Stagflacijska oluja

Autor/ica 👤NOURIEL ROUBINI 18.5.2022. u 10:30

Povezani članci

Stagflacijska oluja

Foto: Predrag Trokicić

U novoj stvarnosti za koju se razvijene i manje razvijene ekonomije moraju pripremiti čekaju nas inflacija i usporavanje ekonomskog rasta. Uzroke stagflacijskog udara treba tražiti u nizu šokova na strani agregatne ponude, koji su izazvali rast troškova i teškoće u organizaciji proizvodnje.

Pandemija je mnoge sektore primorala na zatvaranje, raskinula je globalne lance snabdevanja i proizvela naizgled dugoročni pad ponude radne snage, naročito u Sjedinjenim Državama. Onda je invazija Rusije na Ukrajinu izazvala nagli skok cena energenata, industrijskih metala, hrane i veštačkih đubriva. Zatim je Kina uvela drakonske mere zatvaranja u velikim ekonomskim centrima kao što je Šangaj, što je stvorilo nova uska grla u transportu i lancima snabdevanja.

Čak i ako se zanemare kratkoročni efekti ovih događaja, ekonomske perspektive na srednji rok svakako nisu dobre i možemo očekivati da će globalna ekonomija ući u period stagflacije, uz visoku inflaciju, usporavanje rasta i verovatno recesiju u mnogim nacionalnim ekonomijama.

Još od poslednje globalne finansijske krize primećuje se opšti trend deglobalizacije i vraćanja različitim oblicima protekcionizma. To je posledica kako geopolitičkih faktora tako i unutrašnjih političkih sukoba u zemljama u kojima se veliki delovi populacije osećaju zaboravljenima. Sve oštrije geopolitičke tenzije i problemi u funkcionisanju lanaca snabdevanja verovatno će za rezultat imati prebacivanje proizvodnje iz Kine i zemalja u razvoju u razvijene ekonomije – ili bar premeštanje bliže kući, u prijateljske i savezničke zemlje. U svakom slučaju, proizvodnja će završiti u zemljama i regionima koji nude manje kompetitivne uslove, pa će troškovi neizbežno biti veći.

Takođe, usled demografskih trendova starenja populacije u razvijenim ekonomijama i nekim od ključnih zemalja u razvoju (kao što su Kina, Rusija i Južna Koreja) ponuda radne snage sve je manja, što podstiče inflaciju zarada. Stariji deo populacije uglavnom ne radi i živi od ušteđevina, pa će dalje uvećavanje ove grupe dodatno pojačati inflatorne pritiske i umanjiti izglede za ekonomski rast.

Politički i ekonomski motivisan otpor migraciji sve je snažniji u razvijenim zemljama, što dodatno smanjuje ponudu radne snage i doprinosi rastu zarada. U nekoliko poslednjih decenija priliv migranata uspešno je usporavao rast zarada u razvijenim ekonomijama. Ali izgleda da su ti dani prošli.

Novi hladni rat između Sjedinjenih Država i Kine takođe doprinosi stagflaciji. Sukob Kine i Amerike dovešće do fragmentacije globalne ekonomije, balkanizacije lanaca snabdevanja i oštrije kontrole trgovine novim tehnologijama, podacima i informacijama – što su ključni elementi budućih trgovinskih odnosa.

Stagflaciji doprinose i klimatske promene. Znamo da suše uništavaju useve, smanjuju prinose i podižu cenu hrane, dok uragani, poplave i rastući nivo mora uništavaju imovinu i usporavaju ekonomsku aktivnost. Dodatni problem je politika agresivne dekarbonizacije koja je dovela do pada investicija u sektor fosilnih goriva, pre nego što su kapaciteti za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora razvijeni do nivoa na kom mogu nadomestiti manjak koji nastaje usled izbacivanja iz upotrebe fosilnih goriva. U takvoj situaciji neizbežni su oštri skokovi cena energije. Rast cena energije uzrokovaće skok cena sirovina neophodnih za proizvodnju solarnih panela, baterija, električnih vozila i ostalih proizvoda čistih tehnologija.

Još jedan važan faktor je javno zdravstvo. Mere za sprečavanje sledeće velike pandemije nisu preduzete, a znamo kako pandemije utiču na globalne lance snabdevanja i s kakvom lakoćom države pribegavaju protekcionističkim merama kada treba nagomilati neophodne zalihe hrane, farmaceutskih proizvoda i lične zaštitne opreme.

Ne treba zaboraviti ni sajber napade koji izazivaju ozbiljne poremećaje u proizvodnji, kao što pokazuju poslednji napadi na gasovode i pogone za preradu mesa. Možemo očekivati da će takvih incidenata biti sve više i da će posledice biti sve teže. Kompanije i vlade moraće da investiraju stotine milijardi dolara u mere zaštite, što će dodatno uvećati troškove koji se prenose na potrošače.

Navedeni faktori verovatno će produbiti već postojeće političke sukobe izazvane velikim dohodovnim i imovinskim nejednakostima i povećati fiskalnu potrošnju za programe pomoći radnicima, nezaposlenima, ugroženim manjinama i zaboravljenima. Pokušaji da se udeo rada u ukupnom dohotku uveća na račun udela kapitala, koliko god da su dobronamerni, proizvode nove sukobe i pokreću spiralu utrkivanja cena i zarada.

Ratom Rusije u Ukrajini u političke odnose velikih sila vratila se logika nultog zbira. Prvi put posle mnogo decenija prinuđeni smo da razmišljamo o riziku i mogućim efektima velikih vojnih sukoba na globalnu trgovinu i proizvodnju. Stagflaciju podstiču i sankcije kojima se kažnjava agresor. Danas je to sukob Rusije s Ukrajinom i zapadom, a sutra bi do sukoba mogao dovesti dalji razvoj nuklearnog programa u Iranu ili Severnoj Koreji ili pokušaj Kine da zauzme Tajvan. Svaki od tih scenarija može se završiti velikim ratom sa Sjedinjenim Državama.

Konačno, stagflaciji doprinosi i upotreba američkog dolara kao oružja u ovoj borbi – što je centralni element sankcija. To izaziva brojne probleme u međunarodnoj trgovini robama, uslugama i kapitalom, i podstiče rivale Sjedinjenih Država da diversifikuju svoje devizne rezerve na račun dolara. Taj proces vremenom može oslabiti američku valutu (što bi povećalo cenu uvoza u Sjedinjene Države i dodatno doprinelo inflaciji) i dovesti do nastanka novih regionalnih monetarnih sistema, uz dalju balkanizaciju globalne trgovine i finansija.

Optimisti će reći da zaboravljamo na deflatorne efekte tehnoloških inovacija. U tome ima istine, ali kao ekonomski faktor tehnologija je višestruko nadjačana napred pobrojanim faktorima (njih 11) koji doprinose stagflaciji. Takođe, još ne znamo kakvi će biti dugoročni efekti tehnoloških inovacija na agregatni rast produktivnosti, a razlaz Kine i Amerike neminovno će ograničiti slobodu izbora globalno najboljih ili najjeftinijih tehnologija i tako doprineti daljem rastu troškova. (Na primer, 5G tehnologija razvijana na zapadu trenutno je znatno skuplja od tehnologije koju nudi Huawei.)

U svakom slučaju, veštačka inteligencija, automatizacija i robotizacija ne moraju nužno biti dobri sami po sebi. Ako daljim razvojem zaista dostignu nivo na kome mogu generisati značajne deflatorne efekte, to će u isto vreme neminovno dovesti do reorganizacije čitavih industrija i zanimanja i tako produbiti postojeće imovinske i dohodovne disparitete. Rezultat mogu biti još dublje političke podele – uz sve stagflatorne posledice koje se otuda mogu očekivati.

The Guardian

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net