ZLATKO JELISAVAC: Slobodan i nestvaran

Povezani članci

• Samantha Power podsjeća: “Pola stoljeća nakon holokausta, genocid se dešavao u srcu Evrope.”
• 2008.
• KORUPCIJSKO-PARTIJSKA HOBOTNICA U BH. DIPLOMATIJI: Radno mjesto se plaća i više od 50.000 KM!
• Latinka, latinica, enter
• Detraumatizacija bh. društva kao uslov promjena
• Milanović: Ukidamo zastaru za sva ubistva

Najjače političko oružje u propagandi je širenje moći: mi smo najjači i zato budite uz nas! Ovaj osećaj moći partije prenose na svoje glasače koji onda, da li zbog straha ili iz želje da se identifikuju sa tom moći, uredno glasaju za najjače, to jeste najmoćnije. Ali upravo je ova propagandno-politička moć i sjajan teren za parodiju i zezanje na račun političara, partija i njihovih ispraznih programa.

Piše: Zlatko  Jelisavac

Nedelja… Divan, sunčan dan… Nebo bez oblaka… Milina… A onda upalim televizor… Ne znam šta mi bi. Pa ljudi moji, to je strašno. Vesti: Dačić na Kosovu: ja, ja, ja, ja i zauvek ja; Srbija je Kosovo itd; Vučić: ja, ja, ja, ja i niko kao ja, ja sam najjači, najlepši, najseksi; a kada sklopim rukice u piramidu vi svi padate u nesvest od moje moći; a kada liznem svoje divne usne sve žene doživljavaju nemir u predelu sexusa; kada vas pogledam kroz svoje naočale svi osećate mir i spokoj; ja sam sve i svja; ja sam onaj koji je bio, jeste i uvek će biti. I uvek isto. Dinkić je ponovo za ekonomski preporod Srbije i po ko zna koji put je protiv samog sebe; sad mu je najnovija fora da je protiv skidanja zarada profesorima i lekarima. Neverovatno kako se Mlađan snalazi u virovima srpske političke scene, ali i to je već odavno poznato.

“Moje glavno obećanje je da ću uvijek davati obećanja. Što ljepša, što bolja kako bi se građani osjećali lakše pošto ima neko ko razmišlja o rješenjima u ovoj zemlji. To ne znači da ćemo mi ispuniti naša obećanja, ali dovoljno je da zarad njihovog mira mi obećavamo, a koliko će se to sve ostvariti, to je sasvim sporedno pitanje”, kaže Arifaj.

Radi se o novom političkom subjektu, Partia e Forte, u prevodu, Jaka partija, a ispred koje se Visar Arifaj, kako ga nazivaju, legendarni predsjednik partije, takmiči sa ostalima za gradonačelnika Prištine. On je uvijek ozbiljan, ima brkove, a oblači košulju, kravatu i sako sa šorcem i dugim čarapama. Simbol njegove partije je dvoglavi orao, ali sa mišićima. Jaka partija nema nijednog člana, osim legendarnog predsjednika, svi ostali su potpredsjednici. Kosovskom društvu su predstavili jedan novi duh koristeći se političkim rječnikom ispunjenim ironijom i parodijom. Javnost je najprije bila zbunjena ovom grupom mladih. Najveću konfuziju stvara to što su potpuno ozbiljni, a pritom je svaki njihov govor ispunjen parodijom na račun trenutnog rukovodstva. (CDM, 16.10.2013.)

E, ovako valja… Ovo je nešto potpuno drugačije, sveže, cool – što bi rekli ovo mladi. U Srbiji je nivo zdrave političke parodije sveden na glupavo kreveljenje i blebetanje netalentovanih i neinventivnih tipova. Jedini koji odskaču u na ovom polju su novine njuz.net i oni jedini čuvaju malo vatre u tami koju kreiraju uvek iste političke spodobe (ublehe, što bi rekle Sarajlije) – sve krave u mraku su crne.

Najjače političko oružje u propagandi je širenje moći: mi smo najjači i zato budite uz nas! Ovaj osećaj moći partije prenose na svoje glasače koji onda, da li zbog straha ili iz želje da se identifikuju sa tom moći, uredno glasaju za najjače, to jeste najmoćnije. Ali upravo je ova propagandno-politička moć i sjajan teren za parodiju i zezanje na račun političara, partija i njihovih ispraznih programa. Setite se Čarli Čaplina i njegovog Velikog diktatora; setite se Nadrealista i njihove britke satire sa političkom “realnošću”. Mada mene ovaj Visar Arijaf, sa svojom partijom Partie e Forte, “duhom” najviše podseća na legendarni slovenački bend Laibach i njihovo parodiranje na račun nacional-militantne ideologije. To što je nekada Laibach radio nije bilo ništa drugo do postavljanja ogledala političkoj moći kako bi njeni predstavnici videli svoje pravo, ružno lice. Sva ta njihova ikonografija sa stilizovanim kukastim krstovima, pesmama koje su odisale fašističkom prazninom i frazama su bile ubitačne za tadašnje političke nomenklature. No, oni su bili vesnici onoga što je neumitno dolazilo – raspad i destrukcija jedne zemlje. Izgleda da su politička satira i humor glasnici odumiranja neke političke moći, pa su zato Nadrealisti, na primer, u svojim skečevima precizno pogađali buduće događaje, ponekad i jezivo realno.

Dobrog, zdravog, anarhističkog (bez ikakvih ideoloških pretenzija) humora – to je ono što nam treba da se malo razmrdamo, živnemo, počnemo da razmišljamo. Mnogo smo se učaurili, i to političari koriste kako bi nas pridobili za sebe i produžili svoju vlast još koju godinu. Za početak, izađite malo napolje…

Ugasite televizore, ostavite novine, isključite se sa interneta na neko vreme. Napolju je lepo… Nebo je plavo… Nasmejte se malo… Nacrtajte brkove nasmejanoj političkoj kreaturi koja vas gleda sa propagandnih plakata… Učinite nešto šašavo… Osetićete se življim, srećnijim, boljim… Bićete zadovoljniji sobom… Zašto? Zato što si ti slobodno biće koje može da menja svet! Budite realni i tražite nemoguće ma koliko vas ubeđivali da se ništa promeniti ne može. Zvuči pretenciozno? Nije. To si ti. Svaki dan. Slobodan i nestvaran.

(Autonomija)