Nove politike zemalja u razvoju

Povezani članci

• Opet iskorištavani
• Slab odziv birača na češkim izborima
• Želimo svijet slobodan od policije, zatvora i političkih igara
• ПУТИН: БРИКС – ВАЖАН БЕОЧУГ У СИСТЕМУ УПРАВЉАЊА СВЕТСКИМ ФИНАНСИЈАМА
• Hiljade Libanaca demonstrirale protiv novog premijera
• Netanjahu odgodio raspravu o reformi pravosuđa za sledeći mjesec

Zemlje u razvoju zabrinute su da će Sjedinjene Države odustati od režima multilateralne trgovine. Dok se geopolitičke tenzije produbljuju, lideri zemalja niskog i srednjeg dohotka strahuju da će ih slom trgovinskog režima učiniti taocima političke volje velikih sila i ugroziti im izglede za ekonomski rast.

Takve brige nisu neosnovane: u nekoliko poslednjih godina došlo je do značajnih promena u trgovinskim politikama Sjedinjenih Država. Ono što je u mandatu bivšeg predsednika Donalda Trumpa izgledalo kao serija nasumičnih poteza – uvođenje sankcija kineskim kompanijama, povećanje trgovinskih tarifa i pogubna blokada apelacionog tela Svetske trgovinske organizacije – u mandatu predsednika Bidena dobilo je oblik koherentne i sveobuhvatne strategije.

Ovom strategijom, koja treba da učvrsti pozicije Amerike u globalnoj ekonomiji, dominiraju dva imperativa. Prvo, jasno je da Sjedinjene Države sada vide Kinu kao najvećeg geopolitičkog rivala, a njen tehnološki uspon kao pretnju nacionalnoj bezbednosti. Obuhvatne restrikcije kojima se sprečava prodaja naprednih čipova i opreme za njihovu proizvodnju kineskim kompanijama pokazuju da su Sjedinjene Države spremne da žrtvuju međunarodnu trgovinu i američke investicije u Kini da bi ograničile njene ambicije. Štaviše, isto očekuju i od drugih zemalja.

Drugo, kreatori politika u Sjedinjenim Državama treba da nadoknade decenije zanemarivanja unutrašnjih ekonomskih, društvenih i ekoloških prioriteta fokusiranjem na politike koje promovišu osnaživanje proizvodnje, pouzdane lance snabdevanja, dobra radna mesta i prelazak na zelenu energiju. Izgleda da su Sjedinjene Države spremne da za svoj račun rade na ostvarivanju tih ciljeva, čak i ako će to proizvesti neželjene posledice za druge zemlje.

Dobar primer je Zakon o smanjivanju inflacije, centralni element zelene agende Bidenove administracije. Mnogi lideri u Evropi i ostatku sveta bili su nezadovoljni zbog najavljenog fonda od 370 milijardi dolara za subvencionisanje razvoja čiste energije koji favorizuje američke proizvođače. Pascal Lamy, bivši šef STO, nedavno je pozvao zemlje u razvoju da se pridruže Evropskoj uniji u koaliciji „severa i juga“, bez Sjedinjenih Država, da bi Amerika „osetila posledice isključivanja, što će je možda naterati da promeni stav“.

Da ne bude zabune, i Evropa praktikuje sopstvenu verziju unilateralizma, ali u blažem obliku. Mehanizam za granično prilagođavanje poreza na ugljenik (CBAM) u Evropskoj uniji, koji ima za cilj da uvoznim dažbinama za robe s visokom potrošnjom ugljenika kao što su čelik i aluminijum održi visoku cenu korišćenja ugljenika unutar bloka, ustanovljen je da bi se umirile evropske kompanije koje bi u protivnom izgubile konkurentnost. Ali to otežava pristup evropskim tržištima za zemlje kao što su Indija, Egipat i Mozambik.

Zemlje u razvoju imaju dosta razloga za brigu. U pokušajima da izoluju Kinu i razviju politike koje odgovaraju novim agendama, Sjedinjene Države i Evropa neće mnogo razmišljati o interesima siromašnijih ekonomija. Za male zemlje s niskim dohotkom, multilateralizam ostaje jedina zaštita od solipsizma velikih sila.

Ali zemlje u razvoju moraju shvatiti da su takve unilateralne politike posledica legitimnih strahova i da neretko imaju za cilj zadovoljavanje globalnih potreba. Klimatske promene, na primer, očigledno predstavljaju egzistencijalnu pretnju za čitavo čovečanstvo. Ako američke i evropske politike ubrzaju zelenu tranziciju, koristi će imati i siromašnije zemlje. Umesto da osuđuju takve politike, zemlje nižeg i srednjeg dohotka treba da zahtevaju transfer znanja i fondove koje će im omogućiti da pođu istim putem. Na primer, mogu tražiti da se prilivi od Mehanizma za granično prilagođavanje poreza na ugljenik usmere ka izvoznicima u zemljama u razvoju da bi i tamošnje kompanije investirale u zelenije tehnologije.

U širem smislu, zemlje u razvoju treba da znaju da njihovi ekonomski izgledi najviše i prvenstveno zavise od politika koje same sprovode. Ako se ne ponovi pad u protekcionizam sličan onom iz 30-ih godina 20. veka, ove zemlje verovatno neće izgubiti pristup zapadnim tržištima. Štaviše, izvozno orijentisane zemlje kao što su Tajvan i Južna Koreja ostvarile su čudesan rast 60-ih i 70-ih godina 20. veka, kada su razvijene zemlje bile mnogo naklonjenije protekcionizmu nego što su danas ili što bi mogle biti u doglednoj budućnosti.

Takođe, treba imati u vidu da modeli industrijalizacije orijentisani na izvoz više ne daju rezultate kao nekada, iz razloga koji nemaju mnogo veze s protekcionističkim politikama globalnog severa. Današnje proizvodne tehnologije toliko su kapitalno i radno intenzivne da je veoma teško ponoviti uspehe „istočnoazijskih tigrova“ (u pitanju je fenomen koji nazivam „prevremenom deindustrijalizacijom“). Da bi izgradili uspešnu srednju klasu novi modeli razvoja moraju se oslanjati na industriju usluga i mala i srednja preduzeća, a ne na izvoz industrijskih proizvoda.

Rešenost razvijenih zemalja da izgrade otpornu i pravičnu domaću ekonomiju može biti korisna i za globalne ekonomske tokove. Društva visoke kohezije verovatnije će podržati otvorenost za međunarodnu trgovinu i investicije nego društva ugrožena nejednakošću koju je donela hiperglobalizacija. Kao što su mnoga istraživanja pokazala, nestajanje radnih mesta i regionalno ekonomsko propadanje podstiču jačanje etnonacionalističke politike.

U „Pismu sledećoj generaciji“ iz 2019, Christine Lagard – tada na čelu MMF-a, a sada na čelu Evropske centralne banke – žali zbog uspona unilateralizma i hvali koristi koje je svetu doneo sporazum postignut 1945: „Breton Vuds je otvorio novu eru globalne ekonomske saradnje u kojoj su zemlje pomažući sebi pomagale i drugima“. Zapravo, svaki uspešan globalni režim, uključujući i onaj iz Breton Vudsa, mora počivati na ideji da zemlje mogu pomoći jedne drugima tako što će pomagati sebi.

Konačno, kada se postavi pitanje o izgledima za stabilan i održiv rast, zemlje u razvoju moraju se zapitati ne šta najbogatije zemlje sveta mogu učiniti za njih, već šta same mogu učiniti da poboljšaju sopstvene ekonomske izglede.

Project Syndicate,

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net