Ponovo karantin
Povezani članci
Posle godine i po od izbijanja zaraze sa mnogo desetina miliona bolesnih i nekoliko miliona mrtvih moglo bi se pretpostaviti da ne postoji čovek koji nije razumeo dogovoreni koncept: obavezno nošenje maski u zatvorenom prostoru i u blizini drugih ljudi, održavanje higijene i razumno biranje mesta za druženje. Navedeno predstavlja jednostavan i efikasan način za suzbijanje morbiditeta i mortaliteta korone.
Takođe smo naučili da vakcinacija znatno doprinosi odbrani kako pojedinca tako i društva, ali ne mora nužno da sprečava zarazu. Zbog sumnje i straha od vakcinacije i divljanja raznih varijanti virusa nije suvišno da se pridržavamo standardnih varijanti za sprečavanje širenja zaraze.
Uprkos činjenici da su uputstva naizgled jasna, univerzalna i nasuprot vakcinama nisu emocionalno kontroverzna, onaj ko ih se ovih dana pridržava gotovo da je usamljen u tome. Nacionalna oholost koja je pratila proces vakcinacije u zemlji i pogrešno mišljenje da su vakcinisani oslobođeni od nošenja maski, pored dodatnih faktora kao što su teški talas vrućine i opšti pad ljudske izdržljivosti doveli su do gotovo apsolutnog zanemarivanja preporučenih mera. Stavljanje maski i čuvanje fizičke distance na porodičnim i društvenim okupljanjima je odbačeno, zagrljaji i poljupci su se vratili, radno vreme zaposlenih u kancelarijama se ponovo preklapa. U javnom prevozu i tržnim centrima vidimo da ako ljudi i nose maske one su obično ispod brade – probajte da se usudite da bilo koga opomenete! U prepunim restoranima i barovima, kao u danima Pompeje koristimo alkohol kao izgovor za nepoštovanje mera.
Ne poštujemo mere i onda kukamo. Umorili smo se od pridržavanja jednostavnih mera koje su mogle da reše većinu problema, ali nikako ne želimo ponovni karantin, ne želimo nova ograničenja. Nismo sigurni da je dobro da se vakcinišemo po treći put, ali očekujemo da vlada nabavi nove zalihe vakcina. Želimo da se svi vakcinišu, ali ne pod prinudom. Želimo da putujemo svuda, bez obzira da li se zemlja nalazi na crvenoj ili zelenoj listi, ali da pri povratku ne moramo u izolaciju. I ne daj bože da budu gužve na aerodromu Ben Gurion! Dozlogrdilo nam je, želimo da zaraza prođe sama od sebe, ali ako se to ne desi vlada će biti kriva. Želimo da se oslobodimo svih mera i da se oslonimo na imunitet stada, ali niko ne želi da on ili neko od njegovih bližnjih bude žrtva u ovom eksperimentu. Mislimo da je korona pod kontrolom i da su priče o karantinu preterane, sve dok se među obolelima ne nalaze osobe koje poznajemo.
Ako bi svaki od ovih protivnika ograničenja prihvatio odgovornost da smanji zarazu u zemlji, koje bi to sjajno rešenje ponudio? Ništa što već nismo ovde spomenuli. Kada ne snosite odgovornost lako je protiviti se predloženim koracima. Takođe je lako zamišljati da sve strukture stanovništva uživaju u privilegijama koje olakšavaju čuvanje svakodnevne rutine. Postojanje svesti, pristupačnost medicinskim i higijenskim sredstvima i opremi, posedovanje privatnog vozila, obavljanje posla koji nije fizički rad, već rad od kuće ili u kancelariji bez kontakta sa drugim ljudima, obezbeđen boravak za decu tokom leta i plaćeni dani bolovanja u slučaju izolacije. Sve nabrojano jeste privilegija.
Niko, uključujući i ljude iz ministarstva zdravlja ne želi da bude ponovo u karantinu. Ne sumnjam da je i sama pomisao na to jeziva. Međutim, nešto se mora učiniti da bi se ponovo smanjio grafikon morbiditeta i to mora biti efikasno za sve. Ako bi svi koji se oštro protive zatvaranju sutra podigli masku sa brade i dobrovoljno držali distancu, čak i u slučaju da su vakcinisani – ne bi bilo potrebe za karantinom. Ali moramo biti realni: to se neće dogoditi, a korona se neće sama od sebe završiti.
Noa Landau, Haaretz
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat