Potresna ispovijest iz ruskog zatvora: Fašizam u srcu zatvorske Rusije, odavde niko ne izlazi živ

Povezani članci

• BEZ OTPORA ČEKA NAS ĆELIJA
• Tomislav Jakić: Estradizacija politike
• Nema zemlje za starce
• Jednoga dana, tko zna kada…
• Robert Pleše odgovorio na pismo koje je sarajevskim Hrvatima uputio HDZ BiH
• Bajtal: Ovo je knjiga koja jezikom moralne pobune autora razbija projektovano zadanu šutnju etno-ideologa

U ponedeljak 23. septembra stupila sam u štrajk glađu. To je ekstremni korak, ali sam uverena da mi je jedini izlaz iz trenutne situacije.

Uprava kaznene kolonije odbija da me čuje. Zauzvrat, ja odbijam da popustim u svojim zahtevima. Neću ostati nema i rezignirana dok gledam kako druge zatvorenice kolabiraju pod teretom robovskih uslova. Zahtevam da uprava kolonije poštuje ljudska prava; zahtevam da zatvorenički kamp u Mordoviji radi u skladu sa zakonom. Zahtevam da nas tretiraju kao ljudska bića, a ne robove.

U kaznenu koloniju broj 14, u mordovijskom selu Parts, došla sam pre godinu dana. Robijaška poslovica kaže: „Ko nije bio u Mordoviji, ne zna šta je zatvor“. O mordovijskim kažnjeničkim kolonijama čula sam još dok sam uoči suđenja bila u pritvorskom centru broj 6 u Moskvi. Najviši stepen bezbednosti, najduži radni dan i najteža kršenja ljudskih prava. Kad te pošalju u Mordoviju, kao da krećeš na vešala. Moji su se nadali sve do poslednjeg trenutka: „Možda te ipak neće poslati u Mordoviju? Možda ćeš proći lakše?“ Ništa nije prošlo i u jesen 2012. stigla sam u kamp na obali reke Partse.

Mordovija me je dočekala rečima zamenika šefa kažnjeničke kolonije, poručnika Kiprijanova, koji je de facto glavni upravnik. „Kad je o politici reč, treba da znaš da sam ja staljinista“. Pukovnik Kulagin, drugi glavni upravnik – kolonijom rukovodi tandem – pozvao me je na razgovor prvog dana, s namerom da me prisili da priznam krivicu. „Upala si u nevolju, jel tako? Osuđena si na dve godine u koloniji. Ljudi se obično predomisle kad im se desi nešto loše. Ako hoćeš pomilovanje što pre, moraš da priznaš krivicu. Ako ne priznaš, nećeš dobiti oprost“. Odmah sam mu rekla da ću raditi samo 8 sati dnevno, u skladu sa zakonom o prisilnom radu. „Zakon je jedno; ovde je bitno da ispuniš svoju kvotu. Ako ne ispuniš, radićeš prekovremeno. Znaj da smo slomili i jače od tebe“, uzvratio je Kulagin.

Moja brigada u krojačkoj radionici radi 16 do 17 sati dnevno. Od pola 8 ujutru do pola sata iza ponoći. U najboljem slučaju uspemo da sastavimo četiri sata spavanja. Svakih mesec i po imamo jedan slobodan dan. Radimo gotovo svake nedelje. Zatvorenice podnose zahteve da rade vikendom „po svojoj želji“. U stvarnosti, naravno, nema nikakve želje. Ti zahtevi se pišu po naređenju uprave i pod pritiskom zatvorenica koje pomažu da se naređenja sprovode.

Niko se ne usuđuje da ne posluša naredbu i ne podnese zahtev za dozvolu ulaska u radnu zonu nedeljom, što podrazumeva rad do 1 ujutru. Jednom je jedna 50-godišnja žena zatražila da se vrati u stambenu zonu u 8 umesto posle ponoći, kako bi mogla da legne do 10 uveče i bar jednom u sedmici sastavi 8 sati spavanja. Osećala se loše; imala je visok pritisak. Umesto odgovora, jedinica je održala sastanak na kom su ženu ponižavali i vređali kao parazita. „Šta je, misliš da si jedina kojoj treba da se naspava? Treba da radiš više, kravo!“ Maltretiraju i one koji na rad ne dođu po savetu lekara. „Ja sam radila pod temperaturom od +40, pa mi nije bilo ništa. Šta ti misliš – ko će da radi umesto tebe?“

Moja stambena jedinica u kampu dočekala me je savetom zatvorenice pri kraju svoje devetogodišnje kazne. „Svinje se plaše da te diraju. Robijašice će to raditi za njih“. U koloniji, zatvorenice zadužene za brigade kao i starije članice imaju zadatak da lišavaju prava ostale zatvorenice, terorišući ih, pretvarajući ih u bespogovorne robove – a sve po naređenju uprave.

Za održavanje discipline i poslušnosti, široko se primenjuje sistem nezvaničnih kazni. Zatvorenice bivaju prisiljene da „stoje u lokalki (ograđen prilaz između dva kruga u kampu) do gašenja svetla“ (to znači da je zatvorenici zabranjeno da uđe u barake – i po najvećoj hladnoći. U drugoj brigadi, koju čine nemoćne i stare, bila je žena koja je tako gadno promrzla u lokalki da su joj morali amputirati prste na rukama i jedno stopalo); tu su i „gubljenje privilegija higijene“(zatvorenicama je zabranjeno da se peru i koriste kupatilo), „gubljenje privilegija kantine i čajdžinice“ (zatvorenici je zabranjeno da koristi svoju hranu i piće). I smešno je i strašno čuti četrdesetogodišnju ženu kad kaže: „Izgleda da smo danas kažnjene! Pitam se da li će nas kazniti i sutra“. Ne može da izađe iz radionice da piški ni da uzme čokoladicu iz svoje tašne. Zabranjeno je.

Kad misli samo kako da odspava ili popije gutljaj čaja, izmrcvarena, prljava zatvorenica se pretvara u poslušnu lutku u rukama uprave koja nas tretira isključivo kao besplatnu radnu snagu. Ove godine moja junska plata iznosila je 29 rubalja (oko pola evra). Naša brigada sašije 150 policijskih uniformi dnevno. Gde ide novac koji se za njih dobije?

Kaznena kolonija je više puta dobijala sredstva da kupi potpuno novu opremu za rad. Međutim, uprava se ograničila na farbanje šivaćih mašina – rukama svojih radnica. Mašine na kojima radimo ispod su i tehničkih i etičkih standarda. Prema zakonu o prisilnom radu, kada oprema ne odgovara savremenim industrijskim standardima kvote moraju biti niže od uobičajenih. Ali kvote samo rastu, i to iznenada. „Ako vide da možeš da isporučiš 100 uniformi, dići će minimum na 120!“, govorile su veteranke za mašinama. A ne smeš ni da ne ispuniš kvotu, jer će tvoja jedinica biti kažnjena, čak i čitava brigada. Recimo, sve ćete biti prisiljene da stojite satima u zatvorskom krugu. Bez dozvole za toalet. Bez dozvole za gutljaj vode.

Pre dve sedmice, proizvodne kvote za sve brigade u koloniji arbitrarno su podignute za pedeset komada. Ako je ranije minimum bio 100 uniformi, sada je 150. Prema zakonu o prisilnom radu, radnici moraju biti obavešteni o promeni u proizvodnoj kvoti najmanje dva meseca pre stupanja na snagu. U Koloniji 14, jednog jutra smo saznale da od sada imamo novu kvotu, jer su se tako dosetili upravnici našeg „sweatshopa“ (kako zatvorenice zovu koloniju). Broj osoba u brigadi opada (oslobođene su ili prebačene na drugo mesto), ali kvota raste. One koje ostanu rade sve više. Mehaničari kažu da više nemaju rezervnih delova za popravku mašina i da ih neće dobijati. „Nema delova! Kada će stići? – Šališ se? Ovo je Rusija. Što uopšte pitaš takve stvari?“ Za prvih par meseci u radnoj zoni, praktično sam postala mehaničar. Naučila sam iz nužde. Bacala sam se na mašinu sa šrafcigerom u rukama, očajnički pokušavajući da je popravim. Ruke su ti izbodene iglom, izgrebane, krv ti kaplje po radnom stolu, ali i dalje šiješ. Deo si pokretne trake i moraš da završiš svoj deo kao da si iskusna švalja. A prokleta mašina se kvari. Kad si nova, a inače fali svega, stave te za najgoru opremu – najslabiji motor u nizu. Sad se opet pokvarila, i opet uzalud tražiš mehaničara dok viču na tebe, psuju te što usporavaš proizvodnju. U koloniji nema lekcija o šivenju, novim zatvorenicama se samo pokaže mašina i dodeli zadatak.

„Da nisi Tolokonikova, ubili bi boga u tebi odavno“, kažu zatvorenice blisko povezane s upravom. Istina je: ostale prebijaju. Zato što nisu u stanju da drže korak. Udaraju ih u bubrege, u lice. Zatvorenice same sprovode ove kaznene mere, a to nikada ne rade bez odobrenja i punog znanja administracije. Prošle godine, pre nego što sam došla, jedna Romkinja iz treće jedinice prebijena je na smrt (treća je jedinica za pritisak, gde šalju zatvorenice kojima sleduje svakodnevno prebijanje). Preminula je u zdravstvenoj stanici Kolonije 14. Uprava je zataškala slučaj: zvanično, umrla je zbog srčanog udara. U drugoj jedinici, nove krojačice koje nisu uspele da drže korak svučene su i prisiljene da šiju nage. Niko se ne usuđuje da se žali upravi, jer će se oni samo nasmejati i poslati zatvorenicu nazad, da bi „cinkaroš“ dobio batine – po naređenju uprave. Za administraciju kolonije, kontrolisano mrcvarenje pravi je metod za prisilu zatvorenica na potpuno pokoravanje sistemskom kršenju ljudskih prava.

Preteća, mučna atmosfera vlada radnom zonom. Neprestano neispavane, savladane beskrajnom trkom da ispune nehumano visoke kvote, zatvorenice su stalno na ivici sloma; vrište jedna na drugu, tuku se oko svake sitnice. Nedavno je mlada žena izbodena po glavi makazama jer nije predala pantalone na vreme. Druga je pokušala da se iseče testerom po stomaku. Sprečili su je.

Ko se u Koloniji 14 zatekao 2010, u godini dima i vatre, kaže da su radnice ispunjavale svoje kvote dok su požari besneli oko zidova zatvorskog kampa. Od dima se nije videlo ni do dva metra, ali su, pokrivajući lica pokvašenim maramicama, sve išle na posao. Zbog vanrednog stanja zatvorenice nisu vođene u kafeteriju na ručak. Nekoliko žena mi je pričalo da su bile tako strašno izgladnele da su vodile dnevnike kako bi dokumentovale užas kojem su podvrgnute. Kada su požari konačno ugašeni, obezbeđenje se postaralo da ove beleške ne stignu do spoljašnjeg sveta.

Higijenski i stambeni uslovi u kampu podešeni su tako da se zatvorenica oseća kao prljava životinja bez ikakvih prava. Iako u spavaonicama postoje posebne „higijenske prostorije“, za kazneno-popravne svrhe tu je „opšta higijenska prostorija“. U ovu prostoriju može stati pet osoba, ali se tamo na pranje šalje svih 800 zatvorenica iz kolonije. Što bismo se prale u svojim barakama – to bi bilo suviše lako. U „opštoj kupaonici“, kao pod presom, žene sa kadicama pokušavaju da operu svoje „dadilje“ (kako ih zovu u Mordoviji) što je brže moguće, natrpane jedna preko druge. Pranje kose nam je dozvoljeno jednom nedeljno. Međutim, čak se i taj dan za kupanje otkazuje. Neka pumpa će se pokvariti ili će se kanalizacija zagušiti. S vremena na vreme, u mojoj jedinici nema kupanja i po dve-tri nedelje.

Kada se kanalizacija zaguši, iz kupaonica se izlivaju urin i fekalije. Naučile smo same da odgušimo cevi, ali naši uspesi su kratkotrajni – uskoro se opet zaguše. Kolonija nema opremu za otpušavanje cevi. Jednom nedeljno peremo veš. Perionica je mala prostorija sa tri slavine iz kojih curi hladna voda.

Sledovanja bajatog hleba, razvodnjenog mleka, buđavog prosa i trulih krompira verovatno je još jedna vaspitna mera. Ovog leta su doneli džakove ljigavog, crnog krompira. Onda su nam ga poslužili.

Neizmerna su kršenja životnih i radnih uslova u Koloniji broj 14. Međutim, moj glavni i najvažniji problem nije među njima. Uprava kolonije, naime, najstrožim mogućim sredstvima sprečava da bilo koja žalba ili zahtev vezani za uslove u Koloniji broj 14 dospe izvan zidova. Uprava prisiljava zatvorenice da ćute, ne libeći se ni najnižih i najsurovijih sredstava. Svi opisani problemi izviru iz toga – i povišene kvote, i 16-časovni radni dan, i sve ostalo. Uprava zna da je nedodiriva i bezbrižno maltretira zatvorenice. Nisam mogla da razumem zašto svi ćute sve dok nisam na svojoj koži osetila šta sleduje onome ko odluči da progovori. Žalbe naprosto ne napuštaju zatvor. Jedina šansa je žaliti se preko advokata ili rođaka. Uprava, pakosna i osvetnička, u međuvremenu će iskoristiti sve svoje mehanizme za pritisak na zatvorenicu kako bi shvatila da žalbe ne pomažu nikome, već samo pogoršavaju stvari. Koriste kolektivnu kaznu: žališ se da nema tople vode, a oni ukinu vodu skroz.

Maja ove godine moj advokat Dmitri Dinze tužilaštvu je uložio žalbu na uslove u Koloniji broj 14. Zamenik upravnika kolonije poručnik Kiprijanov smesta je uslove učinio nepodnošljivim. Pretres za pretresom, poplava prijava protiv svih mojih poznanica, oduzimanje tople odeće, pretnje oduzimanjem tople obuće. Na poslu su se svetili komplikovanjem radnih zadataka, rastom kvota i podmetanjem kvarova. Vođe jedinice pored moje, pomagači poručnika Kiprijanova, neskriveno su tražile da druge zatvorenice kvare moju proizvodnju kako bi me poslali u kaznenu ćeliju zbog „uništavanja državne svojine“. Takođe su naređivale zatvorenicama da izazivaju kavgu sa mnom.

Moguće je trpeti sve ovo dok se tiče samo mene. Ali metod kolektivnog kažnjavanja prevazilazi granice. To znači da moja jedinica, ili čak čitava kolonija, mora da trpi kaznu zajedno sa mnom. Najgore od svega mi je što su kažnjene i žene koje su mi u međuvremenu postale drage. Jednoj od mojih prijateljica odbijena je molba za prevremeno puštanje na slobodu, na šta je čekala sedam godina i teško radila da bi premašila radnu kvotu. Prebačeno joj je što pije čaj sa mnom. Tog dana ju je poručnik Kiprijanov rasporedio u drugu jedinicu. Još jedna bliska poznanica, obrazovana žena, bačena je u „jedinicu za pritisak“ na dnevno batinanje, jer je sa mnom čitala i razgovarala o dokumentu ministarstva pravde pod nazivom „Pravila postupanja u popravnim ustanovama“. Podnosili su prijave protiv svakoga koga zateknu u razgovoru sa mnom. Boli me što trpe meni drage osobe. Poručnik Kiprijanov mi je tada rekao: „Sigurno više nemaš prijatelja!“ Objasnio mi je da se sve to dešava zbog žalbe mog advokata.

Sad shvatam da je trebalo da stupim u štrajk glađu već u maju, kad je sve ovo počelo. Međutim, ogroman pritisak kojem je uprava podvrgla ostale zatvorenice zbog mojih postupaka, sprečio me je da se dalje žalim na uslove u koloniji.

Pre tri nedelje, 30. avgusta, zatražila sam od poručnika Kiprijanova da zatvorenicama u mojoj brigadi omogući osam sati sna. Raspravljali smo o skraćenju radnog dana sa 16 na 12 sati. „U redu, od ponedeljka će brigada raditi samo po osam sati“, odgovorio je. Znala sam da je u pitanju zamka jer je fizički nemoguće ispuniti povišenu kvotu za to vreme. Tako brigada ne bi stigla da ispuni zadatak pa bi bila kažnjena. „Ako iko sazna da si ti kriva za to, nikad se više nećeš žaliti“, dodao je poručnik. „Uostalom, nećeš ni imati žalbe na onom svetu“. Kiprijanov je zastao. „I, na kraju, nikad ne traži ništa za druge. Traži samo za sebe. Radio sam u kampovima mnogo godina i oni koji dolaze da mi traže nešto za druge, iz moje kancelarije idu pravo u kaznene ćelije. Ti si prva kojoj se to neće desiti.“

Narednih nedelja, život u mojoj jedinici i radnoj brigadi postao je nemoguć. Zatvorenice povezane sa upravom počele su da maltretiraju ostale. „Zabranjeno ti je da uzimaš čaj i hranu, da izlaziš na pauzu za toalet i pušenje na nedelju dana. Stalno ćeš biti pod kaznom ako ne promeniš odnos prema novima i naročito prema Tolokonikovoj. Ponašaj se prema njima onako kako su se veteranke ponašale prema tebi kad si došla. Jesu li te tukle? Naravno da jesu. Jesu li te šamarale? Jesu. Sjebi ih. Pa nećeš biti kažnjena“.

Stalno me izazivaju da se potučem sa nekom od njih, ali u čemu je svrha tuče sa osobama koje ne vladaju sobom, koje su samo u službi uprave?

Mordovijske zatvorenice se plaše sopstvenih senki. Potpuno su prestravljene. Koliko juče su bile dobronamerne i molile, „učini nešto sa tih 16 sati radnog dana!“, a otkako se uprava namerila na mene boje se čak i da mi se obrate.

Obratila sam se upravi sa predlogom da razreši konflikt. Tražila sam da obustave pritisak koji sprovode zatvorenice pod njihovom kontrolom; tražila sam da ukinu ropski rad u koloniji skraćenjem radnog dana i snižavanjem kvota, u skladu sa zakonom. Međutim, pritisak se samo pogoršao. Zbog toga, od 23. septembra, stupam u štrajk glađu i odbijam da učestvujem u ropskom radu u koloniji. Istrajaću u tome sve dok uprava ne počne da poštuje zakon i prestane da tretira zatvorene žene kao stoku izuzetu iz poretka pravde zbog podsticanja krojačke prozvodnje; sve dok ne počne da nas tretira kao ljudska bića.

Nadezhda Tolokonnikova, The Guardian, 23.09.2013.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net