Znaci pored puta

Autor/ica 16.3.2012. u 11:19

Povezani članci

Hana Arent nam u svojoj studiji Izvori totalitarizma koja je tek pre desetak godina prvi put objavljena kod nas, na više mesta pokazuje kako razni socijalno-politički nusprodukti, uglavnom nezapaženi i još češće krivo ili površno tumačeni, u pogodnim okolnostima dobijaju razorne dimenzije. Ona piše o velikoj temi, o pojavi koju smo mi ovde osetili tek kao odjek. Zato je preambiciozno praviti ma kakve analogije sa „nusproizvodima” savremenog sveta, politike i društva. Analogije, izgleda, nisu baš pouzdano sredstvo da se ovo vreme shvati, vraćajući ga u neko drugo. Ipak, trebalo bi da učimo iz prošlosti, bar iz one „sa sopstvenim greškama”.

Krize stvaraju loša i dobra dela

Svetska kriza, više ne samo ekonomska već i sistemska i društvena, mnoge je naterala da njeno razumevanje traže baš u analogijama. Iz njih se zaključilo da je kapitalizam sistem koji se „pregreva”, ciklično i iz sličnih uzroka, ali da on preživljava jer se nanovo reformiše. Neki su, međutim, zaključili i da su takve krize praćene ratovima, dakle njegove žrtve su se uvećavale, „i horizontalno i vertikalno”, porastom opšte bede, razaranja i smrti. Tome nije umakla ni nova šefica MMF, bivša francuska ministarka Kristin Lagard, koja je u depresivnoj atmosferi nedavnog Ekonomskog foruma u Davosu, pripretila svetskom političkom, ekonomskom i intelektualnom kremu, da bi se mogla desiti replika Velike depresije koja je došla iza kraha Volstrita 1929. Pojave koja je imala dalekosešne posledice, srozavajući i neke evropske zemlje. A iz depresije se ne izlazi ni lako ni brzo. No krize stvaraju i dobra i loša rešenja. I New deal i Treći rajh. Ova velika analogija svakako je mnogo složenijija nego što ovako, usput pomenuta, izgleda. Na tome su, uostalom, nastajale teorije.
Da bi se nešto „ponovilo” potrebno je da se ponovi ne jedan ili dva, već mnoštvo elemenata neke pojave. Uz sve razlike. Kada se radi o razarajućim pojavama, često se reaguje kasno ili se uopšte ne reaguje. Razni znaci koji u dužem vremenu simptomatizuju veliku promenu, najčešće promiču nezapaženi ili tumačeni kao „prava reakcija” na neki efemerni povod. Još smo u čudu i traumi zbog tragičnog raspada Jugoslavije, a na našem dugom putu ka spasonosnoj EU, sve više brinemo gde ćemo u stvari stići. Možda je i dobro što brinemo o tome. Ali, naše su moći simbolične u toj stvari. Nisu međutim, tako male kada se radi o nama samima.
Dok se vlast nada kandidaturi za EU, a građani sve manje mare za evrointegracije, pored nas promiču oni „okrajci vremena” o kojima smo govorili na početku ovog teksta. Oni, možda, sitni ali nikako nevažni indikatori stanja društva, njegove spremnosti da krene napred ili da se vrati gorem delu svoje prošlosti.

Proizvodnja glasina

Evo jednog od najsvežijih: proizvodnja glasina u vezi sa prvim filmom planetarne zvezde, najnovije pop ikone, Anđeline Džoli. Svašta smo doživeli, ali je stvarno iznenađujuće koliko je preuveličana priča o jednom filmu. Kojeg je u Srbiji, zajedno sa Beogradom, do tada videlo tek nekoliko ljudi. Gotovo svi mediji za desetak dana rasčerečili su ne samo film „U zemlji krvi i meda”,već i čitav život i njegov „smisao”, pomenute zvezde. To ne bi bilo čudno da je to radila tabloidna štampa kojoj takve stvari dobro prolaze na tržištu,već je tako postupio i značajan broj višem kvalitetu naklonjenih medija. Nedovoljno pripremljeni novinari koji su bili u prilici

da sa rediteljkom razgovaraju, utrkivali su se u postavljanju „provokativnih” a više agresivnih pitanja i svi su je pitali šta znači imenica „Bosanke” (u engleskoj verziji) u tekstu na kraju filma. Ne može se reći da se Džolijeva u svemu tome nije snašla. Uostalom, rekla je, nije da se nije pripremala. Jedna druga stvar je, međutim, opasnija, ne za Džolijevu i njen film već za nas, građane Srbije. Naša kvalifikovana javnost, ljudi iz filmskog i glumačkog sveta, jedva da su progovorili neku razumnu reč o situaciji koja je stvorena u vezi sa ovim filmom.
		Nada Denić, Polje, Akril na kartonu, 2010.

Kao da ih je uplašila konsenzualna atmosfera stvorena u medijima i na društvenim mrežama. Jedva da je neko, i to „u pola glasa”, prozborio o umetnosti glume i režije, o svetu fikcije koji bi, ako je umetnost a ne njena zloupotreba ili tek promašaj, mogao imati snagu „dokaza”. Naravno, nije sve što se zove film umetnost. Nije stvar u tome što bi film Džolijeve mogao biti loš ili osrednji, već u samom prenebregavanju činjenice da većina diskutanata još nije ni videla taj film. Neviđen film, a mnogo više ličnost i aktivnosti autorke, postali su parapolitičko ali i otvoreno političko pitanje. Tako je u Republici Srpskoj nabeđena da je tražila, na nedavnom prijemu kod Baraka Obame, da se Republika Srpska ukine. Njen demanti u više intervju nije ništa pomogao, pa ni pokušaji da nas odobrovolji. Jedna žena, njen život, njena uloga ambasadorke UN, a ne njen film o Bosni, ozloglašeni su i obeleženi. U jednom od naših krajeva kaže se surovo da je neko ko je progonjen i obeležen – „ukrvničen”. To jest da je nabeđen, obeležen kao meta. Grozan izraz, ali govori o opasnostima koje nosi stigmatizacija. Zašto je to išlo baš tim tokom?
Jedna od glavnih socio-psihololoških boljki našeg društva je zavist. Ona ovde pokreće neverovatne stvari, uglavnom loše. Ili gotovo uvek takve. Ne tera u kompeticiju, u samousavršavanje, ni društvo ni pojedinca. Već u degradaciju često do uništenja onoga koji je njen objekat. A resantimana kao društvene epidemije ima najviše tamo gde nema napora, snage za samokritičnost i gde nema promišljenih vrednosnih putokaza.

Nema suočavanja

A tamo gde toga nema, nema „suočavanja sa prošlošću”, sem deklarativnog. To i jeste pozadina slučaja Anđeline Džoli. Sama tema rata u Bosni, njegova užasna suština ali i „brojke” i odmeravanje odgovornosti. Samo društva formirana kroz kulturu odgovornosti mogu da se suoče sa svojim greškama, lošim izborima i njihovim posledicama. Da odgovornost procene i prihvate. Zbog pravičnosti i „izbavljenja”. Prihvatanje odgovornosti ili, ako je jasno da postoji, veće odgovornosti nego što su imali drugi u konfliktu, daje šansu da se društvo emancipuje, krene dalje, da napreduje i razvija se. Ovako, svako ko dotakne neku tačku neosmišljene prošlosti, a da je pri tom u opštem stereotipu neprijatelja, biće zgodan izgovor. Umesto da se oslobađa, društvo se potčinjava, elita korumpira, a napredak odlaže.
Da je ovo loš znak pokazuje i podatak da je na prvoj bioskopskoj projekciji filma u Beogradu, bilo svega 12 gledalaca. Hoćemo li sami sebi zabraniti odlazak u bioskop?

Republika