ENG
Zlatko Jelisavac: Volja za moć
Autor/ica 👤Zlatko Jelisavac
Povezani članci
Svaka vlast je nasilje nad ljudima
Piše: Zlatko Jelisavac
Politika je moć
Stari Grci su građane koji nisu želeli da učestvuju u društveno-političkim aktivnostima svoga polisa (grada-države) nazivali idiotes, što nije imalo veze sa mentalnim stanjem dotičnih usamljenika već upravo sa njihovom ne-voljom da participiraju i dele sudbinu svojih sugrađana.Čovek je društveno biće (zoon politikon), kako to Aristotel reče, i nije društvena životinja kako su to loše preveli stari Rimljani i to ostavili u amanet budućim generacijama. Prema tome, čovek je po svojoj suštini (biću) predodređen da živi u zajednici-društvu i onaj koji istupa iz društva je „ili zver ili bog“ – kako je to opet iskazao Aristotel. Za stare Grke društveno-politički angažman slobodnog građanina je bila moralna obaveza jer je moral bio osnova politike i samo kao takva (sa etičkim patosom) ona je bila i veština vladanja. Ova matrica starogrčkog viđenja politike se održala još vekovima – prvo kod starih Rimljana, a onda i u srednjovekovnom teološko-moralnom diskursu političke teorije. Naravno da je ovde bilo varijacija, pa i sami Grci nisu bili u potpunosti vezani za moral kada je politika u pitanju (što je recimo osetio na svojoj koži nesrećni Platon kada je svoje moralno-političko učenje hteo da prenese tiraninu Dioniziju); znali su i stari Grci da politika često gubi svoj moralni oslonac i da postaje puka veština vladanja u kojoj su bitni samo interesi vlasti, na šta su i ukazivale i najumnije glave tog doba (Platon-Država, Aristotel-Politika ili pak Sokrat u svojim besedama-dijalozima… Sofisti – Protagora, Gorgija, Hipija, Trasimah su u politici videli samo veštinu sa kojom valja biti krajnje oprezan). Rimljani su daleko više „napredovali“, po pitanju političkog pragmatizma, od samih Grka, ali je ipak moralni patos ostao važan segment politike. Tek sa pojavom humanizma i renesanse dolazi do distanciranja politike od morala što će biti od sudbinskog značaja za razvoj tzv. moderne. Nikolo Makijaveli je sa svojom knjigom Vladalac (Vladar) napravio pravu revoluciju u razumevanju politike bazirajući je ne na moralu nego na moći i određujući je kao sluškinju vlasti. Politika „radi“ samo u interesu vlasti i to će ostati osnova za razumevanje tzv. realno-političke teorije i prakse. Politika je moć i ništa drugo. Zato danas ako verujete u „demokratske vrednosti“ koje vam predlažu profesionalni političari, onda ste vrlo naivni jer oni nikada ne rade u interesu građanki/građana već isključivo radi interesa vlasti. To je Makijaveli shvatio još pre pet vekova.
Znanje je moć
Francuski mislilac Mišel Fuko je čuvenu gnomu Frensisa Bekona: znanje je moć – postavio kao noseću misao moderne. No, Fuko nije imao veru u dobre namere znanja kao moći, kao što nije verovao ni humanizmu i njegovim pretvornim tendencijama ka boljitku čoveka kroz obrazovanje. Znanje je moć jer ono, kao i politika, radi za vlast i zato Fuko između moći i vlasti stavlja znak jednakosti, a u znanju vidi beskrajno polje mogućnosti porobljavanja slobodnog pojedinca. Znanje ne vodi kritičkom osamostaljivanju, barem ne ono zvanično i formalno obrazovanje, već naprotiv, znanje upodobljuje slobodnu i kritičku misao, postavlja u sistem vlasti ono što štrči i odbija da bude uniformisano. Bilo bi zanimljivo napraviti istoriju filozofa apologeta i podanika vlasti kroz istoriju Evrope na primer, gde bi se sigurno videli da su mnoge umne glave češće bile uz vlast nego protiv nje. Naravno, to nije samo slučaj sa filozofima… No, Fuko ne gleda na znanje kao na bitno/samo filozofski problem; za njega znanje je sistemski problem i ono predstavlja veliki korpus različitih sa-znanja koje se na razne načine uklapaju u režime vladanja i moći. Samo stoga je znanje moć jer ono više utiče na sistematično formalizovanje i uniformisanje pojedinca nego što ga uči emancipaciji i samokritičnosti. Vlast/znanje ne podnosi kritiku i ono može da svari samo ono što se uklapa u njene aršine sa-znanja, a ono što se izdvaja mora biti „poravnato“ i dovedeno u red. Zato su tu škole, zatvori, psihijatrijske institucije i ostale ustanove koje postoje kako bi se jasno odvojilo ono što je nenormalno i ono što je normalno – za vlast/znanje, naravno. Znanje je moć i ništa drugo.
Ti si volja za moć i ništa drugo
Fridrih Niče je autor ove gore navedene misli/dijagnoze koja je definisala „stanje“ (ne)svesti modernog čoveka. Slobodna volja koja je bila ideal Prosvetiteljstva i kamen temeljac nove moralnosti kod Kanta, sada se, kod Ničea, preobražava u volju za moć kao „pravu istinu“ ove idealizirane volje. Slobode ima onoliko koliko moć dozvoljava, to jeste koliko jača volja dopušta… I društvene odnose Niče vidi kroz prizmu volje za moć, pa i čuvenu hegelijansku dijalektiku gospodara i roba prevodi u odnose moći. I rob ima volju za moć, ali njene granice određuje gospodar… Narušavanje odnosa između vladara i podređenih nije ništa drugo nego podizanje stepena moći jednih i umanjivanje te iste moći drugih i na tome se baziraju i odnosi među klasama. Slobodna volja je volja gospodara koji određuje i ograničava drugima njihovu slobodu. Ako bismo modernu politiku sagledali kroz Ničeovu prizmu volje za moć uvideli bi smo da se tu i ne radi ni o čemu drugom. Volja za moć je danas noseća ideja savremene politike i ne samo nje već i celokupne svetske zbilje. Jedini način da se iskobeljamo i spasemo od ovog destruktivnog bića jeste razvijanje jedne ideje koja bi bila potpuna suprotnost volji za moć. Mogli bi je nazvati ne-volja za moć. Imao je Martin Hajdeger zanimljiv „predlog“ pa je predložio izraz opuštenost (Gelassenheit) kojom bi mogli da se borimo protiv razuzdane volje za moć; Milan Kundera govori o sporosti; Peter Sloterdajk o a-volji za moć; Bernhard Valdenfels o responzivnosti (odgovornosti/odgovoru za/na strano). Jedini način je potpuno odustajanje od svakog oblika vlasti jer vlast za sobom neumitno povlači i moć… A svaka vlast je nasilje nad ljudima!
Autor/ica 👤Zlatko Jelisavac
