Slavoj Žižek: Šta nas čeka?

Povezani članci

• Sporazum sa Iranom upitan zbog pakta Moskve i Teherana
• Egipat: Sud odlučio da Mubarak može iz zatvora
• SAD vratio Španiji ukradeno pismo Kristofora Kolumba
• Kineska ekspanzija Škode se nastavlja. Auta proizvodi već u trećoj tvornici
• Nastavak čistki i zatvaranja u Turskoj
• Sovjetsko nuklearno naoružanje čuva SAD

foto: arhiva

U francuskom i nekim drugim jezicima poput mog slovenačkog postoje dve reči za „budućnost“ koje se ne mogu adekvatno prevesti na engleski: futur i avenir. Futur označava budućnost kao nastavak sadašnjosti, kao punu aktualizaciju već prisutnih tendencija, dok avenir ukazuje na radikalni prekid, diskontinuitet sa sadašnjošću – avenir je ono što dolazi (à venir) a ne samo ono što će biti. Da je Tramp pobedio Bajdena na izborima 2020, on bi (pre izbora) bio budući predsednik, ali ne i predsednik koji će doći.

U trenutnim apokaliptičnim prilikama, krajnji horizont budućnosti jeste ono što filozof Žan-Pjer Dipi naziva distopijskom „fiksnom tačkom“, nultom tačkom nuklearnog rata, ekološkog sloma, globalnog ekonomskog i društvenog haosa itd. Čak i ako je odložena na neodređeno vreme, ta nulta tačka je virtuelni „atraktor“ ka kome teži naša stvarnost, prepuštena sama sebi. Protiv buduće katastrofe treba se boriti postupcima koji ometaju naše plutanje ka ovoj „fiksnoj tački“. Tu se vidi dvosmislenost slogana „nema budućnosti“: na dubljem nivou, on ne označava nemogućnost promene, već upravo ono čemu treba da težimo – da raskinemo stege u koje nas je zarobila katastrofalna „budućnost“ i tako otvorimo prostor za nešto novo „što dolazi“.

Dipijeva poenta glasi da, ako želimo da ispravno odgovorimo na pretnju katastrofe, moramo uvesti novi pojam vremena, „vreme projekta“, zatvorenog kruga između prošlosti i budućnosti: budućnost je kauzalno proizvedena našim postupcima u prošlosti, dok je način na koji delamo uslovljen našom anticipacijom budućnosti i našom reakcijom na to iščekivanje. Katastrofu prvo treba da doživljavamo kao svoju sudbinu, kao neizbežnu, a zatim, projektujući se u nju, usvajajući njeno stanovište, treba retroaktivno da u njenu prošlost (prošlost budućnosti) ubacimo kontračinjenične mogućnosti („Ako bismo uradili to i to, katastrofa u kojoj se sada nalazimo se ne bi dogodila“) po kojima možemo delati danas.

***

Nisu li upravo to uradili Teodor Adorno i Maks Horkhajmer u svojoj knjizi Dijalektika prosvetiteljstva? Dok nam je tradicionalni marksizam nalagao da se angažujemo i delamo kako bismo realizovali ono što neophodno sledi (komunizam), Adorno i Horkhajmer su se projektovali u konačni katastrofalan ishod (dolazak „administriranog društva“ totalne tehnološke manipulacije) kako bi nas prinudili da delamo protiv takvog ishoda u našoj sadašnjosti.

Ironija je da to važi i za sam poraz komunizma 1990. Iz današnje perspektive je lako ismevati „pesimiste“, od desnice do levice, od Aleksandra Solženjicina do Kornelijusa Kastorijadisa, koji su kritikovali slepilo i kompromise demokratskog zapada, njegov nedostatak etičko-političke snage i hrabrosti za obračun sa komunističkom pretnjom. Predviđali su da je zapad već izgubio Hladni rat, da je komunistički blok već pobedio, da je slom zapada neizbežan. Ali upravo je taj stav najviše doprineo kolapsu komunizma. U Dipijevim okvirima, upravo su ih njihova „pesimistična“ predviđanja na nivou mogućnosti, linearne istorijske evolucije, mobilisala da se tome suprotstave.

Treba, dakle, preokrenuti opšte mesto koje kaže da aktuelni istorijski proces doživljavamo, kada u njemu učestvujemo, kao obilje različitih mogućnosti, a sebe kao aktere koji su slobodni da biraju, dok nam se taj isti proces, retroaktivno, čini krajnje determinisan i nužan. Naprotiv, angažovani akteri u sadašnjosti doživljavaju sebe kao zahvaćene Usudom, dok, retroaktivno, sa stanovišta naknadnog osvrta, u prošlosti uočavamo alternative, mogućnosti da događaji krenu drugim putem.

Drugim rečima, prošlost je otvorena za retroaktivne reinterpretacije, dok je budućnost zatvorena jer živimo u determinističkom univerzumu. To ne znači da ne možemo da promenimo budućnost; to samo znači kako, da bismo promenili našu budućnost, prvo treba (ne „da razumemo“ već) da promenimo svoju prošlost, reinterpretiramo je na takav način da se ona otvori ka drugačijoj budućnosti od one koju implicira preovlađujuća vizija prošlosti.

Hoće li biti novog svetskog rata? Odgovor može biti samo paradoksalan. Ako dođe do novog rata, on će biti neophodan: „Ako se dogodi neki izvanredan događaj, katastrofa, na primer, ona se nije mogla ne dogoditi; ipak, ukoliko se to ne dogodi, nije neizbežno. Stoga je aktualizacija događaja – činjenica da se on dešava – ono što retroaktivno stvara njegovu neophodnost“. Jednom kada totalni vojni sukob eksplodira (između SAD i Irana, između Kine i Tajvana, između Rusije i Natoa…) izgledaće da je to bilo neophodno. Drugim rečima, mi ćemo automatski čitati prošlost koja je do toga dovela kao niz uzroka koji su nužno izazvali eksploziju. Ako se to ne dogodi, čitaćemo je onako kako danas čitamo Hladni rat: kao niz opasnih prilika u kojima je izbegnuta katastrofa jer su obe strane bile svesne smrtonosnih posledica globalnog sukoba.

Kada je 1953. kineski premijer Ču Enlaj boravio u Ženevi na mirovnim pregovorima o okončanju Korejskog rata, francuski novinar ga je upitao šta misli o Francuskoj revoluciji. Ču je navodno odgovorio: „Još je prerano reći“. Na neki način je bio u pravu: raspadom istočnoevropskih „narodnih demokratija“ 1990-ih, ponovo se rasplamsala borba za istorijsko mesto Francuske revolucije. Liberalni revizionisti su pokušali da nametnu ideju da se propast komunizma 1989. odigrala u pravom trenutku: označila je kraj ere započete 1789. godine, kao konačni neuspeh revolucionarnog modela koji je stupio na scenu sa jakobincima. Bitka za prošlost se nastavlja i danas: ako se javi nov prostor radikalne emancipatorske politike, onda Francuska revolucija nije bila samo ćorsokak istorije. U tom smislu, „sve dok budućnost ne postane sadašnjica, treba je misliti tako da istovremeno obuhvata i katastrofalni događaj i njegovo nenastajanje – ne kao disjunktivne mogućnosti, već kao konjunkciju stanja od kojih će se jedno ili drugo otkriti a posteriori kao neophodno onog trenutka kada ga sadašnjost izabere“.

Nije da imamo dve mogućnosti (bilo vojnu, ekološku, društvenu katastrofu s jedne, bilo oporavak s druge strane) – takva je formula isuviše prosta. Imamo poklapanje dve nužnosti. U našoj trenutnoj neprilici, neophodno je da dođe do globalne katastrofe, čitava savremena istorija se kreće ka tome. I neophodno je da delamo da bismo je sprečili. U kolapsu ove dve superponirane nužnosti, samo jedna od njih će se aktualizovati, tako da je u svakom slučaju naša istorija (bila) nužna. Potpuno je isto sa perspektivom nuklearnog rata. Pre mnogo godina, Alen Badju je napisao da su konture budućeg rata već iscrtane: „Sjedinjene Države i njihova zapadno-japanska klika na jednoj, Kina i Rusija na drugoj strani, atomsko oružje svuda. Ne možemo a da se ne prisetimo Lenjina: ‘Ili će revolucija sprečiti rat ili će rat pokrenuti revoluciju’. Ovako možemo definisati maksimalnu ambiciju budućeg političkog rada: po prvi put u Istoriji, ostvariće se prva hipoteza – revolucija će sprečiti rat – a ne druga – rat će pokrenuti revoluciju. Zapravo se druga hipoteza materijalizovala u Rusiji u kontekstu Prvog svetskog rata, a u Kini u kontekstu Drugog. Ali po koju cenu. I sa kakvim dugoročnim posledicama“.

Ovde nailazimo na opscenu dvosmislenost nuklearnog oružja: zvanično je napravljeno da se ne koristi. Međutim, kako je Aleksandar Dugin (Putinov dvorski filozof) rekao u jednom intervjuu, oružje se u osnovi pravi da bi se koristilo. Neizvesno je koliko su nuklearne pretnje ubedljive, što potvrđuje Dipijevo retoričko pitanje: „Da li neko mora da bude lud, ili da se pravi da je lud, da bi bio kredibilan?“ I ovde je ključno dodati da je već prava katastrofa živeti u senci stalne pretnje katastrofom.

Naravno, svaka strana u nuklearnom nadmetanju tvrdi da želi mir i da samo reaguje na pretnju koju predstavljaju drugi, ali to znači da je ludilo u samom sistemu, začarani krug koji nas zahvata čim stupimo u sistem. Struktura je ovde slična onoj kod pretpostavljenog verovanja: svi pojedinačni učesnici delaju racionalno, pripisujući iracionalnost drugome koji rezonuje na potpuno isti način.

***

Iz svoje mladosti u socijalističkoj Jugoslaviji pamtim neobičan incident sa toalet papirom: odjednom je počela da kruži glasina da ga u prodavnicama nema dovoljno. Usledila su uveravanja nadležnih da ima dovoljno toalet papira za normalnu potrošnju i, začudo, ne samo da je to bila istina, već su ljudi uglavnom i verovali da je to istina. Međutim, prosečan potrošač je rezonovao na sledeći način: znam da ima dovoljno toalet papira i da je glasina lažna, ali šta ako neki ljudi ovu glasinu shvate ozbiljno i u panici počnu da kupuju naveliko i tako izazovu stvarnu nestašicu toalet papira? Zato je bolje da odem i nakupujem zalihe.

Nije potrebno čak ni verovati da neki drugi ozbiljno shvataju glasinu – dovoljno je pretpostaviti da neki drugi veruju da postoje ljudi koji glasinu shvataju ozbiljno. Efekat je isti, to jest stvarna nestašica toalet papira u prodavnicama.

Nije onda ni čudo što neki istraživači sada predlažu novi odgovor na veliko pitanje: ako su inteligentni vanzemaljci već posetili Zemlju, zašto nisu pokušali da uspostave kontakt sa nama ljudima? Odgovor glasi: šta ako su nas neko vreme pomno posmatrali, ali im nismo naročito interesantni? Mi smo dominantna vrsta na relativno maloj planeti, koja svoju civilizaciju razvija ka višestrukim vrstama samouništenja (narušena ekološka ravnoteža, nuklearno samouništenje itd), da ne pominjemo lokalne gluposti poput današnje politički korektne „levice“ koja, umesto da radi na široj društvenoj solidarnosti, primenjuje pseudo-moralne purističke kriterijume čak i na svoje potencijalne saveznike, jer u svemu vidi seksizam i rasizam i tako stalno stvara nove neprijatelje.

Na tom tragu, Berni Sanders je upozorio da demokrate ne bi trebalo da se fokusiraju samo na prava na abortus uoči izbora u novembru 2022; treba da prihvate agendu koja se bavi ekonomskim problemima s kojima se suočavaju Sjedinjene Države i da podrže radničku klasu. Mada je Sanders čitavog svog političkog života glasao za pravo žena na izbor, tvrdio je da demokrate takođe moraju da se usredsrede na suprotstavljanje „antiradničkim“ stavovima republikanaca i načinima na koje bi njihova politika mogla da naškodi radničkoj klasi. Nije ni čudo što su liberali odmah krenuli u kontranapad, optužujući ga za antifeminizam.

Vanzemaljci bi primetili ništa manje uvrnutu stvar na suprotnoj strani političkog spektra: u svom kratkom mandatu britanske premijerke, Liz Tras je ekonomskom politikom pratila ono što je smatrala zahtevima tržišta, ignorišući apele radničke klase – ali do njenog pada je dovelo to što su te iste sile tržišta (berza, velike korporacije) panično reagovale na njene predloge. Još jedan dokaz, ako je potreban, da politika levog centra (Bila i Hilari Klinton, Kira Starmera) predstavlja interese kapitala na mnogo adekvatniji način od nove populističke desnice.

Vanzemaljci bi svakako zaključili da je mnogo bezbednije da nas naprosto ignorišu, da ih ne zarazimo svojom bolešću. Ako izaberemo nešto Novo što dolazi, možda ćemo zaslužiti njihovu pažnju.

Jacobin 

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net