Magični Baka: Čovjek čiji imenjaci hodaju Pescarom

Povezani članci

• Đoković: “Ne mogu uvijek da dominiram”
• Zvjezdan Misimović kao Dennis Bergkamp
• Kolašinac nije upitan za meč protiv Egipat
• Haos u Kataru: Obračun Nenea i Kharje
• Teletović postigao šest poena u porazu Phoenixa od Chicaga
• Hiljade su se oprostile od Ivice Osima: „Fudbal je bio njegova religija“

Nije to bilo kao danas, kada klinci jednostavno kažu “Idem da gledam neku utakmicu na TV”. Svaki minut fudbala je bio dragocen.

Sećam se kada smo kao bez duše trčali da vidimo pregled Serie A, nedeljom u sedam uveče. Znali smo isto igrača koliko i kolega Đurković, i mnogo više nego njegovi šegrti koji su poznavali Savićevića jer verovatno živi blizu njih i prepoznavali Robija Bađa po frizuri.

Čekala se i ona evrovizijska razmena sredom posle rahmetli Kupa Šampiona, dok ti se oči sklapaju, a nekolicina cvikeraša vodi raspravu o filmovima u emisiji tipa “Kino oko”. Kada bolje razmislim zbog toga ne volim film, čitam knjige i pišem o fudbalu, posledica uskraćenosti u detinjstvu.

Ali, par godina pre toga, Serie A se desio čovek koga smo svi nekako voleli, nesavršen kao i naši životi, Baka Slišković. I to u jednom malom, neuglednom klubu, sa prozora koji je, kako kažu gledao na njegovu kuću, Jadran.

Jer, Baka je birao more pre fudbala, nije slučajno što je pojeo svoj božanski talenat osamdesetih na obalama Splita, Marseillea i Pescare.

E, ta godina u Pescari je, mili moji, bila baš velika, zbog toga u tom gradu postoji par ljudi koji se zovu Baka, zbog toga je ta sezona najvažnija u istoriji “Delfina”, kako ih zovu.

Kada pričaju o Sliškoviću, na Apeninima ga zovu “Balkanskim Maradonom”, što je uvredljivo. Ne, jer je Baka bolji od Argentinca, već kada nekog Andreasa Herzoga nazovete “alpskim Maradonom” ili kojekakve Ruse i Ukrajince što marširaju fudbal pompezno častite takvim nadimcima, dovoljno je reći Baka, njemu poređenja nisu potrebna.

Par godina pre nego što je zaobilaznim putem preko Marseillea preplivao sa one lepše, hrvatske obale na italijansku, Baka je rasturio Torino u počivšem Kupu UEFA. Dao im je dva gola, jedan volej i jedna bomba u tipičnoj tužno-uvrnutoj priči jugoslovenskog fudbala. Hajduk je izbacio Metz i Torino i uspeo da izgubi od Varegema u četvrtfinalu baš kada je imao šansu da napravi nešto.

Blažu Sliškoviću su Italijani nekako bili po meri, jednom je razbio “Azzurre” u kvalifikacijama za Olimpijske Igre, pa je negde i logično što će svoju veliku sezonu odigrati baš u najboljoj ligi na svetu.

Giovanni Galeone je u vreme Bakinog plesa u Hajduku vodio Spal. Ovaj trener je jedan od patrijarha italijanskog fudbala, ne po uspesima, već uticaju koji je izvršio na generaciju italijanskih trenera. Valjda je dovoljno da pomenem Maxa Allegrija, Gasperinija i možda budućeg trenera Milana, Marca Giampaola, svi oni su njegovi učenici.

Galleone je bio Zeman pre Zemana, čovek koji je u Abruzzu, u vreme apsolutne dominacije “katanca” u Serie A, patentirao jeretičkih 4-3-3.

Pescara je u svoju najbolju godinu u istoriji krenula sa Bakom, doveli su i Lea Juniora, onog Brazilca što je postigao  gol 1982. protiv Argentine, ali i koji je pogrešio kod gola Paola Rossija kada je Italija eliminisala Brazil. Bio je igračina, ali mu zemljaci nikada nisu oprostili grešku.

Na prvoj utakmici protiv Genoe Baka je dao gol, na drugoj protiv Rome, velikom Brunu Contiju je gurnuo loptu kroz noge ne naplativši mu žeton.

Na debiju u Serie A, Pescara je šokirala Inter, Slišković je matirao Zengu sa bele tačke, te godine je odigrao 23 meča u prvenstvu i bio najbolji strelac ekipe sa 8 golova.

Ali, ovo nije priča samo o fudbalu, Italijani i danas prepričavaju kako je Baka sedeo sa svojim trenerom Galleoneom po lokalima do zore, kako je ispijao po 10 kafa dnevno, postoji i legenda da ga je neko jednom video bez cigarete.

Preko Jadrana mu je jednom u par nedelja stizala pošiljka, u paketu su bili ćevapi, sir, vino i žestina za Galleonea, Bakin način da kaže “hvala” treneru koji je verovao u njega.

Pescara je te godine bila zaista slamka na vetru, ali nije popustila, uspeli su da ostanu u Serie A, nikada posle toga im slično nije pošlo za rukom.

Verovalo se da je majstor kupio kartu za veliku pozornicu, želeli su ga Juventus i Roma, verovatno bi njegova karijera dobila pozlatu, da se nije povredio u aprilu protiv Torina, otišlo mu je koleno.

Slišković je iz ondašnje jugoslovenske lige otišao načet, ponekad se činilo da će protivnički igrači u nemoći kao poslednji argument u ubeđivanju da padne izvući sekiru, praktično tog 10. aprila je završio ozbiljnu karijeru.

Galleone je želeo da ga zadrži, da pozajmicu pretvori u otkup, imao je plan da upari Sliškovića, Žuniora i Zlatka Vujovića koji je u to vreme bio u Francuskoj, a sa kojim je Baka igrao u Splitu. Ali, Marsej je tražio 8 miliona maraka, što je za Pescaru bila naučna fantastika.

Naredne godine Abruzessi su doveli još dva Brazilca, Titu i Edgara i ispali iz lige.

Baka se posle nekoliko godina vratio u Pescaru, nije uspeo u toj jednoj godini za “Delfine” ponovo pod vođstvom Galleonea da ponovi veliku ulogu, bis nije prošao dobro, Pescara je završila na poslednjem mestu.

Ali, ostala mu je ta jedna velika sezona, kao sertifikat klase, poneki Italijan čudnog imena Baka, što šeta Pescarom, možda dolazi i na Adriatico da pogleda krhotine italijanskog fudbala.

I ne, nisam zaboravio , jasno, Zizuovo sećanje na marsejskog Baku, inspiraciju genija.

No, to je već druga priča..
Boris Jovanović

Baraž