Kako mi je pas lutalica Lusi zauvek promenila život

Povezani članci

• 8 RAZLOGA ZAŠTO GLASATI PROTIV PREDLOŽENIH IZMJENA ZAKONA O ZAŠTITI I DOBROBITI ŽIVOTINJA
• Izbegnuta tragedija velikih razmera: Ženka morža potopila brod ruske mornarice u želji da zaštiti mladunca
• Sarajlija odabrao život na ulici sa psom, za njega su ministri bogati nesretnici
• Psi su čudotvorci: Dokazano utječu na mentalno, emotivno i tjelesno zdravlje
• Navodeći slučaj napada na dijete, rumunjski predsjednik zatražio da se svi psi lutalice u Bukureštu uspavaju
• 7 stvari koje radite koje nevjerojatno iritiraju vašeg psa, a to ni ne znate

Ilustracija: Kejti Horvič

Biciklistkinja Išbel Holms trkala se za Iran i putovala sama oko sveta, ali njeno detinjstvo i pubertet bili su teški i traumatični.

Majka ju je izbacila iz kuće sa 16 godina, nakon čega je postala beskućnica i proganjale su je misli o samoubistvu.

Kad je pet godina kasnije bila prisiljena da napusti smeštaj za beskućnike, shvatila je da u životu nešto mora da promeni. Počela je da vozi bicikl i krenula na put oko sveta – što ju je dovelo do susreta sa psom lutalicom koji će joj zauvek izmeniti život.

Jedno od mojih najranijih iskustava na biciklu potiče iz Mančestera, kad je tata imao običaj da se vozi na drugi kraj grada da uzme džak krompira od 20 kila koji je bio nekoliko penija jeftiniji.

Još sam bila u pelenama i obično sam sedela na malom sedištu do njegovog sa krompirom iz sebe.

Moj otac je studirao u tom gradu kad se upoznao sa mojom majkom i zaljubio se u nju. Bilo je to u vreme iranske revolucije i Iran je odjednom prestao da šalje novac studentima u inostranstvu, u pokušaju da podstakne državljane da se vrate.

Novac mu je preko noći „presušio”, a bicikl je vrlo brzo postao važno sredstvo za preživljavanje.

Kad sam imala dve godine, preselili smo se u Škotsku da bi otac mogao da nađe posao. Ali brak nije opstao i njih dvoje su se razišli.

Jednom kad sam bila u poseti ocu, njegov poznanik je zatražio da mu sednem na koleno, a on je krenuo rukom uz moju butinu. Mora da sam imala oko sedam godina. Posle toga se samo sećam da sam se osećala veoma loše.

Bila sam jedna grozna, prljava devojčica. Mislim da sam tada počela da mrzim sebe.

Tata nas je posetio još jednom nakon toga i onda je nestao. Mislila sam da sam kriva zato što je otišao.

Kako su moja dva brata rasla, majci je bilo sve teže da nas izdržava. Za sve porodične probleme počela je da krivi mene.

Situacija između nas bila je loša i napeta, a ja sam se još više povukla u sebe. Kako se približavao moj 16. rođendan, postala sam veoma anksiozna, znajući da je to datum kad majka više neće biti odgovorna za mene.

Kao što sam se i plašila, ubrzo nakon mog rođendana, izbacila me je zauvek. Kad je zatvorila ulazna vrata bio je to jedan od najtežih trenutaka u mom životu.

Taj momenat stajanja na stepenicama koje vode ka stazi i nemanja drugog izbora nego otići.

Sve kao da je bilo usporeno. Polako sam pošla i nisam prestajala da hodam.

Na kraju su mi našli hraniteljsku porodicu, ali ja sam samo želela da se vratim kući. Molila sam se svakom Bogu za kog sam ikad čula da me moja porodica primi nazad.

Jednog dana sam se vraćala sa subotnjeg posla i jedna kola su se zaustavila kraj mene, želeći da znaju kako da stignu do jezera. Unutra je bila grupa muškaraca.

Zamolili su me da im pokažem put, obećavši da će me vratiti. Ušla sam u kola, ali me nisu odmah vratili. Odvezli su me i silovali.

Nisam nikome ispričala zato što sam mislila da je sve moja krivica. Mislila sam da sam kažnjena zato što sam „loša”. Izborila sam se s tim iskustvom tako što sam ga potisnula.

U to vreme već sam se navikla da ljudi rade sa mnom šta god im se prohte. Nisam imala nikakvo samopoštovanje. Nisam redovno jela. Toliko sam mrzela sebe da sam samo želela da umrem.

Oni muškarci su se još jednom vratili po mene, ali ja sam odbila da uđem u kola. Pobegla sam. Bila sam toliko očajna da sam otišla do telefonske govornice i pozvala majku. Preklinjala sam je. Plakala sam, grcala, govoreći da ću uraditi sve što hoće.

„Biću sve što želiš”, rekla sam. „Dešavaju mi se loše stvari.” Ispričala sam joj šta mi se dogodilo. Rekla mi je samo da sam za to ja kriva i da moram da se promenim.

Nakon toga sam samo želela da umrem. U jednom trenutku sam zvala službu za prevenciju samoubistva na svakih 20 minuta.

Kad sam imala 21 godinu, izbačena sam iz smeštaja za beskućnike. Socijalna radnica je vikala na mene govoreći da ću zauvek živeti u slivniku. Bilo je nečega u njoj – kad je to rekla – što me je nateralo da pomislim: „Ne smem to da dozvolim.”

Znala sam da moram da donesem čvrstu odluku. Morala sam da se posvetim životu i da se ne prepuštam mislima o smrti.

Dovođenje u red bilo je jedna od najtežih stvari koje sam morala da uradim. Nisam se odjednom pretvorila u Superženu, morala sam da ispužem sa mesta na kom sam obitavala.

Prijavila sam se na koledž. Kupila sam polovni bicikl zato što je bio brži i jeftiniji od autobusa.

Počela sam da vozim sa lokalnim biciklističkim klubom. Bila sam jedino žensko tamo i za početak sam se vozila sama pozadi. Posle toga sam počela lagano da ih sustižem.

„Volela sam brzo da vozim bicikl jer je to bilo sjajno bekstvo”.

Volela sam brzo da vozim bicikl jer je to bilo sjajno bekstvo, ali i zato što mi je život tako postajao bolji. Toliko sam mnogo vozila da mora da je mojim telom u svakom trenutku kolala gomila endorfina. Takođe, prvi put sam doživela osećaj pripadnosti.

Kad su izgradili velodromsku biciklističku arenu u Glazgovu za Igre Komonvelta 2014. godine, otišla sam tamo iz zezanja. Dobila sam ponudu za mesto u takmičarskom sprinterskom timu u Glazgovu.

Na svom prvom velikom takmičenju, prešišala sam škotskog osvajača medalje na prethodnim Igrama Komonvelta i osvojila zlato.

Tad mi se ukazala prilika da otputujem u Iran. Kad se danas osvrnem, to nije bio pravi trenutak za mene, ali me je nešto vuklo zato što sam tamo imala porodicu.

U Teheranu su tražili da uradim probnu trku za iranski tim i ponudili mi mesto u timu. Pomislila sam:

„Ovo je šansa da se povežem s ovom zemljom i sa svojim ocem.” I tako sam odlučila da se trkam za Iran umesto da radim na vremenu za kvalifikacije za Igre Komonvelta u Škotskoj.

Nikad pre se nisam bavila ženskim pravima, ali u Iranu je problematika bila ekstremna. Počela sam glasno da se bunim protiv načina na koji se tretiraju biciklistkinje.

Morale smo da treniramo noseći hidžab što je po vrućini bilo užasno. Ženama su oduzimali mobilne telefone – ženama, ne muškarcima. Rečeno mi je da je to zato da devojkama ne bi odvlačili pažnju i da ne bi slale poruke momcima.

Digla sam glas protiv diskriminacije i zlostavljanja, ali se ništa nije promenilo. Na kraju sam otišla.

Odletela sam iz Teherana u Tursku, gde sam slučajno upoznala muškarca koji je bio mesecima na turneji na biciklu.

Istog trenutka sam znala da je to ono što želim da radim.

Odletela sam nazad za Škotsku, prodala ono malo stvari koje sam imala i tako krenula. Odletela sam za Nicu, u Francuskoj, i odatle počela da vozim bicikl oko sveta.

Pronalaženje Lusi

Lusi sam upoznala u Turskoj, uz Mramorno more. Ugledala sam nekog svetlog psa kako mi trčkara uz zadnji točak. Nalegla sam na pedale i pokušala da je ostavim za sobom, ali je ona samo pojačala tempo.

Nisam planirala da stanem. Išla sam biciklom oko sveta – šta ću da radim sa uličnim psom?

Pokušala je da održi korak sa mnom, ali se njeno obličje rastočilo u daljini. Posle nekog vremena sam pomislila: „Išbel, ovo nije u redu.” I ukočila sam.

Ona me je na kraju stigla, srušivši se na zemlju na metar od mene. Pružila sam joj ruku, ali je ona držala odstojanje.

Pošla sam da u blizini pronađem mesto za bivak, a ona me je sledila.

Narednog dana sam planirala da je vratim u selo, ali ju je napala banda pasa.

Videvši ta četiri psa – to što su bili u grupi, i način na koji je ona reagovala, odmah sam se vratila u vreme kad sam imala 16 godina. Nije pokušala da pobegne. Nije pokušala da pruži otpor.

I ja sam bila isto takva, dozvolila sam ljudima da me povrede.

Sve je postalo mutno. Bacila sam bicikl i počela da vrištim, zaletevši se snagom koju nisam znala da posedujem. Nekako sam uspela da ih oteram.

Ustuknula sam nekoliko koraka i počela da plačem, oplakujući Lusi, ali zapravo i sebe. Živela sam život potiskujući sve i nastupio je trenutak svesti o tome šta mi se sve desilo.

Zacrtala sam sebi misiju da je odvedem na sigurno, zato što sam znala kako izgleda život bez sigurnosti.

U tom delu putovanja nešto se promenilo – nekakva snaga, nekakvo samopoštovanje, stigli su sa tim psom. Postala sam neko drugi. Više nisam bila žrtva. Uporno sam mislila: „Kako mogu toliko da štitim ovog psa kad nisam uspela da zaštitim sebe?”

Znala sam da moram da počnem da volim sebe, a nisam znala kako, ali sam oponašala način na koji sam se brinula o Lusi. Starala sam se o tome da je bezbedna, da je zaštićena, da jede dobru hranu. I na kraju mi je prosto postalo automatski da budem i prema sebi takva.

Lusi je moj prvi susret sa bezuslovnom ljubavi. To me je promenilo.

„Kako mogu toliko da štitim ovog psa kad nisam uspela da zaštitim sebe?”

Čitava moja percepcija bila je izobličena svime što sam verovala o sebi. Bilo je to kao da sam se upravo probudila. Bila sam šokirana.

Sećam se da sam sedela sa Lusi ispred šatora i nisam mogla da verujem da je tako izgledao moj život. Tek sam tad pomislila:

„Išbel, ono što si postigla, zapravo je neverovatno.” Pre tog trenutka, nikad nisam bila ponosna na sebe.

Obećala sam Lusi da ću pomoći svim drugim Lusima ovog sveta – svim njenim prijateljima.

Jedan pas – jedan pas lutalica – promenio mi je život. To je gotovo kao da je uradila nešto što nijedan čovek nije. Spasila me je.

bbc.com