Spasavanje koala

Povezani članci

• Globalno zagrevanje preti Rudolfu i družini: Propadaju čitave sezone ispaše irvasa
• L.N. Tolstoj: Hraniti se životinjama je nemoralno, jer uključuje čin koji je u suprotnosti s moralnim osjećanjima – ubijanje
• Đipa: Ne znamo kada ćemo početi sa radom
• Pesma kitova otkrila jednu od tajni Antarktika
• Ove sobne biljke mogu biti vrlo opasne za kućne ljubimce
• Očajno stanje u državnom prihvatilištu za pse u Doboju

AUTOR: Mark Dženkins, nationalgeographic.rs

Koale su pod opsadom. Može li Australija da ih spase?

U dva sata posle ponoći jedna koala je uhvaćena na ogradi od bodljikave žice, poput zatvorenika koji pokušava da pobegne. U kući Megan Ejtken u Burpengeriju, severnom predgrađu Brizbejna, zvoni telefon.

Četrdesetdvogodišnja Megan vodi volontersku organizaciju čiji je cilj spasavanje koala od neverovatno velikog broja opasnosti. Još pre nego što je stigla da čuje tačnu lokaciju, već je navukla odeću preko pidžame.

Ejtkenova stiže na mesto događaja, a druge dve volonterke, Džejn Dejvis i Sandra Piči, već su tu. Koala visi na ogradi, sa krznom zakačenim za bodljikavu žicu. S druge strane ograde uzdiže se visoko drveće eukaliptusa, koje se u mraku belasa poput sablasti.

„Očigledno je pokušao da dođe do onog drveća s druge strane”, kaže Ejtkenova.

Pod bleštavim svetlom automobilskih farova, Ejtkenova navlači velike debele kožne rukavice. I pored toga što deluju umiljato, poput plišanih meda, koale umeju da budu vrlo goropadne kada ih hvatate. Reže, grebu i ujedaju poput pobesnelog rakuna, o čemu svedoče i ožiljci na Meganinim rukama. Megan zatim spušta žičani kavez na zemlju pored koale i uzima jedno debelo ćebe. A zatim se ove tri spasiteljke hitro bacaju na posao.

Dejvisova prebacuje ćebe preko životinje da bi je smirila i ujedno se zaštitila od njenih zuba i kandži. Pičijeva otvara poklopac kaveza, a Ejtkenova grabi zverčicu sa crnom njuškom preko ćebeta, odvaja je od ograde i ubacuje u kavez dok ona reži i pokušava da je ujede.

„Bravo, devojke!” uzvikuje Megan.

Dok posmatra tek uhvaćenu koalu, Ejtkenova razmišlja o novom problemu. Da je bolesna ili povređena, odvezli bi je u Veterinarsku bolnicu za divlje životinje koja se nalazi u mestu Berva, na četrdesetak minuta vožnje prema severu. Ali ova životinja je zdrava. Prema propisima, moraju da je puste negde u blizini jer koale imaju svoju teritoriju i hrane se uvek na istom drveću. Međutim, ovo je Disepšn Bej, gusto naseljeno predgrađe. Pod svetlošću baterijskih lampi, žene proučavaju kartu sa ucrtanim ulicama.

„To je najveći problem”, kaže Ejtkenova ogorčeno, „jer toliko je malo mesta ostalo za koale.” Na kraju odvoze životinju nekoliko blokova dalje, do malenog parka Boama, odakle se jedan komad slobodnog zemljišta proteže sve do morske obale. U gluvo doba noći ove žene tumaraju sa kavezom između drveća i ostavljaju ga ispod jednog eukaliptusa. Povlače se unazad i otvaraju poklopac kaveza, a koala se hitro pentra uz stablo i nestaje.

„Srećno, mališa”, kaže Megan.

Trebaće mu mnogo više od sreće.

Koala, umiljati simbol nacije i jedna od najomiljenijih životinja na planeti, doživljava veliku krizu. Pre nego što su Evropljani naselili Australiju pre više od dva veka, u pojasu eukaliptusovih šuma koji se protezao 2.500 km duž istočne obale živelo je oko deset miliona koala. Ali, kada su počeli da ih love zbog njihovog skupocenog krzna, koale su u južnoj polovini svog staništa dovedene do ivice istrebljenja. A u severnoj polovini, u Kvinslendu, samo tokom 1919. godine ubijeno je milion ovih životinja. Posle poslednje otvorene lovne sezone u Kvinslendu 1927. godine bilo ih je ostalo svega nekoliko desetina hiljada.

U narednih pola veka njihov broj se malo oporavio, zahvaljujući delimično i naporima da se presele i ponovo nasele. A onda je urbanizacija počela da uzima danak. Stanište je izgubljeno, a bolesti su se proširile. Sa urbanizacijom je stigla i opasnost od pasa i auto-puteva. Od 1990. godine, kada je u Australiji živelo oko 430.000 koala, njihov broj je naglo opao. Pošto je istraživanje otežano, procene trenutne populacije jako variraju. Grupe za zaštitu navode brojku od svega 44.000, a državne agencije čak 300.000. Pre više od jedne decenije jedno istraživanje takozvane Obale koala, područja u jugoistočnom Kvinslendu površine 37.500 hektara, utvrdilo je da populacija broji 6.200 jedinki. A danas ih, veruje se, ima jedva oko 2.000.

„Koale se upliću u ograde i ginu, dave ih psi, udaraju vozila, a mnogi uginu jednostavno zato što neki kućevlasnik poseče eukaliptuse u svom dvorištu”, kaže Didri de Vilijers, jedna od glavnih naučnica u projektu zaštite koala pri Ministarstvu za ekologiju i upravljanje resursima u Kvinslendu. Već 15 godina 38-godišnja Vilijersova prati koale, kontroliše njihovu populaciju, istražuje uzroke njenog opadanja i utiče na stvaranje urbanističke politike u kojoj se vodi više računa o koalama.

De Vilijersova tvrdi da koale i ljudi mogu da žive zajedno u urbanom okruženju „ako urbanisti povedu više računa o koalama”. Da se, na primer, smanji brzina vožnje na ulicama, obezbede zeleni koridori za kretanje koala i, što je posebno važno, sačuva svako drvo eukaliptusa. Nažalost, koale imaju još jedan problem.

„Veliki problem stvaraju i bolesti”, kaže veterinar Džon Henger (42) iz Kraljevskog društva za sprečavanje okrutnosti prema životinjama u Kvinslendu. Henger je otkrio da je čak polovina populacije koala u Kvinslendu zaražena hlamidiozom, bolešću koja se prenosi seksualnim kontaktom. U nekim divljim populacijama više od polovine seksualno zrelih ženki je jalovo. Poreklo ove bolesti nije poznato, ali manifestuje se kao urogenitalno i očno oboljenje, a prenosi se parenjem i rađanjem, kao i borbom među mužjacima. Hlamidioza za ljude nije smrtonosna, ali za koale jeste.

„Populacije koje su bile uspešne i zdrave počinju da izumiru”, kaže Henger, koji krivicu otvoreno svaljuje na regionalnu vladu. „Žalosno je što Kvinslend nije preduzeo ništa konkretno da spreči izumiranje. Savezna vlada mora da se umeša i proglasi da koalama preti opasnost od izumiranja.” Jedino tako bi, tvrdi on, mogli da se spasu poslednji ostaci ugroženog staništa koala. Henger je inače i član naučnog tima koji radi na stvaranju vakcine protiv hlamidioze.

U nedavnom izveštaju koji je podnet Australijskom senatu nalazi se nekoliko predloga kako da se spasu koale. Pored stavljanja koala na listu ugroženih vrsta, predlaže se i finansiranje programa za kontrolu populacije, mapiranje staništa i mere za zaštitu koala na državnim i privatnim posedima. Sve dok se takve mere ne sprovedu, volonterske grupe za spasavanje koala imaće i dalje glavnu ulogu.

„Što više koala gubimo, to nam je dragocenija svaka spasena životinja”, kaže Henger.

Didri de Vilijers sve tegobe koala doživljava lično. Posetioci njenog doma u Loganholmu, južno od Brizbejna, otkriće da je ova žena danju uvažena naučnica, a noću dadilja koala siročića.

„Rubi još spava u korpi sa plišanim medom u zagrljaju”, kaže ona. Mladunče koale je ušuškano u pletenu izletničku korpu poput bebe u kolevci. „Spasli smo je iz čeljusti psa. Hoćete da je uzmete u naručje?”

De Vilijersova uzima Rubi i stavlja mi je u naručje, a njene oštre kandžice mi se zabadaju u vrat i lice. Trzam se, a De Vilijersova, čije su ruke izgrebane, smeje se.

„Voli da se i rukama i nogama uhvati za nešto kad je uzmete”, kaže ona. Pošto mi je usna prokrvarila, pružam joj malu zverku nazad. De Vilijersova je nežno stavlja na granu drveta u ogradici za bebe u trpezariji. Njena drugarica Luna, drugo siroče koale, spava u račvi grane. Kroz staklena vrata trpezarije, u unutrašnjem dvorištu, vidi se još jedna veća ogradica, a u zadnjem dvorištu žičana ograda sa drvećem u sredini.