Hong Kong vs. Peking

Povezani članci

• Svećenika optuženog za genocid štiti Vatikan
• Hoće li Helena od Jugoslavije srušiti Sarkozyja?
• Zašto Trump i republikanci imaju male šanse da promijene rezultat izbora?
• Američko povlačenje po odluci
• Susret Trumpa i Putina u Hamburgu
• Oružani napad u Fergusonu, ranjena dva policajca

Ovo leto u Hong Kongu je vrelo u svakom smislu. Masovne demonstracije potresaju grad od juna. U dva navrata na ulice je izašlo preko milion ljudi – od ukupno 7,4 miliona stanovnika ovog grada. Protesti su poprimili nedeljni ritam, kao žuti prsluci u Francuskoj, organizuju se svake subote ili nedelje i šire se ka spoljnjim granicama teritorije grada. Kako vreme prolazi, sučeljavanja demonstranata i policije sve su oštrija, dok se akcije na protestu planiraju unapred za svaki vikend u avgustu i prvoj polovini septembra. Tada se održavaju izbori za okružna veća, a sledeće godine za gradski Zakonodavni savet.1 Ako dođe do suočavanja političkih snaga – demonstranata, vlade Posebne administativne oblasti Hong Kong (HKSAR), službe za vezu centralne kineske vlade u Hong Kongu i partijskih šefova u Pekingu – kako će to izgledati? Hoćemo li videti nasilne sukobe kao na Tjenanmenu 1989. ili će sve ostati u okvirima predizborne borbe?

Letnje proteste u Hong Kongu pokrenuo je nacrt zakona koji je podnela vlada kako bi promenila pravila ekstradicije. Međutim, neke od vodećih figura prodemokratskog pokreta u Hong Kongu koje sam srela na Tajvanu krajem maja, kažu da je predlog tog zakona samo jedno od nekoliko spornih pitanja. Niko od njih tada nije ni pomišljao da uskoro počinje nova, spektakularna faza borbe za demokratiju u Hong Kongu.

Srela sam ih na međunarodnoj konferenciji kojom je obeležena trideseta godišnjica protesta na Tjenanmenu. Pre deset godina, dobila sam poziv za učešće na sličnom skupu u Hong Kongu. Napomenula sam organizatoru da će tamošnje vlasti teško dozvoliti dolazak bivše aktivistkinje sa Tjenanmena koju je Peking stavio na crnu listu, iako sam već imala američki pasoš; bolje da prvo proveri sa graničnom službom. Javio mi se par dana kasnije, pošto je potvrdio ono što sam već znala. Ove godine je odlučeno da se konferencija održi na nekom drugom mestu, izvan domašaja Pekinga, kako bi događaj dorastao svom nazivu: „Obnova vrednosti i utvrđivanje puta za kineski prodemokratski pokret“. Tajvan je bio logičan izbor, ne samo zato što je ideja „jedna zemlja, dva sistema“ – po kojoj regioni unutar Kine mogu da zadrže svoje specifične ekonomske sisteme – bila predviđena za Tajvan početkom 1980-ih pod Dengom Sjaopingom, što je početkom ove godine ponovio predsednik Si Đinping u svom govoru o politici prema Tajvanu.

Dvoje učesnika na konferenciji bili su nekadašnji predsednici Demokratske stranke Hong Konga: Albert Ho Čan-jan, koji je ponudio pravnu pomoć Edvardu Snoudenu dok se ovaj krio u Hong Kongu 2013. i Emili Lau Vaj-hing koja je 1991. bila prva žena izabrana u Zakonodavni savet. Oni su poručili Tajvanu da ne veruje obećanjima Pekinga, ali ih je više brinuo Hong Kong gde se politička situacija očigledno promenila krajem 2014. kada su demonstranti pokreta Kišobran 79 dana blokirali javne prostore i ulice oko sedišta administrativne uprave.

Pokret Kišobran se pojavio tokom rasprave oko organizacije izbora za šefa izvršnog veća (CEO) Hong Konga. Si Đinping, koji je na vlast došao 2012, smatrao je to i dalje otvorenim pitanjem. Ljudi u Hong Kongu u to vreme nisu znali šta je Si isplanirao za njih. Pretpostavili su da će se poštovati Osnovni zakon, ustav Hong Konga usvojen 1990, prema kom je „konačni cilj“ da se šef izvršne administracije bira na osnovu „univerzalnog prava glasa“ a „u svetlu realne situacije“ u Hong Kongu nakon perioda „postepenog i urednog napretka“. Iste fraze odnose se i na izbore za Zakonodavni savet. U aneksima Osnovnog zakona koji se tiču izbornih metoda, 2007. godina se pominje kao mogući krajnji rok za proceduralne izmene koje treba da označe kraj tranzicione faze nakon prenosa vlasti sa Britanije na Kinu.

U početku su sve veće političke stranke, i propekinške i prodemokratske, bile saglasne da bi univerzalno pravo glasa trebalo primeniti na izborima za šefa administracije 2007. a za zakonodavce naredne godine, ali se to nije desilo. Uznemiren političkim protestima, vrhovni ustavni autoritet Kine – Stalni komitet Svekineskog narodnog kongresa (NPCSC) – izdao je 2003. tumačenje Osnovnog zakona kojim je Hong Kong obavezan da traži odobrenje Pekinga pre nego što pokuša da promeni svoj izborni sistem, dok bilo koji predloženi amandman mora da odobri dve trećine članova Zakonodavnog saveta. Kasnije je konzervativan predlog koji je podnela vlada Hong Konga odbačen u Zakonodavnom savetu zahvaljujući njegovim prodemokratskim članovima, koji su zahtevali primenu univerzalnog prava glasa 2007. ili makar jasan plan i kalendar za konačno ostvarenje tog cilja.

Umesto napretka, tokom narednih nekoliko godina došlo je do podela u demokratskom taboru. Da bi ublažili frustracije javnosti, i tadašnji predsednik Kine Hu Đintao i CEO Donald Cang obećali su dalje reforme. Odluka koju je NPCSC doneo krajem 2007. izričito kaže da će dvostruki izbori 2012 – i za šefa i za zakonodavce – biti sprovedeni uz manje proceduralne izmene, dok će univerzalno pravo glasa stupiti na snagu 2017. kada se bude birao šef izvršne administracije, da bi se zatim proširilo i na izbore za Zakonodavni savet. Prihvatajući to kao mapu puta, najveća partija u Hong Kongu Demokratska stranka je odlučila da sa vlastima u Hong Kongu i Pekingu stupi u pregovore o predlogu reformi procedure za izbore 2012.

Do tog trenutka su na politiku u Hong Kongu već počeli da utiču novi faktori, od kojih je najznačajniji bio rast Kine, čiji je uticaj posle Olimpijade u Pekingu i globalne finansijske krize 2008. postao znatno snažniji. Na 60. godišnjicu Narodne republike Kine 2009. Čan Kunčang, honkonški romanopisac i kritičar kulture koji živi u Pekingu, objavio je distopijsku priču „Debele godine“ o usponu Kine pod čvrstom rukom jedine partije. Do 2012. Čan je ulazio u otvorene rasprave sa kineskim intelektualcima bliskim establišmentu, o njihovoj najnovijoj teoriji po kojoj koncept „jedna zemlja, dva sistema“ nije osmišljen samo za Hong Kong, već treba da omogući sveopštu obnovu kineske civilizacije. Taj stav uvezuje politiku Pekinga sa konceptom tianxia, „sve pod kapom nebeskom“ – idejom izvedenom iz klasičnog konfučijanizma po kojoj se periferija potčinjava autoritetu suverenog centra, dok centar preuzima odgovornost za bezbednost i razvoj periferije. Iste godine na vlast dolazi Si Điping koji nema strpljenja ni za koga ko ne priznaje apsolutnu vlast Komunističke partije. Ako dalji razvoj događaja može da posluži kao indikacija, zvanični Peking je spremno prihvatio novi odnos prema Hong Kongu. U leto 2012, pre Sijeve inauguracije, jedan tinejdžer iz Hong Konga je pokrenuo kampanju protiv predloženog programa za „moralno i nacionalno obrazovanje“ i organizovao skup kome je prisustvovalo više od stotinu hiljada ljudi. Radikalni aktivizam Džošue Vonga i njegovih saboraca najavio je uspon mlađe generacije kao impresivne nove sile u političkom životu Hong Konga.

Dok se prašina posle izbora 2012. slegala, u Hong Kongu su rasle zebnja i frustracija zbog nedostatka napretka ka stvarnoj demokratiji. Hoće li Peking opet izneveriti svoja obećanja? Inspirisan pokretom Okupiraj, početkom 2013. profesor prava na Univerzitetu Hong Konga, Beni Tai Jui-ting, predložio je akciju „Okupiraj Centralu“ kao način da se ubrza demokratizacija.2 Pridružili su mu se profesor sociologije Čan Kin-man i sveštenik baptističke crkve Ču Jiu-ming. Još od 2005. godine su prodemokratski aktivisti organizovali nekoliko lažnih referenduma kako bi pokazali da je javnost u Hong Kongu spremna za participativnu politiku. Verovali su da se „postepen i uredan napredak“ ka univerzalnom pravu glasa odlaže zbog odredbe Osnovnog zakona koja kaže da se amandmani donose „u svetlu aktuelne situacije u Hong Kongu“.

Pokret „Okupiraj Centralu“ isprobao je sličnu taktiku u junu 2014. Ranijih godina, Peking bi takve pokušaje napadao zbog nedostatka kredibiliteta ili – kada su zakonodavci dali kolektivnu ostavku da bi doveli do izbora – zbog rasipanja novca poreskih obveznika. Međutim, 2014. Peking je postao agresivniji. Državni savet u matici je objavio izveštaj u kome se izričito navodi da prema kineskom ustavnom poretku za Hong Kong, „dva sistema“ moraju biti podređena „jednoj zemlji“ dok honkonški CEO mora da „voli državu“ i da „voli Hong Kong“. Prema ovom dokumentu, način izbora i šefa administracije i Zakonodavnog saveta mora da štiti „bezbednost i interese države“ protiv stranog mešanja. Poslednjeg dana avgusta 2014. NPCSC objavio je svoju uredbu – poznatu kao odluka 31.8 – o izborima za zakonodavce 2016. i šefa administracije 2017. Tehnički, Peking se saglasio da dozvoli model „jedna osoba, jedan glas“ na izborima za CEO. Praktično, međutim, fokus je stavljen na pitanje ko sme da se kandiduje. Moguća su samo dva ili tri kandidata, dok je lestvica za nominaciju postavljena vrlo visoko. Kandidature odobrava komitet čija je bliskost sa Pekingom i poslovnim svetom unapred obezbeđena.

I izveštaj i odluka 31.8. presudno su uticali na pojavu pokreta Kišobran krajem septembra 2014. Ta dva dokumenta su značila da je Peking ponovo prekršio svoje obećanje o primeni univerzalnog prava glasa u Hong Kongu te da je, dok odobrava usko definisano univerzalno pravo glasa i istovremeno ograničava kandidature, Peking zatvarao vrata za dalje izborne reforme. Konačno, to je značilo da je Peking potajno promenio kriterijume za procenu „aktuelne situacije“ u Hong Kongu. Naglašavajući „jednu zemlju“ iznad „dva sistema“, ova dva dokumenta tretiraju aktuelnu situaciju u Hong Kongu ne kao pitanje spremnosti stanovnika Hong Konga da delaju kao politički sposobni građani, niti volje da učestvuju u javnom životu, već kao pitanje njihove spremnosti da slušaju naređenja iz Pekinga. Od sada neće biti pravila i principa koje treba slediti, ni procedure argumentovanja i rezonovanja na koje se treba osloniti. Umesto toga, uvodi se igra tumačenja znakova koje šalju zvaničnici iz Pekinga. To je to novo razumevanje koje leži u osnovi današnjih protesta. Te 2014. godine, međutim, mnogi još nisu bili svesni nove normalnosti.

Pokret Kišobran pokrenuli su studenti poput Vonga. Uskoro im se pridružio trio iz pokreta „Okupiraj Centralu“, te je zajednička 79-dnevna akcija trajala sve do sredine decembra 2014. kada je policija odvukla i poslednjeg demonstranta. Okupacija je aktiviste skupo koštala. Jednu od vodećih organizacija, savez studenata gradskih koledža, preplavile su međusobne razmirice o strategiji i taktici. Podrška javnosti je osetno splasnula, a nekoliko ogranaka studentskog saveza povuklo je svoje članstvo. Mladi „radikali“ su počeli da tretiraju pokret Kišobran kao promašaj, što je bila preterano stroga presuda. Kako je rastao pritisak iz Pekinga, pojavilo se nekoliko novih organizacija koje su predvodili mladi ljudi koji zagovaraju samo-opredeljenje ili potpunu nezavisnost Hong Konga. Te grupe su lansirale kampanju usmerenu na povratak (guangfu) lokalnih mesta. Mladi ljudi iz pokreta Kišobran počeli su da pokreću socijalna pitanja i rasprave oko građevinskih projekata u okviru zahteva za opštom političkom reformom. Takođe su svoju pažnju usmerili na izbore za okružna veća 2015. kao i na vanredne izbore za Zakonodavni savet i opšte izbore koji su održani sledeće godine. Osećajući pritisak, sve partije su nominovale mlađe kandidate za zakonodavne izbore; 26 od 70 članova Zakonodavnog saveta po prvi put su učestvovali na izborima. Prodemokratski tabor je osvojio mesta u jedinicama gde su se izbori održavali javnim glasanjem.

Novi trend je uznemirio vlasti. Tadašnji CEO Hong Konga doneo je niz novih mera. Po prvi put je od kandidata tražena izjava lojalnosti odredbama Osnovnog zakona koje se tiču podređenog položaja Hong Konga u odnosu na NRK i centralnu vladu. Takođe su po prvi put izborni komiteti diskvalifikovali 6 kandidata na osnovu njihovih političkih stavova jer se zalažu za nezavisnost. Jedan od šestoro, Edvard Leung Tin-kei, izazvao je posebno uznemirenje vlasti. Osvojio je 15 odsto glasova na dopunskim zakonodavnim izborima, a godinu dana kasnije optužen je za „pobunu“ pošto je uličnim prodavcima hrane pomogao da se odupru naređenju policije da se sklone. Trenutno je na odsluženju šestogodišnje zatvorske kazne. Njegov slogan „Povratimo Hong Kong, revolucija našeg doba“ (guangfu Xianggang, shidai geming) ovog leta se ponovo čuje na ulicama.

Slične metode primenjene su i protiv ljudi na znatno blažim političkim pozicijama. Grupa od 13 demonstranata protiv građevinskog projekta koji je podržala vlast na severoistoku Novih teritorija, provalila je u zgradu Zakonodavnog saveta u junu 2014. Dve godine kasnije su optuženi za napad na policiju, zbog čega su osuđeni na 80 do 150 sati društveno-korisnog rada. Vlada se žalila na presudu i izdejstvovala zatvorske kazne, da bi na kraju vrhovni sud Hong Konga oborio presudu 2018. Slučaj se lomio na pitanju da li bi trebalo uzeti u obzir namere optuženih da postupaju u interesu društva. Protiv Džošue Vonga i njegovih saboraca iz pokreta Kišobran podignuta je optužnica zbog nezakonitog okupljanja i podsticanja drugih da učestvuju u nelegalnim aktivnostima. Slučaj se vrteo između apelacionog i vrhovnog suda, dok su se presude kretale od relativne popustljivosti do zatvorskih kazni koje bi sprečile demonstrante da se kandiduju na izborima najmanje pet godina. Početkom ove godine, vrhovni sud je smanjio Vongovu kaznu na dva meseca: na slobodu je izašao dan nakon najmasovnijeg okupljanja u istoriji Hong Konga.

Sud koji je vodio predmet protiv trojke iz pokreta „Okupiraj Centralu“ izrekao je presude u aprilu, pored još 6 presuda. U svom završnom obraćanju sudu velečasni Ču Jiu-ming, 70-godišnjak, rekao je: „Ja sam samo zvonar koji ljudima javlja da u svetu ima patnje“. Velečasni Ču je život proveo pomažući ljudima u nevolji, uključujući i mene kada sam pobegla iz Kine nakon masakra na Tjenanmenu. Prvu noć izvan NRK provela sam u njegovoj kući u Hong Kongu. Tokom proteklih 30 godina sretali smo se povremeno, u Americi ili na Tajvanu; naš poslednji susret zbio se jednog snežnog dana u Londonu. Bio je spreman da izađe pred sud i ode u zatvor, mada je njegova žena bila zabrinuta za njegovo zdravlje. Sud je svu trojicu iz „Okupiraj Centralu“ osudio na 16 meseci zatvora. Beni Tai i Čan Kin-man su odmah upućeni na odsluženje kazne, dok je velečasni Ču dobio dvogodišnju suspenziju. Među šestoro drugih koji su tog dana osuđeni za učešće u protestima „Kišobrana“ nalazila su se dva aktuelna člana Zakonodavnog saveta. Bio je to još jedan udarac demokratskom taboru: šestoro izabranih zakonodavaca već je diskvalifikovano 2016. samo dve nedelje posle izbora. Zatvorske kazne za učesnike pokreta Okupiraj i Kišobran trebalo je da posluže kao upozorenje javnosti; diskvalifikacija kandidata i već izabranih predstavnika bila je usmerena na paralisanje demokratskog tabora kako ne bi mogao da spreči usvajanje zakona koji su po volji Pekinga.

***

Takve su bile prilike u Hong Kongu u vreme održavanja naše konferencije u Tajpeju. I Albert Ho i Emili Lau učestvovali su u kontroverznim pregovorima Hong Konga i Pekinga 2012. U to vreme, „radikali“ iz Hong Konga su optuživali Hoa i Lau za izdaju; to više nije slučaj. Demokratska budućnost Hong Konga je u opasnosti, a očaj je neprijatelje pretvorio u saborce.

Početkom ove godine vlastima se činilo da su sve glavne kolovođe protesta sprečene ili bar stavljene pod kontrolu. Demokratska grupacija u zakonodavnom telu je desetkovana, pa je propekinški tabor uspeo da progura proceduralni zakon koji predsedavajućem dodeljuje znatno veća ovlašćenja, praktično ukidajući mehanizam opstrukcije koji su demokrati koristili za blokadu nepopularnih zakonskih predloga. Potom je Keri Lam, aktuelna CEO, predložila izmene postojećeg zakona o ekstradiciji što bi omogućilo izručenje stanovnika Hong Konga Kini i Tajvanu. Ona se u više navrata pozivala na slučaj kada, u nedostatku odgovarajućeg sporazuma, osumnjičeni za ubistvo nije mogao biti izručen Tajvanu. Tokom svega dve sedmice javne rasprave, Lam je odbila zahteve da se sretne sa zakonodavnim predstavnicima, opozicionim strankama, pravnicima i medijima. Jedini ustupak njena vlada učinila je poslovnom svetu, isključenjem finansijskih prestupa iz predloga zakona. Lam je smireno zakazala novu raspravu o predlogu zakona samo tri dana nakon marša više od milion ljudi 9. juna.

Savez Hong Konga za podršku patriotskim demokratskim pokretima u Kini, na čijem se čelu trenutno nalazi Albert Ho dok je velečasni Ču dugogodišnji član, obeležio je 4. juna 30. godišnjicu masakra na Tjenanmenu paljenjem sveća u parku Viktorija. Dva dana kasnije, advokati Hong Konga marširali su u tišini, obučeni u svoje službene odežde, u znak protesta protiv zakona o ekstradiciji i načina na koji vlada vodi postupak za njegovo usvajanje. Masovno okupljanje 9. juna organizovao je Građanski front za ljudska prava (CHRF), savez koji okuplja gotovo 50 prodemokratskih NVO i političkih partija. Na dan druge rasprave o predlogu zakona 12. juna, mladi demonstranti su se okupili ispred zakonodavnog sedišta sprečavajući predstavnike da uđu u zgradu. Policija je upotrebila 150 kanistera suzavca i pucala na demonstrante gumenim mecima.

Gotovo istog trenutka, voloneri su uspostavili baze za podršku i snabdevanje preko kojih se voda i zaštitna oprema dopremala do prvih linija. Demonstranti su za svoju himnu odabrali jednu protestnu pesmu. Sve se to odvijalo bez utvrđenog organizacionog vođstva. Do kraja dana, šef policije je obznanio da su demonstracije „pobuna“ što povlači pravne posledice za učesnike, kako je već rečito pokazao slučaj Edvarda Leunga. Javnost se pobunila zbog te kvalifikacije, pa je Lam obećala da će predlog zakona biti odložen – ali je to bilo premalo i prekasno. Građanski front za ljudska prava je već organizovao novi masovni protest, rekordni marš dva miliona održan 16. juna.

Naučene su lekcije sa prethodnih protesta. Vlast uvek pokušava da uništi pokret identifikujući njegove lidere. Aktuelni protesti nemaju vođstvo i visoko su decentralizovani. Društveni mediji su glavno sredstvo masovne mobilizacije. Ovog puta nije bilo unutrašnjih razmirica. Solidarnost ipak nije ukorenjena u političku disciplinu: čak i kada se braća penju na vrh planine, svaki mora da uloži napor za sebe. Jednu akciju može odmah pratiti druga, a može biti i nekoliko dana odmora. Izreka Brusa Lija postala je zlatno pravilo: „Voda može da teče, a može i da ruši. Budi voda, prijatelju moj.“

Naredne dve sedmice protekle su naizgled mirno, ali su rasle tenzije ispod površine: nekoliko demonstranata je palo ili skočilo u smrt, ostavljajući za sobom poruke političke frustracije. Sledeći protest planiran je za 1. jul, dan kada je 1997. suverenitet nad Hong Kongom prenet sa Britanije na Kinu. Zvanični Peking i Lam su možda mislili da će protesti ići u poznatom smeru: mladi demonstriraju, policija uzvrati silom, javnost se okupi u znak podrške mladima, entuzijazam polako bledi. Međutim, 1. jula demonstranti su probili stakleni zid oko sedišta Zakonodavnog saveta i privremeno okupirali glavnu dvoranu za zasedanje, što su preneli mediji širom sveta. Nije bilo taktičkih razmimoilaženja među protestantima. Umesto toga, baš pre ponoći, krajnjeg roka koji je policija postavila za povlačenje demonstranata, desetine njih koji su već napustili zgradu jurnulo je nazad uzvikujući „Idemo zajedno“ i silom odvuklo poslednjih četvoro ljudi koji su bili unutra.

Tokom protekla dva meseca protesti nisu jenjavali, naprotiv, jačali su sukobi sa policijom, vladom Hong Konga pa čak i službom za vezu centralne kineske vlade. Podrška javnosti i dalje je snažna, u prećutnoj saglasnosti da je ovaj pokret, još uvek bez imena, kolektivni glas nepoverenja Pekingu. Zvaničnom Pekingu je to sigurno jasno, u manjoj ili većoj meri, ali još nema javnog priznanja. Prvu konferenciju za novinare o aktuelnoj situaciji u Hong Kongu održala je kancelarija za Hong Kong i Makau u Pekingu 29. jula. Predstavnik kancelarije je rekao da centralna vlada podržava Keri Lam i ponovio izraz „pobuna“ kojim je šef policije opisao protest održan početkom juna. Naglasak je stavljen na stabilnost i ekonomski razvoj, što me je podsetilo na strategiju Deng Sjaopinga posle masakra na Tjenanmenu: „Stabilnost je vrhunski prioritet“ i „Razvoj je nepobitna istina“. Setila sam se i kako je Čan Kunčang bio ubeđen da Peking namerava da pretvori šefa administracije Hong Konga u produženu ruku svoje vlasti, dok je ljude u Hong Kongu trebalo potpuno depolitizovati.

Ova druga namera je sve dalja od realnosti na terenu. Takođe govori o percepciji Pekinga da je „kolonijalni“ mentalitet ono što ometa napore da pretvori Hong Kong u sredstvo vlastitih interesa. U tom smislu, mislim da je ključni period bio prvih 30 godina NRK kada je Peking odbio da preuzme Hong Kong. Samosvest Hong Konga raste 1970-ih; neki su i dalje iskreno želeli da usvoje perspektivu ili čak identitet matice, ali identifikacija sa maticom nije bila ukorenjena u realnosti. Pristup Komunističke partije Kine podrazumeva da ljudi u Hong Kongu sebe vide ili kao građane NRK drugog reda, bez obzira na to koliko su bogatiji od mnogih u matici, ili da budu još više otuđeni od Kine, dok jača njihov identitet građana Hong Konga.

Chaohua Wang, London Review of Books,

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net