Budućnost osvajanja

Povezani članci

• Sve više stanovnika Njemačke saglasno sa stavovima krajnje desnice
• Granice imperije
• Katalonski ključ
• Lider IDIL-a pozvao borce da se ne povlače iz Mosula
• Bivša ambasadorka Jovanović
  Perfektna svjedokinja
• Inflacija u SAD ublažena, ali ne i ukroćena

Foto: Predrag Trokicić

Može se činiti da je veza između osvajanja i konflikta direktna i jednostavna: započni rat, pobedi na bojnom polju, preuzmi kontrolu nad željenom teritorijom. Ipak, države sve češće ne otimaju zemlju jedne drugima na taj način, već se služe drukčijom strategijom: brzo i sa što manje krvoprolića ugrabi delić teritorije i onda pokušaj da izbegneš rat. Osvajački pohodi danas liče na ono što je Rusija uradila na Krimu i što bi Kina mogla ponovo da uradi u Južnom kineskom moru.

U poslednjih 20 godina znalci se slažu da su se osvajanja naglo proredila i da se verovatno bliži trenutak kad će sasvim prestati. Smatra se da tome doprinosi poštovanje teritorijalnog integriteta zemalja, globalna norma koju podupire moć Sjedinjenih Država. Opšte uverenje da je silom otimati teritoriju neprihvatljivo, uhvatilo je korena posle Drugog svetskog rata tako da su do 1970-ih osvajanja gotovo nestala. U svojoj uticajnoj knjizi o globalnom opadanju nasilja iz 2011, Steven Pinker se pridružio mnogima koji su u tome videli razloge za optimizam: „Nijedna zemlja nije osvojila ni deo druge posle 1975.“

Takav prikaz budi nadu, ali nije precizan. Osvajanje je i dalje najveći problem međunarodne politike – samo je postalo manje. Tačno, pokušaji da se osvoji cela zemlja vrlo su retki od Drugog svetskog rata: više od 30 godina je prošlo od poslednjeg takvog osvajanja, kada je Irak nakratko osvojio Kuvajt. Ali od 1945. do danas bilo je više od 70 pokušaja zauzimanja teritorije. Savremeni osvajački pohodi, po pravilu, preuzimaju teritorije koje nisu veće od jedne pokrajine, često i znatno manje. Kad agresor zauzme samo delić teritorije, a ne celu zemlju, međunarodna zajednica retko interveniše da bi odbranila žrtvu. Pokušaji osvajanja teritorije uspešni su jednako često kao i pre 100 godina: otprilike svaki drugi uspe.

Iza tih malih osvajanja stoji jasna strategija. Ideja je da se ugrabi komad zemlje koji je dovoljno mali da će se žrtva radije pomiriti s gubitkom nego započeti rat da bi ga povratila. Ta strategija izaziva rat mnogo ređe nego pokušaji da se zauzme cela zemlja. I uspešnija je od diplomatskih pretnji.

Mala osvajanja nisu nova pojava već vekovna praksa. Danas su, međutim, važnija nego ikad ranije zato što su, kao i građanski ratovi, nadživela veće pohode i ratove među velikim silama.

Ako se u obzir uzme samo iskustvo Sjedinjenih Država, lako je prevideti značaj malih osvajanja. Tokom prethodne dve decenije, Sjedinjene Države su se uplitale u građanske ratove u zemljama poput Sirije i Libije i napadale druge zemlje da bi nametnule promenu režima, kao što je to bio slučaj u Avganistanu i Iraku. Neki veruju da su takvi ratovi nagoveštaj budućnosti, dok su osvajački pohodi ostaci prošlosti. Uzrok te zablude leži u tome što se Sjedinjene Države relativno retko mešaju u osvajačke ratove: mada je Vašington intervenisao zbog povremenih pokušaja osvajanja celih zemalja, kao u korejskom i zalivskom ratu, držao se po strani u znatno češćim slučajevima osvajanja delova teritorija.

Ako Sjedinjene Države odustanu od svoje poslovične uzdržanosti (sa izuzetkom Perl Harbura), nemešanje u buduće teritorijalne konflikte neće biti tako lako kao u prošlosti. Mnoštvo opasnih žarišta u svetu odvraća Kinu ili Rusiju od ostvarivanja pretnji upućenih nekim američkim saveznicima. Samo ako budemo razumeli kako ta žarišta mogu da prerastu u sukobe, razumećemo buduće ratove na planeti i dileme s kojima će se suočiti Sjedinjene Države u narednim godinama.

Male teritorije, velike posledice

U maju 2020, kineski vojnici zašli su na teritoriju duž sporne granice sa Indijom. Napredovali su u delovima planinske oblasti Ladak i zauzimali položaje kojima su indijske snage patrolirale, ali bez stalnih baza. Iako je to u početku prolazilo bez prolivanja krvi, kinesko kretanje izazvalo je okršaj u junu, u kom je poginulo 20 indijskih i 4 kineska vojnika. Bila je to najdublja kriza između dve najmnogoljudnije države na svetu u poslednjih pola veka. Da bi izbegle rizik eskalacije, obe strane su odustale od vatrenog oružja i borile se sklepanim oružjem, između ostalog palicama načičkanim ekserima ili obavijenim bodljikavom žicom.

Srednjovekovno oružje na stranu, ovo je školski primer modernog osvajanja. Otimanje manjih delova teritorije uglavnom je uobičajeno u Aziji, a dešava se i na Bliskom istoku, u Africi, Latinskoj Americi i istočnoj Evropi. Takvim manevrima obično se izbegava rat, mada nikad nije izvesno kako će reagovati druga strana. Zapravo, loša procena onih koji se upuštaju u takva mala osvajanja, slovi za jedan od najčešćih uzroka modernog rata. Upravo to se dogodilo 1962, na manje-više istoj teritoriji koja i danas izaziva tenzije duž kinesko-indijske granice. U to vreme su obe zemlje nastojale da potkrepe svoje pretenzije na spornu teritoriju i napredovale su sitnim koracima, gradile utvrđenja da bi uspostavile kontrolu i pokušale da spreče napredovanje druge strane. Njihovo strateško nadigravanje mesecima se odvijalo bez krvi, ali Kina je na kraju krenula u napad i tako je počeo kinesko-indijski rat, koji i dalje baca senku na odnose dve države i koji je podstakao Indiju da razvije nuklearno oružje.

Neki sukobi zbog preuzimanja malih komada teritorije prerastu u veće ratove s trajnim posledicama. Godine 1978, na primer, Uganda je od Tanzanije otela parče zemlje poznate kao izbočina Kagera. Tanzanijske snage su krenule u napad, povratile svoju teritoriju i nastavile do Kampale, glavnog grada Ugande, gde su svrgnule zloglasnog diktatora Idi Amina. Genocidni režim Crvenih kmera u Kambodži poražen je na isti način, kada su njegovi agresivni upadi na vijetnamsku teritoriju duž granice izazvali Vijetnam da uzvrati invazijom.

Dva najnasilnija sukoba između nuklearnih sila izbila su zbog malih delova teritorije, koji se čine nesrazmerno beznačajni u poređenju s opasnošću od nuklearnog rata. Pakistan je 1999. poslao vojne snage maskirane u kašmirsku paravojsku, da zauzmu nekoliko strateških brda na indijskoj strani tzv. Linije kontrole. Indija je u borbama izgubila više stotina vojnika. Tri decenije ranije, između Kine i Sovjetskog Saveza izbio je sukob oko ostrva Ženbao na reci Usuri. Oba incidenta su širom sveta izazvala strah od nuklearnog rata.

Kad pogledamo u budućnost, moguća kineska i ruska osvajanja spadaju među najverovatnije scenarije sukoba među velikim svetskim silama – i s najtežim posledicama. Ali to nisu jedina potencijalna osvajanja: trajno suparništvo između Indije i Pakistana i dalje će pružati prilike za teritorijalne upade u Kašmir. Svađa između Sudana i Južnog Sudana oko regiona Abjeji samo je jedno od potencijalnih žarišta koje se neće naći u udarnim vestima sve dok ne bude prekasno. Shvatanje značaja malih osvajanja i načina na koje su se ona događala u istoriji može pomoći političarima da se s njima uspešnije nose – ili da ih spreče.

Kina i budućnost osvajanja

Pitanje da li će Kina posegnuti za teritorijama, i kojim, biće jedna od presudnih činjenica o 21. veku. Kako ta zemlja postaje ekonomski i vojno sve moćnija, sporovi s mnogim njenim susedima mogli bi izazvati rat.

Teritorijalne ambicije Kine najčešće su izazivale tenzije oko arhipelaga Spratli u Južnom kineskom moru. Kina pretenduje na suverenitet nad svim ostrvima Spratlija, ali zauzela je tek mali deo arhipelaga. Vijetnam, Filipini, Malezija i Tajvan kontrolišu ostatak. Ta ostrva, tako mala da se po međunarodnom pravu smatraju stenama, upravo su ona vrsta teritorije koja je i danas meta osvajanja.

Od 1918. bilo je 28 slučajeva zauzimanja jednog ili više ostrva u vreme mira. Samo jedan od njih – zlosrećni pokušaj Argentine da zauzme Foklandska ostrva 1982 – izazvao je rat. Mada Foklandski rat pokazuje koliko je pogrešno olako odbaciti mogućnost da zauzimanje ostrva izazove ozbiljan sukob, on je više izuzetak nego pravilo. U većini slučajeva okupiranja ostrva – 15 od 28 – otimanje teritorije prošlo je bez ijedne ljudske žrtve. Zato Kina možda očekuje da će se dočepati ostrva bez posledica.

Južno kinesko more je već bilo poprište takvih akcija. Istorija beleži prihvatanje gubitka malih ostrva, kada država odluči da je mir važniji od sitnih komada teritorije. Tako se 1974. Kina sukobila s Južnim Vijetnamom oko Paraselskih ostrva, da bi ih na kraju okupirala i zadržala. Godine 1988. Kina i Vijetnam su se borili oko Južnog Džonsonovog grebena u arhipelagu Spratli, i opet je pobedila Kina. Mada su izgledi osvajačkih pokušaja na uspeh 50 odsto, kad se zauzimaju samo ostrva, oni rastu na 75 odsto.

U Vašingtonu ne shvataju najbolje kakav bi to bio istorijski izuzetak – pa čak i anomalija – kad bi se Sjedinjene Države upustile u obračun s Kinom zbog arhipelaga Spratli.

Uprkos čestim intervencijama u inostranstvu, Vašington nikad nije vojno intervenisao da bi odbranio suverenitet druge države u slučajevima kada agresor zauzme ostrvo ili manju pograničnu oblast. U prethodnom veku nema primera da je neka zemlja ispalila metak zato što je nekoj drugoj zemlji zauzeto udaljeno ostrvo – a samo je u nekoliko slučajeva bilo reakcija zbog manjih delova kopnenih pograničnih teritorija. Intervencije kojima se sprečava osvajanje čitave zemlje, međutim, bile su češće.

Kina bi se mogla naći u sukobu s Japanom zbog ostrva Senkaku (u Kini zvanih ostrva Diaoju), grupe golih stena u Istočnom kineskom moru. Iako je Japan moćniji od onih koji se spore s Kinom oko arhipelaga Spratli, kao zemlja koja polaže pravo na Senkaku suočava se s jednim problemom: ta ostrva su sad prazna. Na njima nisu stacionirani japanski vojnici koji bi odvratili pretendente. Na njima ne žive civili. Zbog toga postoje veći izgledi da Kina uspešno zauzme ostrva izbegavajući rat i nametne Japanu politiku svršenog čina.

Iznenadna vojna okupacija Senkaku ostrva najverovatniji je put do oružanog sukoba između Kine i Japana. Po ovom scenariju, Peking bi zauzeo ostrva ne ispalivši nijedan metak, a Tokio onda ne bi imao mogućnost da ih povrati. Japansku vladu bi to moglo staviti pred nezavidan izbor: da napadne kineske snage ili da prećutno prihvati njihovo prisustvo tako što će reagovati diplomatskim i ekonomskim merama. Japan će možda zažaliti što nije odavno, u vreme kad je Kina bila slabija, stacionirao i održavao vojsku na ovim ostrvima.

Za razliku od tog udaljenog stenja u moru, Tajvan ima globalno integrisanu ekonomiju, sposobnu vojsku, energičnu demokratiju i 24 miliona stanovnika. Njegovo pokoravanje vojnom silom izazvalo bi geopolitički potres širom sveta. Naravno, Peking bi tvrdio da zauzimanje Tajvana nije osvajanje, jer Kina to ostrvo vidi kao svoju zakonitu teritoriju. Varijacije tog argumenta koristilo je i nekoliko zemalja u pokušajima osvajanja druge države, zabeleženim posle Drugog svetskog rata: Severna Koreja i Severni Vijetnam otvoreno su i direktno polagali prava na svoje južne pandane; kad je zauzeo Kuvajt 1990, Irak je tvrdio da mu ta država istorijski pripada. Indonezija je uradila to isto dok je osvajala Istočni Timor 1975. Ipak, činjenica da su takvi primeri malobrojni daje razloga za optimizam.

Iako direktna invazija Tajvana odudara od modela modernog osvajanja, zauzimanje malih tajvanskih ostrva bi se i te kako uklopilo. Bilo bi pogrešno praviti planove za potencijalnu kinesku invaziju, blokadu ili bombardovanje Tajvana iz vazduha, a zanemariti verovatniji scenario kineskog osvajanja zabačenih tajvanskih ostrva.

Tajvan kontroliše ostrva Kinmen i Matsu, koja se nalaze u dometu artiljerije s kineske obale. Osvajanje tih ostrva obezbedilo bi Pekingu bezbolni uspeh, dok bi jasnom pretećom porukom Tajvanu otvorio pitanje vojnog sukoba. U tom slučaju bi se Vašington suočio s neprijatnom dilemom: da interveniše u blizini kineskog kopna kako bi odbranio mala ostrva ili da bude optužen što je dopustio da Tajvan pretrpi poraz.

Tajvan drži i ostrvo Itu Aba, najveće ostrvo arhipelaga Spratli, kao i ostrva Pratas u Južnom kineskom moru. Iako se tenzijama između Kine i Filipina ili Vijetnama poklanja veća pažnja, duboke podele između Pekinga i Tajpeja nagoveštavaju da bi Kina možda radije pokušala da se domogne ostrva Spratli napadom na Tajvan. Teško je izbeći zaključak da će Kina verovatnije zauzeti ostrvo Iti Aba nego bilo koju drugu branjenu spornu teritoriju.

Na kraju, dugačka i krivudava granica između Kine i Indije plodno je tlo za otimanje teritorija. Većina kriza poput one u Ladaku završila bi se bez rata, ali opasnost je realna, kao i izgledi na višegodišnju, čak decenijsku pat poziciju koja bi posejala seme budućih sukoba. Povod izvesnom optimizmu leži u tome što su se neke od tih epizoda završile sporazumima o obostranom povlačenju, kao što je dogovor Indije i Kine u februaru 2021. za oblasti oko jezera Pangong u Ladaku.

Međutim, Delhi ne može imati suviše poverenja u trajnost takvih sporazuma. Obostrana povlačenja stvaraju neutralne zone između kineskih i indijskih snaga, a te zone postaju primamljive mete za buduće teritorijalne otimačine.

Rusija i budućnost osvajanja

Događaj koji je uneo najviše uznemirujućih promena u bezbednost Evrope od završetka Drugog svetskog rata do danas svakako je ruska invazija na Ukrajinu. Okupacija i pripajanje Krima i više od dva miliona njegovih stanovnika poljuljalo je nade da su osvajanja u Evropi stvar prošlosti. Taj događaj pokazuje zašto bi sledeće rusko osvajanje bilo najveća pretnja evropskoj stabilnosti. Pitanje je gde će se ono dogoditi (tekst je pisan u septembru 2021, prim. ur.).

Po najgorem scenariju, Rusija bi otvoreno izvršila invaziju na baltičke zemlje – Estoniju, Letoniju i Litvaniju. Te članice NATO-a nekad su bile deo Sovjetskog Saveza i u njima žive manjine kojima je ruski jezik maternji. Planeri NATO-a strahuju od ruskog napredovanja kroz Belorusiju, zatvaranja prolaza Suvalki, uske kopnene veze između Poljske i Baltika, i osvajanja sve tri zemlje.

Mada tako mračan scenario zahteva ozbiljne procene, moderna istorija osvajanja daje razloge za uverenje da on nije mnogo verovatan. Ruski pokušaj direktnog osvajanja tri zemlje – posle ukupno 4 takva pokušaja od 1945. do danas – bio bi najagresivniji čin bilo koje države od Drugog svetskog rata. Uz to, bilo bi to i odstupanje od uobičajenog ponašanja Rusije, pošto se Moska odlučivala na osvajanja samo onda kad je to mogla da izvede bez rizika od izazivanja većeg sukoba.

Verovatniji scenario je naglo zauzimanje manje teritorije. Jedna takva moguća meta je, na primer, estonski grad Narva, koji je delom okružen ruskom teritorijom i gde većina stanovnika govori ruski. Ali i to bi bilo neobično – da neka zemlja ugrabi teritoriju na koju već dugo javno ne polaže pravo. Ohrabruje činjenica da Moskva nije iskazala takve zahteve na Baltiku, mada nastojanje Rusije da isfabrikuje razloge kojima opravdava osvajanje Krima nije ohrabrujuće.

I prisustvo trupa NATO-a na Baltiku umanjuje verovatnoću ruske invazije. Istorija sugeriše da za odvraćanje Rusije nije potrebno da NATO zadrži u Istočnoj Evropi vojnu snagu koja je dovoljna da se trenutno odbije napad. Na svaki pokušaj osvajanja koji se zaustavlja pre ostvarenja ciljeva, dolazi nekoliko onih u kojima je agresor ostvario ciljeve, ali je zatim oteran političkim pritiskom ili češće vojnom silom. Rusija nema čvrstu istorijsku osnovu za verovanje da će se neki sukob povoljno završiti posle početnih napredovanja, a pre nego što se NATO mobiliše.

Iako istorija modernih osvajanja daje razloge za optimizam na Baltiku, dalje rusko prodiranje u Ukrajinu i Gruziju i te kako je verovatno. Ni Ukrajina ni Gruzija nisu ugovorne saveznice Sjedinjenih Država. Nema ni američkih ni NATO snaga za odvraćanje pretnje.

U ukrajinskom regionu Donbas i gruzijskoj Južnoj Osetiji i Abhaziji Rusija se udružila s (naizgled) lokalnim pobunjenicima i usavršila veštinu zauzimanja teritorije uz prikrivanje sopstvene uloge. Uklanjanje oznaka s uniformi „ljudi u zelenom“ pružilo je ruskom osvajanju Krima prostor za poricanje svoje uloge. Pošto joj je ta taktika uspela, Moskva bi mogla ponovo da je iskoristi u Ukrajini, Gruziji, pa čak i protiv saveznika NATO-a kao što je Estonija.

Takve taktike nisu ni nove ni naročito domišljate. Finska je 1919. pokušala da se okoristi haosom ruskog građanskog rata tako što je poslala više hiljada vojnika prerušenih u nezavisne dobrovoljce da okupiraju granični region Istočne Karelije. Crvena armija ih je porazila. Na sličan način, indijska vojska je 1999. porazila pakistanske vojnike prerušene u kašmirske borce.

Kad god je to moguće, najbolji odgovor na taktiku „ljudi u zelenom“ jeste suzbijanje napada kao da su protivnici zaista nezavisni pobunjenici. Rusija neće moći da održi privid ukoliko otvoreno interveniše, recimo vazdušnim snagama iz ruskih baza. Ako se Rusiji dopusti da se pravi da nije poražena, postoje šanse da će radije prihvatiti ograničen neuspeh nego izazvati eskalaciju sukoba. U Kareliji i Kašmiru taj pristup je sprečio rat. Sjedinjene Države bi trebalo da shvate da njihova vojna snaga slabo deluje protiv ove pretnje i da bi bilo bolje da ojačaju i opreme svoje partnere za pobedu u takvim borbama. Ukrajinski i gruzijski vojni kapaciteti – kao i njihovo prisustvo u pograničnim oblastima – imaće najvažniju ulogu u odvraćanju budućih ruskih osvajanja.

SAD i budućnost osvajanja

Iako se otimanje malih teritorija gotovo rutinski zbiva u svetu, Sjedinjene Države su gotovo svaki put odgovarale na isti način: držeći se po strani. Samo pokušaji Iraka i Severne Koreje da osvoje susede izazvali su direktnu američku intervenciju. Ta otrežnjujuća činjenica pokazuje zašto će u godinama koje dolaze mala osvajanja zbunjivati američku politiku.

Danas mala osvajanja direktno prete američkim saveznicima i partnerima u Aziji i Evropi. Takve operacije uglavnom počivaju na kalkulaciji o tome šta se može ugrabiti bez izazivanja rata, zasnovanoj na nacionalnim interesima upletenih strana. One se samo sekundarno bave vojnom računicom, a ravnoteža snaga nije pouzdana osnova za procenu ishoda malih osvajanja. Povećavanje američkih troškova za odbranu ili raspoređivanje većih vojnih snaga u Aziji i Evropi imalo bi tek marginalan uticaj. Kina i Rusija će prirodno sumnjati u to da se američka savezništva, planirana u odnosu na rizike od većih osvajanja, odnose i na male teritorije. Istorija čak sugeriše da Vašington ne može da pretpostavi da bi njegovi saveznici tražili intervenciju Sjedinjenih Država da bi oterali, na primer, kineske snage sa osvojenih ostrva.

Postoji ubedljivo svedočanstvo u prilog jednom načinu sprečavanja malih osvajanja: raspoređivanje malih snaga za odvraćanje. NATO je decenijama na taj način uspevao da očuva zapadnoberlinsku enklavu usred istočnonemačke teritorije – uprkos činjenici da je Zapadni Berlin bio beznadežno opkoljen i neodbranjiv. Sjedinjene Države su držale snage za odvraćanje u Južnoj Koreji svih 75 prethodnih godina osim jedne; Severna Koreja je izvršila invaziju upravo u toj jednoj. Snage za odvraćanje će i narednih godina čuvati bezbednost baltičkih država.

S druge strane, američko odvraćanje trpi u mnogim potencijalnim žarištima s Kinom upravo zato što su američke snage odsutne. Nikakva vojska ne štiti ostrva Senkaku, Spratli i Tajvan, i nema mnogo političke volje da se to ispravi. Protiv Rusije, to isto važi za Ukrajinu i Gruziju. Tamo gde Sjedinjene Države ne žele da idu, najbolje raspoloživo sredstvo su snage za odvraćanje partnerske države, ali one nisu garant uspeha.

Budućnost nadmetanja s Kinom i Rusijom priziva slike svetskih ratova, sajber ratova i trgovinskih ratova. Te pretnje su realne, ali – koliko god to zvučalo čudno – istorija nam govori da će naglo zauzimanje male teritorije i dalje biti najčešći uzrok rata i žestokih tenzija između moćnih država. Čak i kada je veličina osvojenih teritorija neznatna, takvi incidenti imaju dublji značaj. A svet još nije video poslednji od njih.

Autor je profesor političkih nauka na državnom univerzitetu Džordžije.

Dan Altman, Foreign Affairs 

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net