađe zamenu za evropsko tržište gasa

RSE: Kao što sam rekao rublja je po uvođenu sankcija drastično pala, ali se oporavila nakon mera Centralne banke Rusije.

Istovremeno je pao izvoz ruskog gasa u Evropu, ali je zbog rastućih cena energenata Rusija zaradila 30 odsto više nego 2021. U decembru je Evropska unija skoro potpuno obustavila uvoz ruske nafte i odredila gornju cenu od 60 dolara za barel.

Moskva nastoji da preusmeri energente na druga tržišta, pre svega Kinu i Rusiju, koje su povećale uvoz ruske nafte, ali plaćajući ga po nižoj ceni.

Međutim, postavlja se pitanje mogu li kinesko i ostala tržišta da zamene evropsko, imajući u vidu da je Rusija pre rata izvozila 70 odsto svog gasa na stari kontinent preko 10-tak cevovoda, dok ka Kini postoji samo jedan “Snaga Sibira”.

Aleksašenko: Rusija definitivno ne može da pronađe zamenu za evropsko tržište kada je reč o izvozu gasa. Ona može da izvozi ovaj energent u tečnom stanju (LNG) bez ikakvih ograničenja.

Međutim, u slučaju izvoza prirodnog gasa cevovodima, on nije smanjen zbog zapadnih sankcija već političke odluke Vladimira Putina u leto 2021. da “zamrzne” Evropu.

Zbog toga je Gasprom na različite načine u poslednjih 18 meseci smanjio izvoz na stari kontinent, tačnije za 70 odsto u poslednjem kvartalu 2022. u poređenju sa 2019-2020. godinom.

Gasprom može sada da mašta o gradnji novih gasovoda ka Kini. Generalni direktor Gasproma Aleksej Miler izjavo je u decembru 2022. da će biti izgrađen novi gasovod ka Kini sa kapacitetom od 100 milijardi kubnih metara.

No, pitanje je kada će biti završen taj projekat i koliko će da košta. Smatram da to nije moguće pre 2027-8. godine u najboljem slučaju, jer još uvek nije potpisan nikakav konkretni ugovor sa Kinom o kapacitetu i ceni, a bez toga Gasprom neće početi gradnju gasovoda.

Gasprom zauvek gubi evropsko tržište

RSE: Da li Kina plaća ruski gas jeftinije nego Evropa?

Aleksašenko: Da, Kina plaća mnogo jeftinije nego Evropa jer se cena određuje ugovorom, a ne na tržištu.

Evropska unija je insistirala da Gaspromova cena bude vezana za trenutna tržišna kretanja (spot market).

Trenutno se ta cena određuje 60 odsto u odnosu na naftu i 40 procenata shodno kretanjima na tržištu (spot).

U slučaju Kine, kao što sam rekao, ta cena se utvrđuje ugovorom, što uključuje i popuste, jer je Peking omogućio kredite, a tu su i drugi kriterijumi u igri.

Sve u svemu, Gasprom gubi tržište u Evropi – čini se zauvek.

RSE: Šta Rusija radi sa gasom koji više ne izvozi u Evropu, a ne može da ga preusmeri na druga tržišta?

Aleksašenko: Smanjuje proizvodnju. To je mnogo lakše uraditi u slučaju gasa nego nafte.

Rusija prodaje naftu Kini, Indiji i Turskoj sa popustom

RSE: Kada je reč o nafti, kao što sam pomenuo, Rusija nastoji da je preusmeri na druga tržišta, pre svega kinesko i indijsko.

Aleksašenko: Da, Kina, Indija, Turska.

RSE: Ali, sa popustom.

Aleksašenko: Da, sa popustom od 25 odsto, a u decembru je iznosio i 37 procenata.

Međutim, za rusku ekonomiju, njen rast i sveukupne efekte – mnogo je važniji fizički obim i količina proizvedene nafte nego njena cena, ma koliko je novac važan za punjenje budžeta.

Nemamo još podatke za izvoz sirove nafte u decembru. Takođe, teško je predvideti posledice kada Evropska unija u februaru u potpunosti obustavi uvoz ruske nafte.

RSE: Cene energenata sada padaju, nakon drastičnog skoka u prvoj polovini 2022. godine, iz više razloga. Jedan od njih je i smanjena tražnja u strahu od recesije.

Iako je naftu lakše transportovati nego gas, Rusija se suočava sa različitim barijerama, poput tankera koji su u većini, ako se ne varam, u vlasništvu zapadnih kompanija.

Aleksašenko: Varate se. Znajući da će Zapad ograničiti cenu njihove nafte, ruske kompanije su tokom leta i jeseni 2022. uspostavile punktove u Kini, arapskim zemljama, nabavivši više od 100 tankera za transport ovog energenta.

Rusija će popuniti budžet 2023. uprkos manjim prihodima od energenata

RSE: Međutim, u kojoj meri će skoro potpuni embargo zapadnih zemalja na rusku naftu, zatim pad njene cene i zbog recesije, te prelaska na obnovljive izvore energije, smanjiti prihode u ruskom budžetu u 2023. i narednim godinama?

Aleksašenko: Veoma je popularan slogan da će ograničenje cene ruske nafte, smanjiti prihode u budžetu zvanične Moskve.

Međutim, ne treba misliti da su svi zaposleni u Ministarstvu finansija Rusije idioti. Oni itekako imaju u vidu efekte zapadnih sankcija, ograničenje cena ruske nafte i druge mere.

Ruski parlament je u novembru prošle godine povećao poreze na proizvodnju nafte i gasa, izvoz LNG-ija.

Stoga mislim da će Rusija moći da obezbedi planirane budžetske prihode za 2023. Tačnije, predviđeno je da od nafte i gasa zaradi oko 9 hiljada milijardi rubalja, odnosno 136 milijardi dolara.

To je realistično očekivanje, ako se ima u vidu trenutna situacija. To će biti manje nego u 2022-oj, ali će omogućiti funkcionisanje države.

RSE: Za koliko će biti manji prihodi od nafte i gasa u odnosu na 2022. ili 2021?

Aleksašenko: Prihodi u 2022. od izvoza ova dva energenta iznosili su oko 11.5 hiljada milijardi rubalja, odnosno 174 milijardi dolara.

To znači da će se u ruski budžet sliti za četvrtinu manje novca od nafte i gasa, ali to će opet biti dovoljno da finansira prioritete.

Automobilska industrija najteže pogođena

RSE: Koliko su generalno zapadne sankcije pogodile rusku ekonomiju, ne samo energetski sektor. Rusija već godinama uvozi modernu tehnologiju sa Zapada koja je neophodna za njenu vojnu industriju i druge grane.

Takođe, znamo da je automobilska industrija veoma uzdrmana i još neki sektori, u kombinaciji sa povlačenjem mnogih zapadnih kompanija iz Rusije.

Aleksašenko: Ne može se govoriti o opštem uticaju, jer sankcije i povlačenje zapadnih kompanija nisu pogodile celu ekonomiju već određene sektore.

Najočigledniji primer je automobilska industrija u kojoj je proizvodnja pala između 65 i 70 procenata, a prodaja za više od 60 odsto.

Zbog toga je u regionima u kojima je koncentrisana automobilska industrija, kao što su Kalinjingrad, Sankt Peterburg, Kaluga – sveukupna industrijska proizvodnja opala za 10, 15 ili 17 odsto.

Dakle, ove oblasti su žestoko pogodile zapadne sankcije. Istovremeno, u Moskvi je samo Reno imao pogon u kome je sklapano nešto iznad 30 hiljada automobila godišnje, tako da kada se francuska kompanija povukla iz Rusije, to nije previše pogodilo ekonomiju ove regije.

Takođe, u oblasti Kuzbas, koji ima velika nalazišta uglja, industrijska proizvodnja je pala za osam odsto, dok je na nivou cele zemlja taj pad između 1 i 1,5 procenata.

Isto se odnosi na uvoz robe široke potrošnje, pre svega hrane, pao je za više od 10 odsto, a ostalih proizvoda skoro 20 procenata.

Međutim, u nekim sektorima nije lako izmeriti efekte poteza zapadnih kompanija.

Na primer, Koka kola i Pepsi kola su prekinuli proizvodnju svojih originalnih pića u Rusiji, ali su nastavili rad sa lokalnim brendovima. Stiče se utisak da nije opala proizvodnja pića sa sodom u Rusiji. Slično se desilo i sa pivom.

Istovremeno, zapadne sankcije su onemogućile nabavku moderne opreme za LNG postrojenje Novatek (na poluostrvu Jamal), tako da iako je 95 odsto završeno možda nikada neće biti pušten u pogon.

Nejasna šema uvoza čipova

RSE: Kakvi su efekti zabrane uvoza moderne zapadne tehnologije, neophodne čak i za rusku vojnu industriju?

Aleksašenko: Ne znamo jer nema podataka, čak ni za prethodnu, 2021. godinu, zato što SAD i EU nikada nisu obelodanile cifre o izvozu svoje dualne tehnologije u Rusiji za potrebe njene vojne industrije.

Ako se analiziraju podaci ruske carinske službe, može se reći da se uvoz poluprovodnika u trećem kvartalu 2022. oporavio dostigavši nivo iz 2021. godine. Međutim, reč je o ukupnoj sumi novca, ali nije moguće analizirati pojedinosti.

RSE: Možda je reč o uvozu iz trećih zemalja, a ne iz zapadnih.

Aleksašenko: Da, a i ne proizvode se svi poluprovodnici na Zapadu. Deo njih se pravi u Kini, Tajvanu, Hong Kongu, a, naravno, i na Zapadu.

Međutim, imate šeme tako da Turska uveze ove tehnologije, koje potom reeksportuje u Estoniju.

Put se nastavlja u Ugandu, pa u Mongoliju, opet u Tursku koja ih na kraju izveze u Rusiju. U ruskoj statistici u ovom slučaju je zavedeno da je Turska krajnji snabdevač, ali može da potiče iz bilo kraja sveta.

Dakle, kada je reč o poluprovodnicima, njihov uvoz se oporavio, mereno novčanim iznosom, dok je sveukupni ruski uvoz pao za 30 odsto.

Sankcije neće prisiliti Putina da povuče trupe iz Ukrajine

RSE: Iz ovoga što ste rekli proizilazi da zapadne sankcije do sada nisu ozbiljnije dovele u pitanje sposobnost Rusije da vodi rat u Ukrajini.

Aleksašenko: Kladio bih se na hiljadu prema jedan dolar da ne postoje zapadne sankcije koje mogu da zaustave ovaj rat. Rat u Ukrajini je rezultat Putinovih političkih snova, njegovog koncepta sveta, strahova i manija.

Stoga kod god misli da će zaustaviti ovaj rat smanjenjem uvoza ruskih energenata i izvoza moderne tehnologije Rusiji – pravi veliku grešku.

Bilo koje ekonomsko ograničenje neće prisiliti Putina da povuče trupe iz Ukrajine.

On veruje da ima dovoljno resursa da vodi ovaj rat duže nego što Ukrajina može da izdrži i Zapad da je podržava.

Sankcije neće dovesti u pitanje podršku građana Putinu

RSE: U kojoj meri ruski građani osećaju teret sankcija, da li će u nekom trenutku postati veoma nezadovoljni, ili će nastaviti da pružaju Putinu većinsku podršku kao i pre rata?

Aleksašenko: Obični ljudi osećaju teret sankcija samo u ograničenom obimu, jer su cene naglo skočile u martu prošle godine, ali su se kasnije stabilizovale.

Pojedini delovi ruske populacije osećaju izraženije sankcije, poput zaposlenih u autoindustriji, ali ne radi se o velikom broju.

Takođe, Rusi koji vole da voze evropske, američke, japanske i južnokorejske automobile, sada moraju da nabavljaju polovne ili kineske.

U 2021-oj je prodato 1,5 miliona novih automobila u Rusiji, dok manje od 700 hiljada 2022. godine.

Dakle, više od 800 hiljada Rusa nije moglo da kupi novi auto, što nije mali broj, ali je zanemarljiv u odnosu na sveukupnu populaciju od 145 miliona.

Svakako postoji negativan uticaj zapadnih sankcija na rusku ekonomiju i pad životnog standarda, ali ne stiče se utisak da su građani previše zabrinuti i spremni su da to prihvate.

RSE: Možda će na promenu stava ruskih građana više uticati eventualni nastavak mobilizacije i ako se sve veći broj vojnika pogine ili bude ranjen?

Aleksašenko: Ponoviću, ne mislim da će zapadne sankcije dovesti u pitanje podršku ruskih građana Putinu jer – mereno po potrošnji – nikada nisu bolje živeli nego u vreme njegove vladavine.

Potrošnja je rasla do 2013-4. Nakon toga je stagnirala, ali je mnogo veća nego u prethodnoj generaciji.

RSE: Mislite na Jeljcinovo vreme 1990-ih?

Aleksašenko: Jeljcinova epoha, sovjetska, carska. Dakle, nivo potrošnje građana je mnogo viši nego u bilo kom ranijem periodu.

Kada je reč o ideji da rast broja stradalih izazove nezadovoljstvo ruskih građana, moguće je da povećanje broja poginulih i ranjenih – koje bi se merilo ne hiljadama, ili desetinama hiljada, već više od 100 hiljada – utiče na situaciju.

Međutim, to se ne bi desilo preko noći, već bi se radilo o procesu akumulacije nezadovoljstva.

No, ni tada se ne bih kladio da bi nezadovoljstvo ruskih građana imalo za rezultat njihovu političku akciju.

To nezadovoljstvo bi izbilo na površinu u slučaju da unutrašnja politička situacija u Rusiji bude uzdrmana, a ne obrnuto.

Privatno nezadovoljstvo građana neće voditi političkoj destabilizaciji.

Puste želje da će oligarsi zbaciti Putina

RSE: S druge strane, ima procena da su pojedini oligarsi nezadovoljni, jer su izgubili veliko bogatstvo zbog zapadnih sankcija, takođe da delovi elita u Kremlju možda razmatraju da svrgnu Putina.

Aleksašenko: To su nerealne, puste želje. Na primer, neki oligarh je vlasnik kompanije za preradu metala, posedujući 75 odsto njenih akcija, koja je vredela 2021. godine 10 milijardi dolara.

Prošle godine vrednost tih akcija je pala, recimo na pet milijardi. Može se reći da je izgubio pet milijardi dolara, ali to je gubitak kapitalizacije.

Međutim, taj oligarh i dalje kontroliše poslovanje kompanije sa 75 odsto akcija. Da, od dividendi je mogao da 2021. zaradi oko milijardu dolara, a prošle godine 200 miliona.

Dakle, tačno je da je aritmetički dobio pet puta manje, ali dugoročno to neće dramatično uzdrmati njegovu finansijsku situaciju.

Ruska ekonomija neće krahirati čak i ako krene severnokorejskim putem

RSE: Ako ovaj rat potraje još jednu ili više godina, i zbog toga zapadne sankcije ostanu na snazi, kako će se to dugoročno odraziti na rusku ekonomiju, društvo i politiku?

Aleksašenko: Ako rat potraje godinama, mislim da to neće uticati na rusku politku, takođe ni rusko društvo, jer će Putin moći da kontroliše svoje elite i bezbednosni aparat i medije sa kojima će voditi propagandu, pre svega na televiziji.

Kada je reč o ekonomiji, možda će moj odgovor zvučati čudno, ali dugoročno gledano, za Rusiju nije presudno da li će rat trajati još 10 godina ili će se završiti sledeće.

Mnogo je važnije šta će biti sa zapadnim sankcijama. Ukoliko se rat uskoro završi i Rusija iz nekog razloga odluči da normalizuje odnose sa Zapadom i prihvati da plati odštetu Ukrajini, onda bi u nekom trenutku sankcije bile ukinute.

U tom slučaju Rusija bi počela da se reintegriše u globalnu ekonomiju.

Međutim, ukoliko rat potraje, ili se okonča, ali Rusija odbije da plati odštetu Ukrajini, već odluči da krene putem Severne Koreje ili Irana, onda bi tehnološki zaostajala, a njen ekonomski rast bio niži nego globalne ekonomije.

No, to ne bi značilo nestanak ruske ekonomije, te da ne bi mogla da obezbedi dovoljno prihoda u budžetu da Putin nastavi svoju politiku.

Rusija je već sada propala država

RSE: Nedavno je Atlantski savet objavio izveštaj, na osnovu stavova 167 eksperata, u kome se navodi da je Rusija u riziku da postane propala država ili čak da se raspadne do 2033. jer ekonomija posustaje zbog dugoročnog uticaja zapadnih sankcija.

Četrdeset šest odsto ispitanika procenjuje da će se Rusija raspasti do 2033. godine, a 21 procenat je vidi kao zemlju koja je najverovatnije osuđena na propast. Kakvo je Vaše mišljenje?

Aleksašenko: Treba prvo da definišemo šta je propala država.

Po mom mišljenju, Rusija je već sada propala država, jer nema institucije, mehanizam nasleđa.

Ako se Putinu nešto desi, niko ne može da predvidi šta će se sutra desiti sa Rusijom. Biće joj potrebne generacije da se oporavi od Putinove politike.

Međutim, ako prema vašoj definiciji propala država znači da centralna vlast ne može da kontroliše celu teritoriju, pojedini regioni nezavisni boreći se jedni protiv drugih, to je nešto drugo.

RSE: Jedna opcija je propala država, a druga, koja se pominje, jeste mogući raspad Rusije, na primer, da Tatarstan, koji je uživao visoku autonomiju u vreme Jeljcina, krene putem separatizma.

Pominje se da bi u slučaju nepovoljnog razvoja situacije u Ukrajini po Kremlj, neki nezadovoljni čvrstorukaši mogli da pokušaju da uklone Putina, nastavljajući još žešće rat, a što bi bilo skopčano sa rizikom od raspada Rusije.

Aleksašenko: Ne slažem se sa tom ocenom. Kao što se pomenuli, 40 odsto ispitanika iz izveštaja Atlantskog saveta smatra da će se Rusija raspasti, što znači da 60 procenata, dakle većina, misli drugačije. Verujem da će Rusija ostati jedinstvena država.

Kada je reč o budućnosti, ima mnogo nepoznanica. Na primer, šta znači ocena da će se rat nastaviti?

Da li to podrazumeva novi talas mobilizacije i povećanje broja vojnika sa više od 300 hiljada na milion na granici sa Ukrajinom, ili zamrznuti sukob sa sporadičnim borbama?

Takođe, da li će ruske trupe postepeno napredovati ili će ih ukrajinske potiskivati. Mnogo toga zavisi od Putina i vojne, bezbednosne i poslovne elite u Rusiji.

Putin i dalje čvrsto kontroliše Rusiju

RSE: Mislite li da Putin i dalje čvrsto kontroliše situaciju u Rusiji?

Aleksašenko: Da, Putin stoprocentno kontroliše situaciju u Rusiji i u tom smislu se ništa nije promenilo.

RSE: Šta je krajnji cilj ruske invazije? Da li je reč samo o Ukrajini, ili i redefinisanju odnosa Rusije sa Zapadom i njenom repozicioniranju u međunarodnoj zajednici?

Aleksašenko: Ne znam, jer ni Putin za 11 meseci koliko traje invazija nije objasnio šta je njegov cilj.

Možemo reći da je u početku želeo da zbaci ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog i na njegovo mesto postavi nekoga ko će biti lojalan Rusiji. Ne znamo šta Putin danas želi.

RSE