Umetnost kao zločin

Povezani članci

• Izdat nalog za hapšenje Janukoviča, Ešton u Kijevu
• Iran počeo gasiti internet uoči potencijalnih novih protesta
• Singapur u karantin stavio 20.000 stranih radnika
• Negiranje državnih zločina
• Monstruozni zločin režima u Saudijskoj Arabiji: Od početka rata u Jemenu stradalo 10.000 djece, milioni ljudi hitno trebaju hranu
• Reakcije svijeta: S. Arabija podržava napad, Iran osuđuje

Ženja Berkovič, foto: Twitter

Početkom maja Ženja Berkovič (38) i Svetlana Petrijčuk (43) odvedene su na dva meseca u pritvor odlukom moskovskog suda. Pre godinu dana šokiralo me je kada sam čula da je Berkovič još uvek u Rusiji. Većina ljudi iz mog šireg kruga napustila je zemlju u danima i nedeljama posle početka invazije na Ukrajinu u februaru 2022. Ruske vlasti su brutalno razbile sve proteste protiv rata, usvojile set zakona o zabrani antiratnog govora, proterale nezavisne medije pod pretnjom hapšenja i zabranile Fejsbuk. Oni koji su ostali, usvojili su nove mere predostrožnosti, među kojima je bilo i zaključavanje naloga na Fejsbuku, tako da samo njihovi „prijatelji“ mogu da vide šta pišu. Berkovič je u to vreme provela 10 dana u zatvoru zbog protesta protiv invazije, a zatim je nastavila da otvoreno postuje na mrežama, objavljuje pesme i piše o svojim reakcijama na rat i svakodnevnom životu sa dve ćerke koje je nedavno usvojila.

Upoznale smo se pre desetak godina kada sam još živela u Moskvi, a Berkovič, koja je tek bila izašla sa čuvene moskovske pozorišne akademije, radila na predstavi zasnovanoj na razgovorima sa unucima ljudi iz Staljinovog vremena. Komad je bio postavljen u Centru Saharov, na koji je prošle nedelje stavljen katanac. Takođe sam videla i jednu od njenih ranih režija, „Čovek koji nije radio“, zasnovanu na beleškama sa suđenja pesniku Josifu Brodskom. Od sovjetskih građana se tada očekivalo da se bave produktivnim radom. Brodski je bio proglašen krivim za „podmukli parazitizam“ i osuđen na unutrašnji progon i obavezni rad. (Predstava je bila postavljena u Memorijalu, organizaciji za ljudska prava koja je zatvorena prošle godine.)

Tu sudija pita Brodskog: „Šta ste vi ikada uradili za dobrobit otadžbine?“

„Pisao sam poeziju“, odgovara Brodski. „To je moj rad. Siguran sam da će svaka reč koju sam napisao biti od koristi mnogim generacijama.“

„Recite sudu zašto niste radili.“

„Radio sam. Pisao sam poeziju.“

„Odgovorite na pitanje. Zašto niste radili?“

„Ali jesam. Pisao sam poeziju.“

„Zašto to niste studirali na nekoj visokoškolskoj ustanovi?“

„Ja sam mislio… Mislio sam da je to dar od Boga.“

Vodila sam svoju stariju decu na obe predstave. Pitala sam ih čega se sećaju iz predstave o Brodskom i Jolka, koja je tada imala desetak godina, mi je rekla: „Sećam se da mi je sve ličilo na tadašnju Moskvu“. Nekada bi to možda zvučalo preterano. Rusija njenog detinjstva jeste suzbijala kritiku, ali pesnici nisu išli u zatvor zbog pisanja poezije.

Berkovič je režirala još desetak komada. Prošle godine je režirala predstavu po tekstu Petrijčuk, zbog koje su sada obe u pritvoru, a koja je osvojila glavne nagrade na Zlatnoj maski, vodećem ruskom pozorišnom festivalu. Naziv predstave – Finist, sjajni soko – referenca je na rusku bajku o neuhvatljivom predmetu žudnje, koji ima moć da se iz ptice pretvori u mladića. Drama je zasnovana na pričama mladih Ruskinja koje su na internetu upoznale borce Isisa, prešle u islam, udale se na virtuelnim venčanjima i otišle, ili pokušale da odu, u Siriju da se pridruže svojim muževima. Mnoge od tih žena kasnije su uhapšene i procesuirane u Rusiji, a u predstavi su korišćeni transkripti njihovih isleđivanja u policiji. Bio je to suptilan, nežan i pomalo apsurdan prikaz usamljenosti i čežnje za ljubavlju. Predstava počinje pesmom „Negde iznad duge“ koju glumci pevaju na engleskom.

Pre rusko-ukrajinskog rata nisam znala da Berkovič piše poeziju. Prva pesma koja mi je privukla pažnju postala je viralna u ruskoj blogosferi prošle godine, dok se Rusija spremala za redovnu proslavu pobede u Drugom svetskom ratu. Tu duh čoveka koji se borio u tom ratu pohodi svog unuka u današnjoj Rusiji i moli ga da zaboravi i njega i njegovo nasleđe:

Ne treba da se nama ponosiš
Niti da nas se potajno stidiš.
Sve što tražim jeste
da budem konačno zaboravljen.

Ali onda ću zaboraviti kako smo tražili onu sliku
U Ruskom muzeju
Kako sam se probudio mokar
A ti si me presvukao
Kako smo zajedno čitali Prišvina
I tražili severni i južni pol u atlasu
Kako si mi objasnio zašto avioni
Ostavljaju belu prugu na nebu.
Kako si mi dao
Lupu.
Nema veze, kaže deda
Dok nestaje.
Ništa od toga ti nije pomoglo.

U kriznim vremenima Rusi pišu poeziju i sada je produkcija ogromna. Ali Ženja Berkovič je jedinstven pesnički glas ovoga doba. Jedna za drugom njene pesme objavljene na Fejsbuku nalaze reči kojima je moguće izraziti ratnu agoniju. Mnoge su u obliku litanije:

Potrebno: odeća za ženu
Starosti sedamdeset devet
Iz grada koji više ne postoji.
Majica, veličina M, za Mariupolj,
Jakna, veličina L, za Lisičansk.
Grudnjak sa B korpom,
Za Buču i Borodjanku.

Druga popisuje izmišljene ali tipične slučajeve hapšenja Rusa.

Andrej Aleksandrovič Ložkin
63 godine
Zubar

Podiže blistavo beli list papira iznad glave
Brada mu leprša na vetru
Svi će ga tražiti do zore
Tad više nema ni plakat ni bradu ni nadu da će se izvući…

Danil Jegorovič Milkis
24 godine
Student, štreber

On „lajkuje“ šalu na tuđem Instagramu
Ima devojku po imenu Sonja, neobrijan
Poslaće prsten preko advokata
Sonja će reći da
On će govoriti o bogu i sud mu neće dozvoliti da sedne
Dobiće četiri godine i osam meseci
Hvala bogu na tome
Tužilac je tražio šest.

Kao i mnogi, počela sam da se oslanjam na Ženjine pesme da izrazim vlastita osećanja. Gotovo sam prestala da se čudim njenoj odluci da javno objavljuje. U svoje stihove ona je ugradila prozaične pasaže o svakodnevnom životu i politici. Bila je kao poslednja osoba koja još uvek živi u predratnoj Moskvi, gde je još uvek moguće reći šta misliš na društvenim mrežama, ako ni zbog čega drugog makar da sačuvaš zdrav razum.

Policija je 4. maja pretresla stan majke i bake Ženje Berkovič u Sankt Peterburgu (obe su poznate spisateljice i aktivistkinje za ljudska prava) a ona je u Moskvi odvedena u pritvor. Petrijčuk je zadržana na moskovskom aerodromu. Sledećeg dana su se pojavile pred sudom, gde su istražitelji zahtevali da im se odredi istražni pritvor. Terete se za „pravdanje terorizma“. Optužbe su zasnovane na predstavi Finist, sjajni soko.

Meduza, nezavisna ruska novinska kuća koja radi u egzilu, dobila je kopiju ekspertize na osnovu koje su protiv dve žene pokrenute tužbe. Tu se navodi da predstava sadrži elemente ideologije Isisa i, istovremeno, „ideologije radikalnog feminizma“, uključujući „slike omalovažavanja žena u androcentričnom svetu u svakom prostoru u kome se žena susreće sa muškarcima, što joj daje pravo da se bori protiv ovakvog stanja stvari“. To se navodi kao dokaz podrške terorizmu. Preti im kazna do 7 godina zatvora.

Teško mi je da pišem o represiji u Rusiji. Kao da više nemam šta da kažem, čak ni kada novinar i političar Vladimir Kara-Murza bude osuđen na 25 godina zatvora zbog „veleizdaje“. Presuda bi izazvala šok da samo nekoliko dana ranije izveštač za Wall Street Journal Evan Gerškovič nije uhapšen pod sličnom optužbom. Hapšenja Berkovič i Petrijčuk, međutim, označila su novo poglavlje. Po prvi put u postsovjetskoj eri, Rusija otvoreno hapsi ljude zbog umetnosti. Ne terete se za veleizdaju kao Kara-Murza, ili špijunažu poput Gerškoviča, ni za „diskreditaciju oružanih snaga“ ili „širenje lažnih informacija o specijalnoj vojnoj operaciji“ – što su optužbe pod kojima se kažnjavaju novinari zbog izveštavanja o ratu – niti za „huliganizam“, kao u slučaju protestne grupe Pussy Riot. Optužene su zbog sadržaja predstave koju su napisale i režirale. Takođe, u slučaju Berkovič, zbog toga što se ponašala kao da bi mogla da nastavi da javno izražava svoje misli i osećanja. S druge strane, šta je tu novo? Stepenovanje načina na koje Putinov režim guši slobodu izražavanja je možda besmislen poduhvat.

Tog dana dok je protiv dve žene čitana optužnica, nekoliko desetina ljudi okupilo se ispred zgrade suda u Moskvi. Posle saslušanja, na Fejsbuku, u postu vidljivom samo pratiocima, oglasio se jedan od Ženjinih prijatelja: „Hteo sam da napišem šta mislim, ali sam se setio da živim u Rusiji, pa ništa. Ionako znaš“. Ženjin nalog je nestao sa Fejsbuka.

The New Yorker 

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net